Улазак Христа у Јерусалим

Читања на Велик Уторак

На јутр.

Мт., 90 зач. (22 : 15 - 23 : 39)

У вријеме оно, отидоше сви фарисеји и на вијећање, и договорише се како би га ухватили у ријечи. 16. И послаше к њему ученике своје са иродовцима, говорећи: Учитељу, знамо да си истинит и путу Божијему заиста учиш и не обазиреш се ни на кога, јер не гледаш ко је ко од људи. 17. Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не? 18. Разумијевши Исус лукавство њихово рече: Што ме кушате, лицемјери? 19. Покажите ми новац порезни. А они му донесоше динар. 20. И рече им: Чији је овај лик и натпис? 21. Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу.

Синаксар у Велики Понедељак

 

Стихови о прекрасном Јосифу:

Целомудрени Јосиф показао се као праведни властелин и хлебодавац:
о, колико он врлина има!


Стихови о неплодној смокви:

Христос, клетвом осуши смокву,
изобличавајући синagогу јеврејску
којој су туђи духовни плодови:
избегнимо њен удео.

У свети и велики понедељак, сећамо се блаженог Јосифа, прекрасног; (сећамо се и, од Господа проклете,) осушене смокве.

Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу. Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф.

Заједно са тим, сећамо се и осушене смокве, јер божанствени јеванђелисти, управо Матеј и Марко, говоре о томе одмах после казивања о гранчицама. Марко: И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње (Мк 11.11), а други: Ујутру враћајући се у град огладње; и угпедавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој:Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. (Мт 21,18,19).

Смоква представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши закон у потпуности. Ако би неко упитао: због чега се исушује дрво, које нема душу, зашто се оно, које није ништа сагрешило, подвргава проклетству; нека тај зна да је то зато што су Јудеји, гледајући Христа, који је увек свима чинио добро и никада никоме није учинио ништа лоше, мислили да Он има власт да чини само добро, али не и да кажњава. Али пошто је човекољубив, Владика ни је хтео да покаже на човеку, да може и то; зато, како би уверио незахвални народ да Он има власт и да кажњава, само као Свеблаги неће (то), Он подвргава казни бездушну и неосетљиву природу. Али постоји и једно тајанственије тумачење, које је до нас дошло од премудрих стараца, како каже Исидор Пелусиот – то било дрво непослушања, чије су листове и употребили за покривање (себе, први) преступници, због чега је оно и овде, по човекољубљу, од стране Христа подвргнуто проклетству, које није примило раније, како никада не би доносило плод који је узроковао грех. А разлог поређења греха са смоквом је очигледан, јер и грех пружа пријатно задовољство – греховна наслада, а затим долази – опорост и горчина савести. Уосталом, оци су овде ставили причу о смокви ради умиљења, као и причу о Јосифу – зато што је праобраз Христа. (Неплодна) смоква је свака душа, којој је стран сваки духовни плод, коју Господ ујутру, тј. после овог живота, не нашавши Себе у њој, исушује клетвом и баца је у огањ вечни – и она постаје као некакав исушени стуб, који застрашује оне који не доносе плодове достојне врлина.

Молитвама прекрасног Јосифа, Христе Боже, помилуј нас. Амин.

 

Понедељак Страстне седмице

Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник

Извор: www.svetosavlje.org

Читање на Велики Понедељак

Понедељак Страстне седмице

 

Јутр. 

Мт., 84 зач. (XXI : 18-43)

У вријеме оно, Исус, враћајући се у град, огладње; 19. И угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква.

20. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква! 21. А Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. 22. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете. 23. И кад уђе у храм и стаде учити, приступише му првосвештеници и старјешине народне говорећи: Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? 24. А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас упитати једну ријеч, коју ако ми кажете, и ја ћу вама рећи каквом влашћу ово чиним. 25. Крштење Јованово откуда бијаше? С неба, или од људи? А они размишљаху у себи говорећи: Ако кажемо: с неба, рећи ће нам: Зашто му, дакле, не вјеровасте? 26. Ако ли речемо: од људи, бојимо се народа; јер сви Јована држе за пророка. 27. И одговарајући Исусу рекоше: Не знамо. Рече и он њима: Ни ја вама нећу казати каквом влашћу ово чиним. 28. А шта вам се чини? Човјек неки имаше два сина, и дошавши првоме рече: Синко, иди данас ради у винограду моме. 29. А он одговарајући рече: Нећу! И послије се раскаја и отиде. 30. И приступивши другоме рече тако исто. А он одговарајући рече: Хоћу, господару!И не отиде. 31. Који је од ове двојице извршио вољу очеву? Рекоше му: Први. Рече им Исус: Заиста вам кажем да ће цариници и блуднице прије вас ући у Царство Божије. 32. Јер вам дође Јован путем праведним, и не вјеровасте му; а цариници и блуднице повјероваше му; а ви видјевши то, не раскајасте се затим да му вјерујете. 33. Другу причу чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. 43. Зато вам кажем да ће се од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове његове. 

Прича о мудрим и неразумним девојкама

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - Стицање Духа Светога је циљ хришћанског живота

Прича о мудрим и неразумним девојкама

“Бог Слово, Господ наш, Богочовек, Исус Христос, сравњује живот наш са тржницом и дело живота нашег на земљи назива куповином, говорећи свима нама: „Купујте док не дођем, искупљујући време, јер су дани зли“, тј. користите време за получење небеских блага помоћу земаљске робе. Земаљска роба то су добродетељи (врлине) Христа ради, које нам „прибављају“ благодат Свесветога Духа. У причи о мудрим и неразумним девојкама, пошто је неразумнима понестало уља, њима је речено: „Идите на тржницу и купите!“ Али, када су оне уље купиле, врата од брачне Одаје већ су била затворена, те нису могле ући унутра. Неки тврде, да недостатак уља код неразумних девојака означава недостатак добрих дела у њиховом животу. Такво схватање није потпуно правилно. Какав је то у њих био недостатак добрих дела, када се оне – ако и неразумним – ипак девојкама називају? А девственост је заиста највиша добродетељ, као стање равноангелско, и могла би сама по себи бити замена за све остале добродетељи. Ја убоги, мислим да је њима управо недостајало благодати Свесветога Духа Божијега. Творећи добродетељ, те деве су сматрале, по свом духовном неразуму, да је једино у томе дело хришћанско – само „творити“ добродетељи. Гле, творили смо добродетељи, и тиме као да смо дело Божије извршили!? Мећутим, неразумних се девојака није тицало да ли су притом задобиле и благодат Духа Божијег, да ли су је достигле! Баш за такав начин живота, којим се човек ослања само на творење добродетељи, без брижљивог испитивања да ли њима и колико то благодати Духа Божијега задобија – за такав начин живота и говори се у књигама Отаца: „Постоји и други један пут који на почетку изгледа добар, но крај његов је на дну адовом“. Антоније Велики, у својим писмима монасима, говори за такве девственице: „Многи монаси и девственице немају никакве представе о разлици воља које дејствују у човеку, и не знају да у нама дејствују три воље: прво – Божија, свесавршена и свеспасоносна, друго – сопствена човекова, људска воља, ако не пагубна а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, за душу његову потпуно пагубна“. И баш та трећа, вражија воља и учи човека или да не твори никакве добродетељи или да их твори из сујете, или да твори добро ради добра, а не ради Христа. Друга, сопствена наша воља учи нас да све творимо ради насладе наших похота, то јест, као што и ђаво учи – да творимо добро ради добра, без обзира на благодат која се добром стиче. Само прва – воља Божја и свеспасоносна, у томе се једино и састоји да се твори добро искључиво ради задобијања Духа Светога, као вечнога блага, коме ништа не недостаје, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Гле, то стицање и течевина Духа Светога управо и јесте оно уље, које је недостајало неразумним девојкама. Због тога су оне и назване лудим, јер су заборавиле на неопходни плод добродетељи, на благодат Духа Светога, без кога никоме нема спасења, нити га може бити, јер: „Духом Светим свака душа живи и чистотом се узвишава и светли, Тројичним Јединством Свештенотајне“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше, и то усељавање у душе наше Њега, Сведржитеља, и сапребивање с духом нашим Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се према томе да ли на све могуће начине задобијамо Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божијем светворачком пребивању с духом нашим, по неизмењивој речи Божијој: „Уселићу се у њих и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити народ мој“. Ово и јесте оно уље у светиљкама мудрих девојака, које је могло сјајно и стално горети. Девојке с таквим пламсавим светиљкама могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ и ући са Њим у Одају радости. Оне неразумне, пак, видевши да им светиљке гасну, пожуриле су, истина, на тржницу, да купе уља, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена. Тржница – то је живот наш; затворена врата брачне Одаје која су спречила приступ к Женику – смрт је човекова; мудре и неразумне девојке – душе су хришћанске, а уље нису добра дела него – благодат Свесветога Духа Божијег, коју кроз њих задобија природа наша изнутра, благодат која претвара наше биће од овога у оно, преображавајући га од трулежног (пропадљивог) у нетрулежно (непропадљиво) и преводећи из смрти душевне у живот духовни, из таме у светлост, из пећине бића нашег, у којој су као скотови и зверови свезане наше страсти у храм Божанства, у пресветлу Одају вечне радости у Исусу Христу, Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших.”

Велики и чудесни Празник - Цвети

Преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски 



Православие.Ru,

Велики и чудесни Празник - Цвети. И он, као гром небески, објављује Благовест над благовестима: смрт је сан, и грех је сан, и ђаво је сан. То је Блага вест данашњег великог и светог Празника.

 
https://pravoslavie.ru/srpska/78421.htm

Велики Уторак

Велики Четвртак

Великa средa,

Велики Уторак

Тајна празнина Весникот Понедељка

Довитљиви праотац Јаков

Родољуб Кубат

Приповѣсти о праоцима Аврааму, Исаку и Јакову нису тек историјски извѣштаји који су превасходно имали за циљ да историјски тачно пренесу догађаје из њиховог живота. Упитно је каквог би значаја имали ‘суви историјски подаци’ за касније нараштаје. Стари Израилци, као и остали антички народи, нису имали историјографске тежње особене за наше доба. У религијском смислу упитно је какав би значај уопште имали текстови чисто историјске садржине. Темељнија егзегетска истраживања показују да је циљ био је другачији. Основни циљ ових приповѣсти била је поука. У ликовима праотаца библијски писци су осликали моделе понашања и вѣре. Примѣри из описа праотаца требали су да послуже као поуке за свакодневни живот.

Синаксар у Свети и Велики понедељак



Стихови о прекрасном Јосифу:

Целомудрени Јосиф показао се као праведни

властелин и хлебодавац:

о, колико он врлина има!

Стихови о неплодној смокви:

Христос, клетвом осуши смокву,

изобличавајући синagогу јеврејску

којој су туђи духовни плодови:

избегнимо њен удео.

У свети и велики понедељак, сећамо се блаженог Јосифа, прекрасног; сећамо се и, од Господа проклете, осушене смокве.

Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу. Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф.

ОД АНЕГДОТЕ ДО ИКОНЕ

Велики пост има толики значај у нашем животу, да већ месец дана пре, почињу прва подсећања и припреме. Цариник Закхеј среће Христа...

Закхеј је био богати јеврејски цариник, порезник, презрен од као неко ко се обогатио на рачун свог народа а служећи туђинским властима.
Кад је Христос дошао у Јерихон, Закхеј је хтео да види Онога о коме су сви причали. И сам глас о Њему пробудио је у Закхејевом срцу нешто што је до тада било успавано.

Закхеј је био мали растом и није могао од гомиле која се окупила око Христа ништа да види. Због тога се попео на дрво. Као дете. Није га било срамота. Није мислио на свој углед, него само на то да жели да види Христа.

Богаташ на дрвету, држећи се за гране дивље смокве вири преко глава људи.  Да је остало само на томе било би само анегдотски, помало комично. А постало је икона.

Христос је видео у Закхеју оно што је било скривено погледима људи. Видео је пробуђено срце. Оно које се не стиди да се понизи. Обратио се Закхеју, рекао му да сиђе са дрвета и да га прими у својој кући. И Закхеј је примио Христа.
Одушевљен изговара:
"Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко".