ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ

ВАИСТИНУ ВАСКРЕСЕ

VoskŠrnãe hŠrt2ovo v2jd0v{e, poklon2jms< s3t2omÙ gŠdÙ 4i3jsÙ, 4“d2jnomÙ beÝgr¾{nomÙ. KŠrtÛ tvoemÛ poklan2

VASKRŠNjE SLOVO

 SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG, 

ARHIEPISKOPA KONSTANTINOPOLjSKOG

Ako je ko pobožan i bogoljubiv, neka se naslađuje ovim divnim i svetlim slavljem.

Ako je ko blagorazuman sluga, neka radujući se uđe u radost Gospoda svoga.

Ako se ko namučio posteći se, neka sada primi platu.

Ako je ko od prvog časa radio, neka danas primi pravedni dug. 

Ako je ko došao posle trećega časa, neka praznuje sa zahvalnošću. 

Ako je ko stigao posle šestoga časa, neka nimalo ne sumnja,
 jer ničim neće biti oštećen. 

Ako je ko propustio i deveti čas, neka pristupi ne kolebajući se nimalo. 

Ako je ko stigao tek u jedanaesti čas, neka se ne plaši zakašnjenja: 

jer ovaj divni Gospodar prima poslednjeg kao i prvog, odmara onoga koji je došao u jedanaesti čas, kao i onoga koji je radio od prvoga časa. 

I poslednjeg miluje i prvoga dvori; i onome daje, i ovome daruje; 

i dela prima, i nameru celiva; i delanje ceni, i prinos hvali. 

Stoga dakle, uđite svi u radost Gospoda svoga; i prvi i drugi, platu primite; 

bogati i ubogi, jedni s drugima likujte; uzdržljivci i lenjivci, dan poštujte; 

vi koji ste postili i vi koji niste postili, veselite se danas! 

Trpeza je prepuna, naslađujte se bogato svi! 

Tele je ugojeno; neka niko ne iziđe gladan; svi uživajte u bogatstvu dobrote! 

Neka niko ne oplakuje siromaštinu, jer se javi opšte Carstvo. 

Neka niko ne tuguje zbog grehova, jer oproštaj zasija iz groba. 

Neka se niko ne boji smrti, jer nas oslobodi Spasiteljeva smrt: 

ugasi je Onaj koga je ona držala,

 zapleni ad Onaj koji siđe u ad, ugorča se ad okusivši telo Njegovo. 

I predviđajući to, Isaija zaklikta: ad se ugorča susrevši Te dole! 

Ugorča se, jer opusti; ugorča se, jer bi ismejan; ugorča se,

 jer se umrtvi; ugorča se, jer bi srušen; ugorča se, jer bi okovan; 

primi telo Hristovo, a naiđe na Boga; 

primi zemlju, a srete nebo; primi ono što vide, a pade u ono što ne vide. 

Smrti, gde ti je žalac?

 Ade, gde ti je pobeda? 

Vaskrse Hristos, i ad se stropošta! 

Vaskrse Hristos, i padoše demoni. 

Vaskrse Hristos, i raduju se anđeli. 

Vaskrse Hristos, i život živuje. 

Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu.

 Jer Hristos, ustavši iz mrtvih, postade prvina preminulih. 

Njemu slava i vlast kroza sve vekove. 

Amin!

SINAKSAR NA SVETU I VELIKU NEDELjU PASHE[1]

Hristos sam siđe da se bori s adom, i iziđe s obilnim plenom pobede.

Na svetu i veliku nedelju Pashe praznujemo najživonosnije vaskrsenje Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista.

Ovaj praznik nazivamo i Pashom, što na jevrejskom znači prelaženje, jer to je dan u kojem je Bog u početku priveo svet iz nepostojanja (u postojanje); tog istog dana preveo je izrailjski narod preko Crvenog mora i tako ga istrgao iz faraonovih ruku; istog tog dana sišao je s neba, uselio se u utrobu Djeve. Na današnji dan je istrgao sav ljudski rod iz ada, izveo na nebo i priveo u prvobitno dostojanstvo nepropadljivosti. No kad je sišao u ad, Gospod, ipak, nije vaskrsao sve, nego samo one koji su hteli da poveruju u Njega. A duše svetih, koje je ad od veka držao, On je oslobodio i svima otvorio pristup nebesima. Eto zašto, preispunjeni najvećom radošću, svetlo praznujemo Vaskrsenje i potvrđujemo radost kojom se obogatila naša priroda bogatim darovima Božijeg milosrđa. Isto tako, iskazujući i prekid neprijateljstva i sjedinjenje s Bogom i samim anđelima, pozdravljamo (jedni drute) uobičajenim celivanjem.

Vaskrsenje Gospoda se desilo ovako: dok su vojnici čuvali grob, zemlja se oko ponoći zatresla jer je anđeo sišao s neba i odvalio kamen od grobnih vrata; zapanjeni stražari su se razbežali, i time se, čim je minula subota, negde u osvit prvog dana sedmice, otvorio put i ženama. Pre svih vaskrsenje postaje poznato Majci Božijoj, koja je, po kazivanju svetog Mateja, sedela prema grobu s Magdalinom. Ali da ne bi bilo mesta za sumnju u vaskrsenje zbog srodstva sa Majkom, jevanđelisti govore: javi se najpre Mariji Magdalini. Ona je videla i anđela na kamenu, a kad je prišla bliže, videla je i u grobu anđele, koji i javljaju vaskrsenje Gospoda. Ustade, govore oni, nije ovde; evo mesta gde ga položiše. Kad je čula ovo, ona je pohitala prema najvatrenijim učenicima, Petru i Jovanu, i saopštila im radosnu vest o vaskrsenju. A kada se ona vraćala sa drugom Marijom, sreo ih je Hristos, i rekao: Radujte se! Upravo onaj rod, koji je ranije slušao: s mukama ćeš decu rađati, trebalo je prvi da čuje tu radost. Nošene nezadrživom ljubavlju, one se približavaju Hristu, i želeći da se stvarno uvere, dodiruju Njegove noge. Grobu prilaze i apostoli: Jovan se samo nadvirio nad grobom i otišao, a Petar je ušao unutra i veoma brižno razgledao, dodirivao plaštanicu i ubrus koji je bio na Hristovoj glavi.

Magdalina je rano ujutru ponovo došla sa drugim ženama da bi se podrobnije uverila u viđeno. Stajala je napolju kod groba i plakala, a kad se nadvirila (nad grob), videla je dva anđela, sva u svetlosti, koji joj, kao da je smiruju, govore; Ženo, što plačeš? Koga tražiš? Isusa tražite Nazarećanina raspetoga? Nije ovde,jer ustade. Tog istog trena one su ustale jer su primetile Gospoda. Ona se okrenu i ugleda Hrista kako stoji, pa, misleći da je gradinar, (jer je grob bio u vrtu), reče: Gospodine, ako si ia ti odneo, kaži mi gde si ga položio, i ja ću ga uzeti. A kada se Magdalina još jednom nagnula prema anđelima, Spasitelj joj je rekao:Mapuja! Kad je čula Hristov mili i poznati glas, ona je htela da se priljubi uz Njega, no On joj je rekao: Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svojemu, kao što sama priznaješ, čim još smatraš da sam čovek, nego idi braći mojoj i kaži im sve što si videla i čula. Magdalina je to učinila, a u zoru ponovo je s ostalima bila kraj groba. Žene koje su bile s Jovanom i Salomijom došle su kad je već granulo sunce. Moramo reći da su žene, među kojima je bila i Bogorodica, dolazile na grob u razno vreme; jer ona i jeste Marija koju Jevanđelje naziva Josijevom majkom - taj Josija je bio Josifov sin. Nije poznato, dakle, u kom (tačno) času Gospod vaskrsava: jedni govore: kad su petlovi prvi put zapevali, drugi: kad se zemlja zatresla, a treći govore još drugačije.

Dok se sve ovo dešavalo, neki stražari su došli prvosveštenicima i javili im sve što se dogodilo. Ovi su dali stražarima dovoljno novca i tako su ih primorali da kažu da su Njegovi učenici došli noću i ukrali ga. A uveče, istog dana, kada su se učenici sakupili u strahu od Judejaca i kada su vrata bila čvrsto zatvorena, ušao je Isus, budući u nepropadljivom telu, i, po običaju, blagovestio: Mir vam! Kad su videli Hrista, oni su se preizobilno obradovali i kroz nadahnuće (Vaskrslog) u savršenijem stepenu primili su silu Svesvetog Duha.

Kako je vaskrsenje Gospoda trodnevno? Noć između četvrtka i petka i petak do zalaska sunca je jedan dan (Jevreji tako računaju dan); zatim noć između petka i subote i subota do zalaska sunca je drugi dan, zatim noć između subote i nedelje i nedelja do zalaska sunca (jer se deo početka uzima kao celina) je treći dan. Ili čak i ovako: u trećem času petka Hristos je raspet; zatim je od šestog do devetog časa bila tama - računaj to kao noć, i od trećeg do devetog časa - to je jedan dan; zatim posle tame opet obdanica i noć između petka i subote - to su dva dana; zatim subota do zalaska sunca i noć između subote i nedelje - to su tri dana - po rečima jevanđeliste: i subota osvitaše. Kad Spasitelj, koji je obećao da će nam trećeg dana ukazati milost, na najkraći način učini (to) dobro delo, Njemu slava i sila u vekove vekova. Amin.

NAPOMENE:

Čita se na jutrenju, posle šeste pesme.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Св. Николај Жички и Охридски

Благо онима, који не видеше, а вероваше (Јован 20, 29).

Зора је рујна руменила врт Јосифа из Ариматеје. Никад она не изгледаше тако мила и љупка. Љупкост и бајност њена наговештаваше најсјајније сунце које ће тога дана свет обасјати, најведрији дан погруженој земљи. Све је уранило, да поздрави освитак тога дана: гора својим шумом, птице песмом, роса блиставошћу, ваздух веселим треперењем и брујањем, цела природа свечаним изгледом и живошћу, - све му је носило јутарњу химну. Све је заједно са зором, похитало, чисто, умивено најчистијом росом и запојено најблаготворнијом свежином, на сусрет новоме дану. Све радосно и смерно узимаше учешћа у тријумфу небесне победе.

Каква разлика измећу тога дана и два ранија.

У Петак је сунце помрчало, кад су Сина Божјега на крст приковали. Земља је задрхтала у страху због злочина који се на њој изврши. Народ је бежао безобзирно с Голготе, да не буде сведок даљих излива гњева небеснога. На Голготи стајаху три крста, но свет је видео само један на средини. Видео га је и кад је леђима њему окренут био и кад је далеко од њега био, излазио му је он пред очи непрестано, и у сну и на јави. Онај који на њему издахну као да непрекидно и звучно довикиваше застрашеном народу и унезвереним извршиоцима: кад подигнете Сина човечјега, онда ћете знати, да сам Ја (Јн. 8, 28).

Но још Пилат није дошао себи од чуда, како се нагло, не путем закона него простом виком и урнебесом заведене масе, оконча страшном трагедијом један процес занимљив и важан; још у дворовима Ирода и Кајафе није се зауставила бујица безумног одушевљења због добро изведеног плана, још Јудин дух није ни приспео у царство мрачних духова, још голготски џелати нису ни крв с руку спрали, још народ страховаше, поражен оним чудним стицајем догађаја, који се извршише насиљем људским и гњевом Божјим, - кад муњевито прохуја вест по Јерусалиму о Ускрснућу Великог Мртваца.

Тај глас, колико радостан за народ толико ужасан за извршиоце грознога злочина, и ако је се ревносно крио, као ветар прохуја кроз све па и најзабаченије улице и кутове престоничке. Као што противници Христови не могоше зауставити бурне народне поздраве кад Исус улазаше у Јерусалим, тако им и сад би сав труд узалудан око заташкавања и оповргавања пронесене вести. Јерусалим је сав жуборио: Христос Васкрсе!

Побожне жене донесоше мирисе на гроб Исусов, да га прелију, но како се зачудише кад ступише у врт Јосифов? Њихови мириси учинише им се и сувише слаби и непотребни према миомирном и бајном мирису који их из лепога врта запахну. Очаране том бајношћу оне убрзаше ход гробу драгога им Покојника.

Први зраци сунчеви падоше на празан гроб и открише им славан догађај од тога јутра. Но оне не вероваше. Тада се јавише и два небеска весника и потврдише им оно што су им зраци сунца открили, али узалуд. Жалост Мироносица, недоумица и сумња све је већма расла све док им се сам Исус не јави.

Беше се лепо разданило, када и Петар с Јованом дође у свети врт. Он уђе у гробницу где лежаше Исус и виде где леже само хаљине. Он се веома зачуди, но ни празан гроб, ни уверавање његовога друга, кога Исус љубљаше, не могаше га убедити у истинитост васкрсења.

Он виде, али не поверова.

Врт Ариматејски купаше се већ у изобилној светлости сунца, када и његов поседник Јосиф дође ка гробу Спаситељеву, да се увери у истину гласа који је чуо на улици. Виде све, што и Апостоли и жене Мироносице, али неизвесност и његову душу обузе. И он не верова.

Сумњаху они који су с њима сваки дан ходили и из уста његових науку слушали; сумњаше Петар и Тома, сумњаше Јосиф, сумњаху они што путу из Емауса чуше глас, сумњаше Магдалена.

Они су сви гледали празан гроб у коме беше сахрањен њихов учитељ, видели су престрашене стражаре Пилатове и из њихових уста чули причу о јединственом и нечувеном догађају; о силаску ангела, пуцању плоче, Васкрсењу Христовом. Сви су они чули, сазнали и добили доказе из прве руке, али - нису поверовали. Требао је Исус лично да им се јави, да га дохвате и реч његову чују, да му завуку руку међу ребра, па тек онда да верују.

Христос им се свим могућим начинима, од њих захтеваним, приказао као у истини жив, рекао им: "Видите и уверите се, али благо онима који не видеше а вероваше."

***

Двадесет векова лежи пред нама отворен гроб у врту Јосифа Ариматејца. Ми нисмо као Петар и Јован само тренутно и летимично гроб прегледали, па отишли са сумњом или вером. Не, него смо сваки бусен земље у врту преврнули и испитали, сваку стварчицу у њему претресли, сваки жбун опипали и прегледали, призвали и стражаре и саслушали их, чули и изјаве старешина јудејских и фарисеја, сазнали тачно све прилике и околности које су пратиле тај чудновати догађај и - на крају крајева дошли до два различита резултата: једни, задовољни прибраним подацима, поверовали су у Васкрсење Христово, други незадовољни свуколиким доказима, остали у супротном мишљењу.

Од ових последњих једни долазе до сумње не трудним испитивањем него просто зато, што начелно не признају никаква чуда други и ако чине каква испитивања, чине их са жељом, да их она доведу до одрицања, што, разуме се, и бива. Но на послетку оставимо ми ове и једне и друге неверне душе, нека још годинама гледају у отворен гроб, ваљда ће наићи на неку ствар у самоме гробу или пре или после гроба, која ће изменити и управити како треба њихово мишљење.

Зауставимо се на оним првим којима и ми припадамо. Они признају Христово ускрснуће зато, што су све испитали, све околности проценили, све узгреднице промерили и добро прорачунали; признају га, као што га је признао и Тома, дакле, тек онда пошто су се Христа прихватили и руке своје у ребра Његова ставили.

Али и они, и ако верују, као год и они који одричу немају дела у обећаној награди коју Христос обећава само онима, који не видеше а вероваше.

Ови који нису видели а поверовали су, прави су наследници небесне награде. Они су веровали у Ускрс још пре него што се тај славан догађај и десио. Веровали су још и онда, када је он од Исуса наговештаван и пророкован. Но и они нису поверовали; из неразумевања или простоте него зато што су се и они уверили; уверили су се, да је Христос Син Божји и посланик небесни. Од Јордана они су га узастопце пратили, чули су сваку реч његову и видели свако дело његово. Они су видели васкрснуће Јаирове кћери и удивљени стајали пред гробом, из кога се лађар, на Једну моћну реч, дигао. Они су стајали под крстом на Голготи и видели су све до краја. И њих је страх обузео од таме, која је земљом завладала, кад је Праведник Дух свој Оцу предао. Али над страхом у души њиховој владала је нада у победу Истине.

Ето зато су они и поверовали одмах, без икаквих доказа, гласу о чуду у врту Ариматејском. Зато њихова душа плива у блаженству, зато они и не журе у врт, да се над празном гробницом увере, не, него трче и траже своје пријатеље и једномишљенике, грле се с њима и поздрављају једни друге поздравом: Христос Васкрсе!

Прибрани и весели они тим поздравом ословљавају и своје пренеражене и збуњене противнике, чудећи се њиховом неверовању, њиховој сумњи у ствар, која је за њих више него истинита. Противници сумњиво врте главом, траже доказе, и сведоке, и стављају могућност преваре, - али их убеђени верни у чуду остављају и журе, да са својима радост поделе, да још кога обрадују чудном вешћу. Они је само у две речи саопштавају; срце њиово жели да се споји са целим светом. Њих жалости ма какав знак сумње, они ником не дају доказе, јер их сматрају за излишне, они на ускрснуће свога Спаситеља гледају као на ствар јасну и разумљиву саму по себи, они у њ верују као у своје рођено биће: "али им то не каза тело и крв њихова, него Отац који је на небесима."

Узалуд ћемо ми преметати по врту Ариматејском, узалуд саслушавати цео Јерусалим и цео кор апостолски, узалуд претресати све архиве и прелиставати све писмене остатке тога епохалног времена, ипак до искреног, дубоког и постојаног убеђења у истину Васкрсења Христовог не можемо доћи, ако немамо у себи духа Божијега. А до овога није тешко доћи. Довољно је пажљиво, разумљиво и без икакве предрасуде прочитати Јеванђеље. Уместо што узалуд тражимо спољашње доказе које, где потражимо и наћи ћемо у свакој јеванђелској речи наговештаја и поткрепљења, узрока и оправдања, великога догађаја.

У великом догађају које описује Јеванђеље, свака Спаситељева реч и свако дело Његово то су цветови које везује и спаја у један венац дело сопственог ускрснућа. Кроз сваки од тих цветова да се видети та веза, јер је кроз сваки провучена. Као што је бесмислено једноме венцу од цвећа одрицати везу, коју човек на први поглед не би могао да види, тако је бесмислено одрицати ону чудну везу која везује јеванђелски - божанствени венац.

Старешине јудејске и неправедне судије Христове пронели су лаж, да су ученици одвалили плочу и однели Исуса, па разгласили "бајку" о васкрсењу. Многи верни пред овим застане, уозбиљи се, и с мрачном сумњом лаћа се Јеванђеља, да стоти или хиљадити пут чита одељак о васкрсењу Господа.

Међутим, мене тај глас не колеба и не збуњује. Мени је довољно, да читам Јеванђеље до осуде над Христом, па да га затворим и опет да могу на основу прочитанога знати завршну главу. Читањем Христове науке и Његових дела ја из почетка Јеванђеља већ присуствујем плетењу божанскога венца и није ми потребно сумњати о спони у њему и надносити се над гроб ариматејски. Довољно је за мене, да пратим Исуса од Витлејема до Голготе, па да се вратим с уверењем, да мора доћи Васкрс.

За мене је јасно, да Онај, Који је у Кани претворио воду у вино, Који је ишао по води као по суху од чије се речи стишавало море а бежали зли духови, по чијој су се заповести гробови отварали и мртви устајали; - да је Онај имао моћ и силу и над својом сопственом смрћу. Има их много који веле: "кад бих видео онда бих веровао". Они то говоре заборављајући да су Фарисеји видели, па опет нису веровали. Видели су Фарисеји дела Христова, чули науку његову, али, у страху због своје личне користи и угодности на земљи, нису Му веровали, већ Га гонише и осудише. - Ко би могао тврдити, да и они који веле: кад би видели, онда би веровали, не би били у томе прави ни верни потомци Фарисеја? Ко би се могао заклети, да и кад би видели, не би сумња гризла душу њихову? Кад би видели, можда би онда тражили доказе о постојању и способности очију својих. Не, не постоји уистини, да је вера постојанија оних, који траже све да виде и опипају. Њихова сумња простире се и на њих саме. Они ни својим очима - ни себи - не верују.

Потребно је запојити се духом Божјим, духом јеванђелским, па бити убеђен у Васкрс. Благо онима који не видеше, а вероваше. Они су увек више убеђени у истину од оних који до ње испитивањем дођоше. Благо њима што верују, јер су спокојни и задовољни. Њих радује пролеће са свима својим милинама, али круна свију милина то је за њих најсјајнији дан са најруменијом зором, најведријим небом и најлепшим сунцем; дан који је први пут освануо у врту ариматејском. Они знају да такав дан у години једном само земљи освиће; зато с радошћу дочекују тај мили дан, када се душа њихова испуњава миљем, очи подижу смерно к небу са изразом неисказаног блаженства славе и победе, а уста само усклицавају: Христос васкрсе!

"Хришћански весник", 1904. г.

SVETOG GRIGORIJA BOGOSLOVA,

ARHIEPISKOPA KONSTANTINOPOLjSKOG,

BESEDA 45. NA SVETU PASHU - VASKRS[1],[2]

1. "Na straži mojoj staću", kaže predivni Avakum.I ja sa njim danas (staću)[3] na datoj mi od Duha vlasti i sozercanju, i razmotriću i poznaću šta će mi se javiti i šta će mi se govoriti. I stadoh, i razgledah: i gle čovek uzišao na oblacima, i on je visok veoma, i izgled njegov kao izgled anđela, i odeća njegova kao sjaj munje koja preleće; i podiže ruku svoju prema istoku, i povika glasom velikim - glas njegov beše kao glas trube, i oko njega kao mnoštvo nebeske vojske - i reče: "Danas je spasenje svetu, svekolikom vidljivom i svekolikom nevidljivom.

"Hristos iz mrtvih (vaskrse), ustajte sa Njim!

Hristos je kod Sebe, povratite se!

Hristos iz grobova, oslobodite se okova greha!

Vrata adova otvaraju se, i smrt se uništava;

i stari se Adam odlaže i Novi se ispunjuje.

"Ako je ko u Hristu nova tvar", obnavljajte se!

Ovo on govoraše, a oni (anđeli) pevahu, kao i ranije, kada nam se javio Hristos rođenjem na zemlji, pesmu: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja." Sa njima i ja među vama ovo govorim, eda bih dobio i glas dostojan anđelskog, koji odjekuje u sve krajeve zemlje.

2. Pasha je Gospodnja, Pasha, i opet kažem Pasha, učast (Svete) Trojice. Ovo je nama praznik nad praznicima, i svečanost nad svečanostima, toliko prevazilazeća sve druge - ne samo one ljudske i koje dole dolaze nego već i same Hristove i koje se Njemu svršavaju - koliko sunce (prevazilazi) zvezde. Dobra nam je i jučerašnja (velikosubotnja) svetlonosnost i osvetljavanje, koju smo i svaki ponaosob i svi zajedno praznovali, skoro svaki uzrast i svaki čin ljudski, izobilnom vatrom noć prosvetljujući, i praobraz Velike Svetlosti: i one (sunčeve) što nebo odozgo svetlozrači sav svet osvetljujući svojim lepotama; i one nadnebeske među anđelima - prvoj svetlosnoj prirodi posle Prve (Božanske) - otuda svetleći; i one u Trojici, od koje je svaka svetlost postala, iz Nedeljive Svetlosti razdeljivana i čestvovana. Ali je današnja (svetlost) lepša i svetlosnija, utoliko što je jučerašnja svetlost bila preteča Velike Vaskrsavajuće Svetlosti i kao neka radost pretpraznična.

A danas samo vaskrsenje praznujemo, ne više samo u nadi iščekivano, nego već dogođeno, koje sav svet sebi sabira. Zato, svaki neka prinosi plod ovom vremenu, i neka donosi praznični dar, bilo mali ili veliki, od duhovnih i Bogu milih darova, koliko svaki ima moći. Jer po vrednosti, jedva da i angeli uspeju (prineti), oni prvi, umni i čisti, koji su gledaoci i svedoci Višnje Slave, ako je i njima dostižno svecelo slavljenje. A mi ćemo prineti reč (λόγον = besedu), najlepše i najcenjenije što imamo, uostalom i proslavljamo Reč (= Logosa Božijeg), za dobrotvorstvo slovesnorečitoj prirodi. Od toga ćemo i početi. Jer ne mogu podneti da prinoseći reči kao žrtvu Velikoj Žrtvi i Velikom Danu, ne uziđem k Bogu.

Odatle ću učiniti početak. I zato mi očistite i um i sluh i misao, vi koji uživate u tome, jer je reč o Bogu i božanska je, tako da otidete odavde zaista uživajući nepotrošivo. A ova će reč biti istovremeno i najpotpunija i najkraća, tako da niti ožalosti nedostatkom, niti dosadi prezasićenošću.

3. Bog je[4] svagda bio i biće, bolje reći: svagda JESTE. Jer (reči): bio i biće - delovi su našeg vremena i trošne prirode, a On je svagda SUŠTI (ό'Ών), i tako sam Sebe naziva javljajući se Mojsiju na gori (Sinaju - 2 Mojs. 3,14). Jer On, obuhvativši u Sebi ima svecelo biće, niti započeto, niti prestajuće, kao neki okean suštine beskrajan i bezgraničan, koji prevazilazi svaki pojam i vremena i prirode, jedino umom bledo označavan, i to ovlaš i ograničeno, ne po onome što On jeste, nego po onome oko Njega, sabirajući jednu od druge zamisao u neku predstavu (= sliku) istine, koja pre no što bude shvaćena već beži, i pre no što se zamisli izgubi se, samo toliko obasjavajući naš um, i to očišćen, koliko i brzina trenutne munje naše lice. Meni se pak čini (da Bog to čini zato): da bi (nas) onim što je shvatljivo privlačio k Sebi - jer ono što je sasvim neshvatljivo, to je i beznadežno i bespokušajno - a onim što je neshvatljivo (pozivao nas) da mu se divimo, a kad mu se divimo onda ga još više želimo, a željeno nas očišćuje, očišćujući pak čini nas bogolikima. A kada takvi postanemo, onda već kao sa Svojima razgovara (i druži se); usuđuje (nam) se reč da nešto i smelije kaže: (tada biva) Bog sa bogovima sjedinjavan i od njih poznavan, i možda onoliko koliko već poznaje poznavaoce.

Dakle, Božanstvo je beskrajno i teško sagledivo, i svakako mu je shvatljiva samo beskonačnost, makar neko i mislio da ono što je proste prirode ili je sasvim neshvatljivo ili je potpuno shvatljivo. Jer kako bismo tražili (= poželeli) nešto što je proste prirode? A Bogu priroda nije prostota, kao što ni složenima nije (priroda) jedino u tome što su složeni.

4. A Beskrajno se posmatra dvostruko: po početku i po kraju, jer ono što je iznad toga i što nije u tome, beskrajno je. Kada, dakle, um pogleda u gornji bezdan (= u prošlost), nemajući gde da stane i na šta da se osloni zamislima o Bogu, taj tamošnji beskraj i bezizlaz naziva Bespočetnim. Kada pak (okrene se) nadole i nadalje (u budućnost) - (naziva ga) Besmrtnim i Nepropadljivim. A kada obuhvati sve (zove ga) - Večnim. Jer večnost (= vek)nije vreme, niti neki deo vremena, pošto nije ni merljiv; jer ono što je nama vreme, mereno kretanjem sunca, to je za večne stvari večnost: ono što se saproteže bićima, kao neko vremensko kretanje i rastojanje.

Eto to bi, za sada, bilo naše filosofsko razmišljanje o Bogu. No sada nije vreme za više od toga, jer pred nama je reč ne o bogoslovlju (θεολογία), nego o domostroju spasenja (οικονομία).

Kada pak govorim o Bogu, govorim o Ocu i Sinu i Svetome Duhu; jer niti se Božanstvo razliva preko toga - da ne bismo uveli mnoštvo bogova; niti se unutar onoga (jednoga) ograničava - da ne bismo bili optuženi za siromaštvo Božanstva; (te da) ili zbog jednonačalija (= uskog monoteizma)judejstvujemo, ili da zbog mnoštva (bogova) jelinstvujemo. Jer je zlo u oba slučaja podjednako, iako je sadržano u suprotnostima.

Takve su, dakle, Svetinje nad svetinjama (tj. Tri Lica Svete Trojice), koje su i za serafime pokrivene, i proslavljaju se (od njih) trostrukim osvećenjima (tj. Trisvetom pesmom - Is. 6,23), i shode se (= sabiraju se) u jedno Gospodstvo i Božanstvo, o čemu je i neko pre nas bolje i uzvišenije mudro govorio (πεφιλοσόφηται).[5]

5. No, pošto dobroti (Božijoj) nije bilo to dovoljno: da se pokreće samo sozercanjem Sebe (τη εαυτής θεωρία), nego je trebalo da se dobro izlije i proširi se (= krene napred), tako da više bude odobrotvorenih,[6] jer to je svojstvo krajnje Dobrote. (Zato Bog) najpre zamišlja (εννοεί) anđelske i nebeske sile, i zamisao postaje delo, ispunjavano Rečju (= Logosom = Sinom) i savršavano Duhom. Tako postadoše druge svetlosti (= anđeli), služitelji Prve Svetlosti, bilo da ih treba shvatati kao umne duhove, bilo kao neki oganj nematerijalni i bestelesni, bilo kao neku drugu prirodu što bližu ovome što rekosmo. Hteo bih da kažem (za anđele) da su nepokretni na zlo i da imaju samo pokret ka dobru, zato što su oko Boga i najpre se od Boga prosvetljuju, dok su ovdašnja (zemaljska bića) drugostepenog obasjanja; ali, da ih shvatam i nazivam ne nepokretnima nego teško pokretnima (na zlo), ubeđuje me onaj koji je zbog sjaja bio svetlonosac, a postao i naziva se tamom zbog gordosti (= Satana), kao i one odstupničke sile koje su pod njim (= đavoli), koje su bekstvom od dobra (postale) tvorci zla i nama izazivači (istoga).

6. Tako je, dakle, i radi toga Njime (= Bogom) postao umni (= duhovni)svet, koliko ja o tome mogu da ljubomudrujem, odmeravajući malom rečju velike stvari.

Pošto su mu prva (stvorenja) bila dobra, (Bog) zamišlja drugi svet - materijalni i vidljivi, i to je ovaj, od neba i zemlje i onoga što je među njima, sistem i sastav (σύστημα και σύγκριμα), dostojan hvale zbog savršenosti prirode (ευφυΐας = dobroprirodnosti) svake pojedinačne (tvari), no još dostojniji pohvale zbog skladnosti i simfonije svih stvorenja, jer jedno s drugim i sve prema svemu ima dobar odnos - radi upotpunjenja jednoga kosmosa (= svemira), da bi (kao Bog) pokazao da je moćan da stvori ne samo Sebi blisku prirodu nego i (drugu) sasvim stranu (Božanskoj). Jer su Božanstvu bliske duhovne (= anđelske) prirode, shvatljive samo umom, a sasvim su strane one čulne (prirode), i od njih još udaljenije one koje su sasvim bezdušne i nepokretne.

Ali, šta mi imamo od toga, možda će reći neko od vrlih i vatrenijih ljubitelja praznika? "Goni magare do cilja!" (veli poslovica). Filosofiraj ti nama o prazniku i o onome zbog čega smo danas ovde. - To ću upravo i učiniti, mada sam počeo malo poizdalje, jer me želja i reč povukoše.

7. Tako su već um i čulo (= duhovni i čulni svet), (inače) jedno od drugog različiti, postali i stajali u svojim granicama i u sebi nosili velelepnost tvoračkog Logosa, ćutljivi hvalitelji i jasni propovednici veličanstvenog stvaralaštva (Njegovog). No još ne beše spoja (= κράμα) od obadvoga, niti neke mešavine (μιξις) suprotnosti - obeležje mudrosti i vrlog savršenstva po pitanju priroda - niti je bilo obznanjeno sve bogatstvo dobrote (Božje). Upravo to hoteći da pokaže Umetnik Logos, stvara čoveka, jedno živo biće od obadvoga, velim od nevidljive i vidljive prirode. Od materije već prethodno stvorene uzima telo, a od Sebe ulaže dah - koji reč (Božija) poznaje kao umnu dušu i sliku Božiju - (stvara ga) kao neki kosmos drugi, u malome veliki (κόσμον δεύτερον έν μικρώ μέγαν).[7] Postavlja na zemlji anđela drugoga, mešovitog poklonika, namesnika (i nadzornika) vidljive prirode, posvećenika duhovne (prirode), cara na zemlji carovanoga odozgo (Bogom), zemaljskoga i nebeskoga, privremeno ga i besmrtnoga, vidljivoga i duhovnoga, sredinu veličine i uniženosti, jednoga istoga duh i telo: duh radi blagodati, telo zaradi gordosti; jedno (tj. duh) - da bi prebivao i proslavljao Dobrotvora; drugo pak (tj. telo) - da bude stradalan i da pateći podseća se, i vaspitava se, veličinom počastvovan i pobuđivan. (Čovek je, dakle): živo biće ovde ustrojavano i drugde preseljavano, i svršetak tajne - stremljenjem ka Bogu obožavano (τη προς Θεόν νεύσει θεούμενον)

Jer u ovo me (stanje) dovodi odmereni sjaj istine ovde (na zemlji): da svetlost Božiju i vidim i doživim, dostojnu Onoga koji nas je stvorio i sastavio i koji će nas i rastaviti i opet još veličanstvenije sastaviti (u vaskrsenju).

8. Njega (= čoveka) dakle, postavi u raju - kakav da beše nekada taj raj - počastvovavši (ga) samovlašću (τώ αύτεξουςίω = slobodnom voljom), da bi dobro bilo i sakupljača (žetve) ne manje od Onoga koji je dao semenje; zemljodelca besmrtnih biljaka, možda božanskih zamisli (εννοιών), i prostijih i savršenijih; nagoga prostotom i neizveštačenim životom i bez ikakvog odela i problema. Jer je priličilo da takav bude onaj od početka (tj. Adam).[8] I (Bog mu) daje zakon - materijal slobodnoj volji (ΰλην τω αύτεξουσίω), a zakon je bio zapovest od kojeg mu drveća valja jesti i kojeg se ne sme doticati. A to je bilo drvo poznanja, ne zasađeno od počeka zlobno, niti zabranjeno iz zavisti - neka ne uperuju tamo svoje jezike bogoborci i neka ne podražavaju onu zmiju - nego je (bilo) dobro kad se u pogodno vreme uzima, jer to drvo, po mom viđenju, bilo je sozercanje (θεωρία =duhovno gledanje), kojemu je siguran dostup samo onima koji su u vrlini savršeniji, a nije dobro još prostijima i željom pohlepnijima, kao što nije korisna tvrda hrana mekušcima i onima kojima treba mleko.

Pošto pak zavišću đavoljom i uticajem žene, kojoj (zavisti od đavola) je ona podlegla kao slabija, i koji (uticaj) je izvršila (na Adama) kao ubedljivija - avaj moje slabosti! jer moja je (slabost) ona praočeva - tako (čovek) zaboravi datu (mu) zapovest, i bi poražen gorkim poznanjem, i ujedno od drveta života i raja i Boga, zbog zla, bi izgnan i obučen u kožne haljine, možda u deblje i smrtno i praobrazno (άντίτυπον) telo. I prvo što poznaje - svoju sramotu, i skriva se od Boga. Ipak nešto zadobija i od toga: smrt i prekid greha, da ne bi zlo bilo besmrtno, te (tako) kazna postaje čovekoljublje, jer ja smatram da Bog tako kažnjava.

9. Mnogim je (načinima) ranije bio vaspitavan (παιδευθείς = karan -Jevr. 1,1; 12, 67), zbog mnogih grehova, što je koren zla proizrastao po raznim vremenima i uzrocima: rečju (Božijom), zakonom, prorocima, dobročinstvima, pretnjama, kaznama, vodama, požarima, ratovima, pobedama, porazima, znacima sa neba, znacima iz vazduha, sa zemlje, iz mora, neočekivanim ljudi, gradova i naroda promenama - i (svim) tim se nastojalo izbrisati zlo. Na kraju, potrebuje jači lek zbog opakijih bolesti, međusobnih ubistava, preljuba, pogaženih zakletvi, neprirodnih manija ljudi, i zbog najvećeg od sviju i prvoga zla - idolopoklonstva i prenošenja poklonjenja (προσκυνήσεως) sa Tvorca na stvorenja.

Pa pošto je to potrebovalo veću pomoć, veću i dobija. A to je bio sami Bog Logos, Predvečni, Nevidljivi, Neobuhvatljivi, Bestelesni, Početak od Početka (Oca), Svetlost od Svetlosti, Izvor života i besmrtnosti, verni Odraz prvolike Lepote, Pečat neizmenljivi, Slika istovetna, Očev Izraz i Reč (όρος καΐ λόγος) - dolazi u Svoju sliku (= u čoveka), i telo uzima radi tela (moga), i s dušom umnom se sjedinjuje radi moje duše, očišćujući slično sličnim. I u svemu, osim greha, postaje čovek, začet od Djeve, koja je i dušom i telom predočišćena Duhom (Svetim) - jer je trebalo i rođenje počastvovati i devstvenost ispoštovati - i proizašao je (iz majke) Bog sa primljenim telom, Jedan od dvoje suprotnih - tela i Duha (tj. čovečanske i Božanske prirode), od kojih je jedno obožilo a drugo se obožilo.

O, novoga li mešanja! O, čudnoga li sjedinjenja!

Onaj koji JESTE - postaje (ό'Ών γίνεται),

i Nestvoreni stvara se,

i Nesmestivi biva smešten, kroz razumnu dušu koja je posredovala između Božanstva i grubosti tela;

i Bogati osiromašuje, jer uzima siromaštvo mojega tela, da bih se ja obogatio Njegovim Božanstvom;

i Puni se ispražnjava (ό πλήρης κενοϋται), umanjuje se za kratko od Svoje slave da bih se ja pričestio Njegovom punoćom.

Kakvo je to bogatstvo dobrote!

Kakva je to tajna radi mene!

Imao sam udela u liku (Njegovom) i nisam sačuvao; sada On uzima udela u telu mome, da bi i lik spasao i telo obesmrtio. I (tako) drugu zajednicu zajedničari (δευτέραν κοινωνεί κοινωνίαν), mnogo preslavniju od one prve (pri stvaranju),[9] utoliko što je tada dao nama ono bolje, a sada uzima udela u lošijem. To je od onog prvog bogopriličnije, to je uzvišenije za one koji um imaju.

10. Ali, šta mi imamo od toga, možda će reći neki od vrlih ljubitelja praznika i vatrenijih? "Goni magare do cilja" (veli poslovica). Filosofiraj ti nama o prazniku i o onome zbog čega smo danas ovde. - To ću upravo i učiniti, mada sam počeo malo poizdalje, jer me želja i reč povukoše. A možda nije zgoreg da željnima učenja i ljubiteljima dobrote ukratko progovorim o samom nazivu Pashe.

Ovu Pashu, veliku i poštovanu, Jevreji nazivaju Faska, prema njihovom jeziku, a reč označava prelazak; istorijski: to je bekstvo i prelazak iz Egipta ka zemlji hananejskoj; a duhovno: to je prelazak od donjih (zemaljskih stvarnosti) ka onima gore (nebeskim stvarnostima) i napredak i uzlazak u zemlju obećanu. A ono što smo na mnogo mesta (Svetog) Pisma našli da se dogodilo: od nejasnijih (stvari) izmenjena su neka imena ka jasnijim, ili od prostijih kao blagoobraznijim, to i sada ovde sagledasmo. Jer neki misle da je ovo (= Pasha) naziv spasonosnog stradanja, zatim menjajući jezik u jelinski, od Fi u Pi, i Kapa promenivši u Hi, nazvali su ovaj dan Pasha. I navika, preuzevši tu reč, učinila ju je jačom, jer uho mnogih pristupa njoj kao blagočestivijoj (= pobožnijoj) reči.

11. Sav, dakle, Zakon (starozavetni) senka je budućih i duhovnih (dobara), rekao je božanstveni apostol pre nas. I Bog koji je pre njega govorio Mojsiju, kada je o tome davao Zakon, rekao je: "A gledaj, veli, da načiniš sve po obrascu pokazanom ti na Gori (Sinajskoj)" pokazujući ove vidljive (stvari) kao senkopis i prednacrt onih nevidljivih. I uveren sam da ništa od toga nije uzalud, ni nerazumno, ni dolestremeće zapoveđeno, niti nedostojno Božijeg zakonodavstva, ni Mojsijevog služenja, mada je teško za svaku od tih senki naći svakoj (odgovarajuće) sozercanje (teoriju = duhovno sagledavanje)koje ulazi u tančine, i za ono što je oko te skinije, i za mere, i materijal (od kog je načinjena), i za Levite koji je nose i služe joj, i za žrtve i očišćenja i prinose, što je (sve) Zakonom određeno. I to je dostupno sozercanju samo onima koji imaju vrlinu kao Mojsije, ili koji su najbliži njegovom obrazovanju. Jer i na samoj Gori (Sinajskoj) Bog se ljudima pojavio, silazeći donekle Sam iz Svoje uzvišenosti, a i nas uzvodeći iz donje poniženosti, da bi se donekle smestio u smrtnu prirodu, i koliko je (njoj) bezbedno, On - Nesmestivi (ό Αχώρητος). Jer nije moguće drugačije mišlju obuhvatiti Boga, pošto materijalno telo i um svezan debljinom ne potpomažu. Tada pak (pod Sinajom), ne izgledaju svi da su se udostojili istog poretka i stajanja, nego: jedan jednog, drugi drugog (mesta), svaki, mislim, po meri svoga očišćenja; dok su drugi bili sasvim udaljeni i udostojeni da čuju samo glas sviše, (to su) oni koji su po ponašanju (= moralu) slični zverima i nedostojni božanskih tajni.

12. Mi ćemo, međutim, ići srednjim putem, između onih koji imaju sasvim odebljan (= materijalni) razum i onih koji su veoma sozercateljni (=prozorljivi) i uzvišeni, da ne bismo ostali sasvim neradni i nepokretni, niti da budemo radoznali preko dozvoljenog i (tako) budemo udaljeni i otuđeni od onoga što nam je predloženo, - jer je ono (prvo) nekako judejsko i nisko, a ovo (drugo) onih snovogatatelja (= koji gataju po snovima), a oboje su jednako za osudu - tako ćemo o ovome govoriti, koliko nam je dostupno, da ne bude sasvim neumesno i mnogima podsmešljivo.

Jer mislimo, pošto smo pali zbog greha na početku, i (grehovnom) slašću oštećeni (= srozani) do idolopoklonstva i do sramnog (prinošenja) krvi, trebalo je opet pozvati (nas) i uzvesti na staru visinu, zbog milosrđa milosti (σπλάγχνα ελέους) Boga Oca našeg, koji nije podnosio da se toliko ošteti delo ruku Njegovih - čovek. Kako, dakle, presazdati ga (= preporoditi ga), i šta treba učiniti? Trebalo je odbaciti strogi lek, jer bi bio neubedljiv i ne bi mogao pobediti (zlo) zbog dugovremenog izvitoperenja prirode, nego ekonomisati (= planski primeniti) snishodljivo i čovekoljubivo isceljenje radi ispravke. Jer ni kriva sadnica ne može podneti naglo ispravljanje i nasilje ruke koja je uspravlja, jer će se pre slomiti negoli ispraviti; niti žestokog i ostarelog konja (može ukrotiti) nasilje uzde, bez izvesnog tepanja i tapšanja. Zato se daje Zakon nama na pomoć, kao neki zid između Boga i idola, da nas od njih odvaja, a ka Bogu privodi. I (Bog) dopušta nešto malo s početka, da bi zadobio veće. Dozvoljava zasad žrtve, da bi Boga uveo u narod (jevrejski); zatim, kada bude vreme, da ukine i žrtve, jasno nas oslobađajući postepenim oduzimanjima i prevodeći (nas) na Jevanđelje već izvežbane za blagoposlušnost.

13. Tako je, dakle, i zato ušao pisani Zakon, privodeći nas Hristu, i to je bio razlog (prinošenja) žrtava, koliko ja razumem. A da ti opet ne bi bila nepoznata dubina mudrosti i bogatstvo neispitljivih sudova Njegovih, ni te (žrtve) nije ostavio sasvim nesveštane (= neosvećujuće), niti nekorisne, niti da bivaju samo s golom krvlju, nego je onu Veliku i Nezaklanu Žrtvu (= Hrista),da tako kažem, što se tiče (Njegove) prve prirode (Božanske), pomešao sa zakonskim žrtvama, nagoveštavajući, ne malog dela vaseljene niti privremeno nego svega sveta i zauvek, očišćenje. Zato uzima jagnje (za žrtvu) zbog bezazlenosti i zbog odeće drevne nagote (naše - 1 Mojs. z,21) - jer to je ta zaklana za nas Žrtva, Odeća nepropadljivosti, i jeste i naziva se, i savršena je, ne samo zbog Božanstva, od kojeg nema ništa savršenije, nego i zbog uzete na Sebe (ljudske) prirode, pomazane Božanstvom i postavše ono što je i Pomazavša (priroda) i, usuđujem se reći, zajednobožna (όμόθεον =sjedinjena zajedno s Bogom).[10] Muško pak (jagnje = Hristos - 2 Moj. 12, 5), jer se prinosi za Adama, ili još bolje za grubočvrstog (nešto) još čvršće (i postojanije) za onog koji je prvi pao pod greh, i još većma što ništa žensko i slabo ne nosi u Sebi, nego je baš silno proizašao iz devičanskih i materinskih sveza, po velikoj vlasti (Svojoj); i rođen je Muško od proročice, kako Isaija blagovesti. Jednogodišnje pak (jagnje = Hristos), kao Sunce pravde, ili otuda proizašlo ili ograničavano od vidljivoga (sunca),[11] koje se opet u sebe vraća, i blagosilja se kao venac dobrote, i odasvud je ono sebi jednako i istovetno; i ne samo (to) nego je i kao životvorni krug vrlina, smerno spajanih i slivanih međusobno po zakonu ljubavi i poretka. I neporočno i čisto (jagnje = Hristos), kao lečeće mrlje i poroke od nedostataka i prljavština. Jer, iako je On uzeo na Sebe grehe naše i bolove naše poneo, ali Sam nije ništa pretrpeo što potrebuje isceljenje. Jer je kušan u svemu podobno nama, ali bez greha. Jer onaj što je proganjao svetlost što svetli u tami (tj. đavo), nije ga obuzeo (= pobedio).

14. Šta još? Uvodi se prvi mesec, bolje reći početak meseci, bilo da je takav bio kod Jevreja od početka, ili je kasnije od toga postao, i od ove tajne dobio da bude prvi. I još desetoga dana u mesecu, jer je taj broj najpotpuniji, od monada prva monada savršena, i donoseća savršenstvo. Održava se pak u dan peti, verovatno zato što je to moja žrtva za očišćenje (pet) čula, od kojih (čula) biva grešenje i oko kojih je (sva) borba, što donosi žalac greha. A izabira se (žrtva) ne samo od jaganjaca nego i od leve strane - jaradi, jer zaklanje (žrtve) ne biva samo za pravednike, nego i za grešnike, verovatno za ove i više, ukoliko većma i potrebujemo čovekoljublje. A nije ništa čudno ako svako u (svakoj) kući traži jagnje,[12] a ako nema, onda, zbog siromaštva, skupljanjem priloga, traži se po kućama (šire) porodice (=familije). Jer mada je najbolje da svaki sebi bude dovoljan za savršenstvo, i da žrtvu živu i svetu prinosi prizivajućem Bogu, svagda kroza sve očišćavan, no ako ne (može tako), onda da se koristi i saradnicima, onima koji su mu po vrlini srodni i istog su življenja (= morala). Jer mi se čini da se to htelo tim zajedništvom u žrtvi sa bliskima (= srodnicima), ako zatreba.

15. Odavde nastaje sveta noć (pashalna), i suprotna ovoj noći sadašnjega života; u njoj se prvobitna tama razvejava, i sve dolazi u svetlost i poredak i (pravi) izgled, i prethodna ružnoća dobija skladnu lepotu. Odavde (= od noći Vaskrsa) bežimo iz Egipta, tj. iz stidnog i progoniteljnog greha, i od faraona nevidljivog neprijatelja, i od gorkih poslodavaca, premeštani u višnji svet; i oslobađamo se od blata i pravljenja cigli, i od slamnog i trošnog sastava ovoga tela, koje kod mnogih nema istrajnost ni koliko slamne (= slabe) misli. Odavde (= od ove noći) Jagnje se kolje na žrtvu, i zapečaćuju se časnom krvlju (Njegovom) delo i reč, to jest navika i delatnost, koje stoje kao dovratnici naših vrata, kažem za pokrete i pomisli uma (našega), koje se dobro otvaraju i zatvaraju sozercanjem, jer postoji i neka mera shvatanja. Odavde je i poslednji i najteži poraz goniteljima, i zaista dostojan noći, i Egipat oplakuje prvence svojih misli i dela - što se u Svetom pismu naziva i seme haldejsko, i deca vavilonska razbijana i ubijana o stenu; i sav je Egipat ispunjen vikom i kukanjem; i tada od nas odstupa onaj upropastitelj, postiđen i uplašen od pomazanja (krvlju Jagnjetovom - 2 Mojs. 12,19). Odavde je uklanjanje kvasca sedmodnevnog - jer to je najtajanstveniji broj i pandan ovoga sveta (= prema broju 7 dana stvaranja), - one stare i kisele zlobe, jer nije od onog hlebotvornog i životnog (testa = Hrista), da se ne bismo hranili nikakvim egipatskim kvascem i ostatkom farisejskog i bezbožnog učenja.

16. I zato oni neka kukaju, a mi ćemo jesti Jagnje (pashalno): i to uveče, jer na kraju vekova Hristos postrada, i jer je i sa učenicima zajedno podelio Tajnu (večeru) uveče, uništavajući mrak greha. Ne prinosi se kuvan, nego pečen, da ne bi reč (ό λόγος = slovesnost) naša imala išta nesozercateljno niti vodeno, niti lako rastočivo (= lako raspadljivo), nego da bude potpuno čvrsta i postojana, i isprobana očistiteljnim ognjem, i od svega veštastvenog slobodna, i jednostavna, i potpomagana dobrim žarom, koji razum naš raspaljuju i očišćuju, od Onoga koji je došao da na zemlju baci oganj, koji uništava zle navike i pospešuje rasplamsavanje. Ono pak što je u logosa(=reči, slovesnosti) telesno i pojedljivo, saunutricom (= utrobom) i skrivenostima uma, poješće se i uništiće se, i predaće se duhovnome varenju,[13] (sve) do glave i nogu, tj. onih prvih sozercanja o Božanstvu i do poslednjih misli o ovaploćenju. A nećemo ništa baciti, niti ćemo za ujutro ostaviti, jer ni većina naših (crkvenih) tajni nije za iznošenje onima napolju, niti van ove noći postoji neko (drugo) očišćenje, i što odlaganje nije pohvalno onima koji su pričasnici Logosa. Jer kao što ni gnjev nije dobro da prenoći, nego je dobro i Bogu milo preteknuti sunce, i vremenski i anagoški, jer nije (nimalo) sigurno ako nam Sunce pravde zađe dok se gnjevimo, tako i ovakva hrana da ne prenoći, niti da se odlaže za sledeći dan. Ono pak što je koščato i nepojedivo i nama teško sozercateljno (= teško pojmljivo), neće se ni slomiti, rđavo razdeljivano i poimano - a izostavljam da kažem da ni, po istoriji, kost Isusova nije polomljena, mada su raspinjači ubrzavali smrt (Njegovu) zbog subote, - niti da se baci ili rasturi, da ne budu svetinje date psima i zlima rastrzačima Logosa, kao što se ni svinjama (ne daju) svetli biseri Logosa; nego će se sažeći ognjem, onim koji i svespaljenice (sažiže), istančavano i spasavano Duhom, koji sve ispituje i zna, ne da propadne u vodama, niti da se razveje, kao glava teleta (zlatnog) od strane Mojsija, koja je rasejana Izrailju radi posramljenja tvrdokornosti njihove.

17. A dostojno je (pažnje) da ne previdimo ni način jeđenja (jagnjeta), jer ni Zakon nije to (učinio), koji (inače) voli da krije sozercanje u slovu. Jer ćemo pojesti žrtvu sa žurbom, jedući i beskvasne hlebove sa gorkim zeljem, i opasani oko bedara, i s obućom svezanom, i starački štap držeći. Sa žurbom, dakle, da ne bismo doživeli što i onaj Lot što mu je zabranjeno zapovešću, da se ne osvrćemo i ne zastanemo u čitavoj okolini, (nego) da se spasemo na gori (Sigoru), da ne bismo bili zahvaćeni sodomskim i strašnim ognjem, niti da se okamenimo u stub soli, usled povratka na zlo, što i čini zadržavanje (i zakašnjavanje). A (da jedemo) sa gorkim zeljem, (to je) zbog gorčine i uzbrdičnosti (= napornosti) pobožnog života, naročito početnicima, koji je (život) inače iznad (svih telesnih) uživanja. Jer mada je novi jaram blag i breme lako, kao što čuješ (u Jevanđelju - Mt. 11, 30), no to je zbog nade i nagrade, koja je izobilnija od ovdašnjeg zlopaćenja (kakolabe!as;); jer inače ko ne bi rekao da je Jevanđelje teže i mukotrpnije od zapovesti Zakona? Jer Zakon zabranjuje izvršenje grehova, a nama se u krivicu ubrajaju i uzroci, skoro kao dela. "Ne čini preljube", veli Zakon, a ti (po Jevanđelju) ni da poželiš, da ne bi radoznalim i strasnim pogledom raspalio strast. "Ne ubij", veli onaj; a ti (po Jevanđelju) ni da uzvratiš, nego i sebe da predaš onome koji te udara. Koliko je ovo od onoga filosofskije (= mudroljubivije)! "Ne kuni se krivo", veli onaj, a ti pak: niti da se uopšte zaklinješ, ni malim, ni velikim, pošto zaklinjanje rađa prestupanje zakletve. Ne pridodaj kući kuću, ni njivu njivi, otimajući od siromaha, veli onaj; ti pak (po Jevanđelju) da rado daješ i ono što si pravedno stekao, i da sebe obnažiš zbog siromaha, da bi olakšan uzeo krst (svoj), i obogatio se nevidljivim.

18. Bedro pak kod beslovesnih (životinja) neka je opušteno i nesvezano, jer one nemaju slovesnost, koja ovladava uživanjima - neću još reći da i one znaju granicu prirodnog pokreta (= instinkta), - a tebi neka je pritegnut pojas (oko bedara), i celomudrenošću (stegnuta) pohota i rzanje, kao što veli Sveto pismo rugajući se sramnoj strasti, da bi čisto jeo Pashu, umrtvivši udove koji su na zemlji i podražavajući pojas Jovanov, onog pustinjaka i preteče i velikog Propovednika istine.[14] Znam i drugi pojas, velim za vojnički i junački, po kojem se neki Sirijci nazivaju dobropojasni i jednopojasni, o kojem i Bog javljajući se govori Jovu: "Ne, nego opaši kao čovek bedra svoja, i daj muški odgovor." Za koji se (pojas) i božanski David mnogohvali: da se opasao silom od Boga; i samoga Boga navodi: da je obučen u silu i prepojasan, to jest protiv bezbožnika, osim ako (više) voliš da se time pokazuje da je On okružen i ogrnut silom (nebeskom), kao što se i svetlošću ogrće kao haljinom. Jer neizdrživost sile i svetlosti Njegove, ko će podneti? Tražim (dakle) šta je zajedničko bedru i istini? Šta to treba da sveti Pavle podrazumeva, kad kaže: "Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom"? Možda, kao što je sozercateljnom (moći) pritegnuta željnost (= pohota naša) te da ne pušta da se drugde usmerava? Jer ne želi da ono što je ljubavno raspoloženo prema nečemu, da to ima istu moć i prema drugim uživanjima.

19. A obuću pak, onaj koji će da se dotakne svete i bogostupne zemlje, neka je skida, kao i onaj Mojsije na Gori (Sinajskoj), da ništa mrtvo ne nosi, niti nešto između Boga i ljudi. Kao što i, ako je neko učenik Jevanđelja, šalje se mudroljubivo i prosto, te treba, kao što je bez novca i štapa i s jednom haljinom, da je još i bosih nogu, da bi se pokazale krasne noge onih koji blagoveste (= propovedaju) mir[15] i svako drugo dobro. A onaj koji beži iz Egipta i od egipatskih (stvari), neka se obuje, i zbog druge bezbednosti, a i zbog skorpija i zmija koje Egipat mnoge gaji, tako da ne bude oštećen od onih (= demona) koji vrebaju petu, za koje nam je (demone) zapoveđeno da ih gazimo. A za štap, ovako mislim o njegovoj zagonetki. Znam za (štap) podupirački, i za pastirski i učiteljski (štap), koji povraća razumne ovce. Ali tebi sada Zakon zapoveda onaj podupirački (štap), da ne poklekne misao, kada čuje za krv Božiju i stradanje i smrt (Hristovu), da ne bi negde bezbožno zastranio, kao (tobož) branilac Boga (poput jeretika doketa). Nego bez (lažnog) stida i ustručavanja jedi ovo telo, pij ovu krv (Hristovu u Pričešću), ako imaš želju za životom, niti sumnjajući u reči o telu (Hristovom), niti da te oštete reči o stradanju (Njegovom).

Stoj poduprt (i utvrđen), čvrst i nepokolebiv, nimalo poljuljan od neprijatelja, niti se povodeći za (jeretičkim) rečima naizgled uverljivim. Stoj na svojoj visini, i postavi noge tvoje u dvorima Jerusalima, utvrdi ih na kamenu, da ti se ne pokliznu koraci po Bogu.

20. Šta kažeš? Zar to tako izgleda: da izađeš iz Egipta, te gvozdene peći, da ostaviš tamošnje mnogoboštvo i budeš vođen od Mojsija, i od njegovog zakonodavstva i rukovodstva? Dodaću i nešto ne moje, ili bolje reći i veoma moje, ako duhovno sozercavaš. Uzmi od Egipćana posude zlatne i srebrne, sa njima putuj, snabdi se od neprijateljskih (stvari), bolje reći od tvojih;jer ti oni duguju platu za robovanje i pravljenje cigala; smisli nešto i ti o svome traženju, i dobro im te stvari oduzmi. Nek bude (ovako): namučio si se ovde boreći se sa blatom, (tj.) sa ovim zlolenjim i uprljanim telom - i gradove si gradio, tuđe i ruševne, kojih će spomen propasti sa bukom. Šta dakle? Izaći ćeš badava i bez plate? Pa šta? Ostavićeš Egipćanima i neprijateljskim silama, što su zlo stekli i još gore će potrošiti? Nije to njihovo. Zaplenili su i oteli od Onoga koji je rekao: "Moje je srebro, i moje je zlato", i daću ga kome ja hoću. Juče beše njihovo, jer je bilo dopušteno. Danas to tebi pruža i daje Gospod, da dobro i spasonosno upotrebiš. Stecimo sebi prijatelje od bogatstva nepravednog, da bi kada umremo zadobili to uvreme suda.

21. A ako neko pak bude Rahilja ili Lija, duša patrijaraška i velika, (onda) ukradi i idole oca tvoga koje nađeš, ne da bi ih sačuvao, nego da (ih) uništiš.

Ako si pak mudri Izrailjac, prenesi ih u zemlju obećanu,[16] i gonitelj neka o tome boluje i nek pozna da je prevaren, da je uzalud tiranisao i porobljavao one bolje (od sebe). Ako tako činiš i tako izađeš iz Egipta, dobro znam da ćeš stubom ognja i oblakom biti vođen noću i danju: pustinja će se pripitomiti, more će ti se razdvojiti, faraon će se potopiti, hlebovi će padati (s neba) kao kiša, stena će izvirati vodu, Amalik će biti pobeđen - ne samo oružjem nego i ratničkim rukama pravednih, koje istovremeno označuju molitvu i nepobedivi trofej krsta - reka će se zaustaviti, sunce će stati, mesec će zastati, zidovi (jerihonski) će pasti i bez (bojnih) sprava, ose će doleteti praveći put Izrailju i odgoneći inoplemenike (= Filistejce). Ono pak ostalo, što o tome i sa tim opisuje istorija, daće ti se od Boga, da ne bih (ja sada) i suviše produžio reč (= besedu).

Takav praznik praznuješ, takvim te (praznovanjem) ugošćava rođendan tebe radi Rođenoga i nadgrobna reč Stradajućega, takva ti je tajna Pashe. To je Zakon prednapisao, to je Hristos izvršio, Razoritelj (bukvalnog) slova, Savršitelj Duha, koji onim što je po stradao uči da stradamo (sa Njim), a onim što se proslavio daruje da se saproslavimo (sa Njime).

22. Možemo, takođe, da istražujemo i ovu stvar i (ovaj) dogmat, koji mnogi previđaju, a meni je vrlo ispitljiv. Naime, kome je i zašto izlivena krv (Hristova) za nas, velika i slavna (krv) Boga i Arhijereja i Žrtve? Jer smo bili držani od lukavoga (đavola), prodani pod greh, i u zamenu smo dobili uživanje zla. Ako li otkup biva ne drugome nego onome koji drži (zarobljenog), tražim (da doznam) kome je ona prineta i radi kojeg uzroka? Ako li je lukavome (đavolu), avaj! kakva uvreda! - jer nije da samo od Boga, nego i samoga Boga dobija razbojnik kao otkup, i tako (primi) veću platu od njegove tiranije, zbog čega je pravedno bilo da i nas poštedi. Ako li pak Ocu (prinosi žrtvu krvi), kao prvo: kako (i zašto)? Jer nismo od Njega (= Oca) bili držani. A drugo, koji je razlog da krv Jedinorodnoga ugađa Ocu, koji nije prihvatio ni Isaka prinošenoga od oca (Avrama), nego je zamenio žrtvu, davši ovna umesto (sina kao) razumne žrtve. Jasno je, dakle, da (žrtvu) prima Otac, ne tražeći je, niti potrebujući, nego radi domostroja (spasenja našeg) i zato što je trebalo da se čovek osvešta ljudskom prirodom Boga, da bi nas On izbavio, pobedivši silom tiranina, i da (nas) Sebi povrati kroz Sina posredujućeg, koji je to u čast Oca domostrojiteljno izvršio, i kojem (kao Ocu) On očigledno sve ustupa. To su (dakle) tajne Hristove, ostalo neka bude poštovano ćutanjem.

A bakarna zmija obešena je protiv ujeda zmija, ne kao obrazac Stradaloga za nas (Hrista), nego kao praobraz (άντίτυπον) (pobeđene smrti); i spasava one koji u nju gledaju, ne kao da veruju da je živa, nego da je mrtva, i umrtvljuje sa sobom sile (zmijske) koje su pod njom; i ukinuta je (ona), kao što je i bilo dostojno. A kakva joj dolikuje od nas pogrebna beseda? "Gde ti je, smrti, žalac?

Gde ti je, ade, pobeda"? Krstom si oboren, Životvornim si umrtvljen! Bez daha si, mrtva, nepokretna, nedejstvena, makar i očuvavaš izgled zmije, uspravljene uvis.

23. Uzećemo udela u Pashi (tj. ješćemo je), sada još praobrazno, mada (mnogo) jasnije od stare (Pashe) - jer zakonska Pasha, usuđujem se reći, bila je bledi praobraz (ovog) Obrasca, - a malo kasnije (ješćemo na nebu) savršeniju i jasniju, kada ovu Logos bude pio novu u Carstvu Oca Svoga, otkrivajući i učeći (nas) ono što je sada sa merom pokazao. Jer je uvek novoovo sada poznavano. A kakvo je piće i uživanje, naše je da naučimo, a Njegovo da (nas) nauči, i da saopšti (κοινώσασθαι) reč (i razlog). Jer učenje je hrana i onoga koji hrani.

No, hajdete i mi da uzmemo udela u Zakonu, jevanđelski, a ne pisano; savršeno, a ne nesavršeno; večno, a ne privremeno. Učinimo glavom (svojom) ne donji Jerusalim, nego gornju mitropoliju (= majku gradova); ne ovaj sada (grad) gažen od vojske, nego onaj od anđela proslavljani. Prinesimo žrtvu, ne mladu telad, ne jagnjad "koja imaju rogove i papke" koja imaju mnogo mrtvoga i neosetljivoga, nego prinesimo Bogu žrtvu hvale na gornji žrtvenik, sa višnjim horovima anđela. Prođimo prvu zavesu, pristupimo drugoj, zavirimo u Svetinju nad svetinjama. Reći ću i nešto veće: prinesimo sami sebe Bogu na žrtvu, bolje reći žrtvujmo mu svaki dan i svaki pokret (naš). Sve primajmo radi Logosa (Hrista), stradanjem stradanje (Njegovo) podražavajmo, krvlju krv počastvujmo, na krst pođimo dobrovoljno. Slatki su klinci, mada su i vrlo bolni. Jer stradati sa Hristom i za Hrista, poželjnije je negoli uživati sa drugima.

24. Ako si Simon Kirinejac, uzmi na se krst i pođi (za Njim).[17] Ako se saraspneš kao razbojnik, kao blagorazumni (desni razbojnik) Boga poznaj;[18] ako je On (=Hristos) i sa bezakonicima pribrojan radi tebe i tvoga greha, ti budi radi Njega zakonit. Pokloni se Onome koji je radi tebe razapet, ako si (i ti) razapet; zaradi nešto i od zla, zadobij smrću spasenje; uđi u raj sa Isusom, da bi doznao odakle si ispao. Sozercavaj tamošnje lepote, a hulnika (levog razbojnika) ostavi da umre napolju sa (svojom) hulom. Ako si Josif iz Arimateje, zatraži telo (Isusovo) od raspinjača,[19] neka tvoje bude ono (telo) koje je očišćenje (svega) sveta. Ako si Nikodim, noćni bogopoštovatelj, mirisima ga pogrebi.[20] Ako si neka Marija, makar i druga Marija, makar Salomija, makar Jovana, plači rano ujutro. Vidi prva kamen odvaljen (od groba), pa susretni i angele, i samoga Isusa.[21] Reci (mu) nešto, i čuj glas (Njegov). Ako čuješ: "Ne dotiči me se" stani podalje, uspoštuj Logosa, ali se ne ožalosti. Jer On zna kojima će se prvo javiti. Započni prva slavlje vaskrsenja, pomozi Evi, koja je prva pala, da prva pozdravi Hrista i obznani učenicima. Budi Petar ili Jovan, pohitaj na grob, trčeći prvi ili zajedno, takmičeći se dobrim takmičenjem.[22]

Ako te preteknu brzinom, pobedi staranjem, ne samo zavirivši u grob, nego uđi unutra. A ako kao Toma izostaneš kada se saberu učenici, kojima se Hristos javlja, nemoj sumnjati kada (ga) vidiš; a ako posumnjaš, poveruj onima koji (ti) govore; a ako ne njima, uveri se ranama od klinova.[23] Ako On silazi u ad, siđi sa Njime. Poznaj i tamo tajne Hristove, kakav je domostroj dvostrukog silaženja, i koji je razlog:[24] da javivši se (u adu - 1 Petr. 3, 19) spase prosto sve, ili i tamo (samo) verujuće?

25. Ako i na nebo uzlazi, sauziđi sa Njim; budi sa pratećim anđelima, ili sa dočekujućima. Zapovedi da se vrata otvore,[25] da budu još uzvišenija, da prihvate Onoga koji je zbog stradanja još uzvišeniji. Odgovori onima koji su u nedoumici zbog tela i zbog znakova stradanja (na telu), sa kojima On nije sišao, a sad ea njima uzlazi (na nebo), i pitaju: "Ko je taj Car slave?" - (reci) da je to Gospod moćan i silan u svemu što je učinio i što čini, kao i sadašnjom borbom i pobedom za čovečanstvo; i daj duplom pitanju dupli odgovor. I ako se čude, govoreći, po Isaijinoj dramaturgiji: "Ko je Ovaj što je došao iz Edoma i sa zemaljskih strana? Ili kako su crvene haljine Onoga koji je beskrvan i bestelesan, kao da je (došao) iz pivnice vina i da je prepuna točila (grožđa) gazio"? - ti ukaži na lepotu odeće Onoga koji je postradao telom, koji je stradanjem ukrašen i obasjan Božanstvom, od kojeg ništa željenije ni lepše nema.

26. Šta će[26] nam na to reći klevetnici (jeretici), gorke račundžije (λογισταΐ) Božanstva, optužitelji onoga što je za pohvalu, mračnjaci oko svetlosti, neuki u mudrosti, za koje Hristos uzalud umre, nekorisna stvorenja, tvorevine lukavoga (đavola)? Zar za dobročinstvo optužuješ Boga? Zar je zato On mali što je radi tebe smiren? Zar zato što je došao po izgubljenu ovcu Pastir dobri - koji dušu (svoju) polaže za ovce - na gore i planine gde si ti prinosio žrtve, i (tu) našao zalutalu (ovcu), i našavši uzeo je na ramena, na kojima (mu) je i drvo (krsta); i uzevši povratio ju je u višnji životu i povrativši je pribrojao je onima koje su ostale (tj. anđelima)? Zato što je upalio svetiljku, telo Svoje, i kuću počistio, očišćujući svet od greha, i drahmu (izgubljenu) potražio - carsku sliku smešanu s blatom strasti - i saziva prijateljice Svoje, sile (nebeske), zbog nalaska drahme, i čini učesnicima radosti njih, koje je učinio i tajnicima domostroja spasenja? Zato li što za svetiljkom Pretečom dolazi nadsvetlosna Svetlost, i za glasom Reč, i za deverom Ženik, koji (Preteča) priprema Gospodu narod izabrani, i vodom predočišćava za Duha (Svetoga)? Zar zato optužuješ Boga? Zar zato misliš (o Njemu) najgore: što se opasuje peškirom i pere noge učenicima i pokazuje najbolji put uzvišenja - smirenje? Zar zato što se za dušu koja je nisko pala smiruje, da bi i uzvisio sa Sobom ono što pod grehom stremljaše dole? A zašto (ga) ne optužuješ za to što je i sa carinicima i kod carinika jeo, i carinike uzeo za učenike, da bi možda i On nešto zaradio? A šta to? Spasenje grešnika. Osim ako neko optužuje lekara zato što se nadnosi nad rane i podnosi smrad (bolesti), da bi patnicima dao zdravlje, i onoga koji se iz čovekoljublja saginje nad jamom da, shodno zakonu, izvadi iz nje upalo živinče.

27. A jeste poslan (od Oca), ali kao čovek, jer beše dvostruk (=Bogočovek), pošto se i umarao, i gladneo, i žedneo, i bio u samrtnoj borbi (u Getsimaniji), i plakao po zakonu prirode (ljudske). A ako je i kao Bog (bio poslan), šta s tim? Poslanje smatraj kao blagovoljenje (την εύδοκίαν) Očevo, na koga (On kao Sin) upućuje sve Svoje, poštujući (ga) kao nadvremeno Načelo (αρχήν άχρονον), a i da ne bude smatran za protivbožnoga. Jer se kaže i da je bio predan (na smrt), ali je napisano i da je sam Sebe predao; i da je vaskrsnut od Oca i uznet (na nebo), ali i da je sam Sebe vaskrsao i uzišao opet (Ocu).

Ono je (delo) blagovoljenja, a ovo je (delo) vlasti i moći (Njegove). A ti govoriš samo ono što umanjuje (Hrista), a preskačeš ono što (ga) uzvisuje. I to da je stradao to računaš, a da je Slika (Očeva) to ne dodaješ.

Slično strada i sada Logos (Božiji)! Od jednih kao Bog poštuje se i sliva se (συναλείφεται) (s telom =jeres Apolinarijeva), a od drugih kao telo ponižava se i razdeljuje se (od Boga =jeres arijanska).[27] Na koje će se većma razljutiti? Ili bolje: kojima će oprostiti? Onima koji (ga) rđavo sjedinjuju, ili onima koji (ga) rasecaju. A trebalo je i oni da razdeljuju, i ovi da sjedinjuju: oni prvi - brojem, ovi drugi - Božanstvom. Saplićeš li se (= sablažnjavaš) o telo? - to su činili i Judeji. Ili ćeš (ga) i ti nazvati još Samarjaninom? - a ono dalje ću prećutati. Ti ne veruješ u Božanstvo (Njegovo)? To ni đavoli nisu (činili). O, neverniji i od đavola i nezahvalniji od i Judeja! Oni (= Jevreji) su naziv Sina smatrali za oznaku iste časti (sa Ocem), a ovi su (= đavoli) izgonitelja (svog) znali da je Bog, jer su se uverili od onoga što su pretrpeli (od Njega).

Ti pak niti jednakost (Sina sa Ocem) prihvataš, niti Božanstvo (Hristovo) priznaješ. Bolje bi ti bilo da si obrezan (kao Judej) i demonom posednut - da kažem i nešto smešno - nego da neobrezan i zdrav odnosiš se (prema Hristu) lukavo i bezbožno.

28. A sada (na kraju), nužno nam je da tako zaokružimo reč (=da rekapituliramo besedu). Postali smo (tj. stvoreni smo), da doživimo dobro; doživeli smo dobro, jer smo postali (= stvoreni). Poveren nam je raj, da uživamo. Zapovest smo dobili, da dobro napredujemo sačuvavši istu; ne kao da Bog nije znao šta će biti (ubuduće), nego uzakonjujuću slobodu volje (το αύτεξούσιον = samovlasnost čoveka). Prevareni smo, jer nam je (đavo) pozavideo; otpali smo, jer smo prestupili (zapovest); postili smo, zato što nismo postili (tada), jer nas je savladala (želja) drveta poznanja. Jer zapovest je bila prastara, i nama je bila neka istovremena sa dušom pedagogija i umudrenje (= opamećenje) zbog uživanja, koja (pedagogija) nam je (bila) umesno zapoveđena: da ono što ne sačuvavši izgubismo, čuvajući zadobijemo. Potrebovali smo Boga ovaploćenoga i umrtvljenoga (=umrloga za nas), da bismo živeli (večno); saumrtvili smo se, da se očistimo; saustali smo (= savaskrsli sa Hristom) zato što smo se saumrtvili (sa Njime), saproslavili smo se, jer smo savaskrsli (sa Hristom).

29. Mnoga su čudesa ovdašnjeg vremena (Pashe): Bog razapet, sunce pomrčalo i opet se rasvetlilo, jer je trebalo da sa Tvorcem sastradavaju i stvorenja; zavesa se razdrla; krv i voda se iz rebra izlila - jedno kao čoveka, drugo iznad čoveka; zemlja se potresla, kamenje je radi Kamena (Hrista - της Πέτρας - Mt. 16,18; l Kor. 1,10) raspalo se( mrtvi su ustali radi verovanja u poslednje i opšte vaskrsenje; čudesna znamenja na grobu, i ona posle groba, koja (sva) ko bi mogao dostojno da pohvali!? Ali nijedno nije (takvo) kao čudo mojega spasenja: malo kapi krvi - sav svet preporađaju, i postaju kao tekuće mleko svima ljudima, sjedinjujući nas i sabirajući u jedno (= telo Hristovo = Crkvu).

30. No, o Pasho velika i sveštena, i svega sveta očistiteljna! Jer ću razgovarati s tobom kao sa živom. O Logose Božiji, i Svetlosti, i Živote, i Mudrosti, i Silo![28] Jer se radujem svima Tvojim imenima. O (Hriste) Porode, i Pokretu, i Pečate Velikoga Uma (Oca)! O Logose umni, i čoveče viđeni, koji sve držiš sabrano rečju sile Tvoje!

Sada, evo, imaš reč ovu, ne početak, nego dopunu ravnu našem plodonošenju. Reč istovremeno blagodarnu i molebnu: da ništa ne pretrpimo osim nužnih za Tvoje zapovesti trudova i sveštenih muka, sa kojima smo i živeli; i da zaustaviš tiraniju tela nad nama - vidiš kolika je, Gospode, i kako nas priteže? -[29] ili Tvoj sud, ako ćemo se (tako) očistiti od nje. A ako dostojno dostignemo željeni cilj, i budemo primljeni u nebeska naselja, valjda ćemo Ti i tamo prinositi prijatne žrtve na sveti žrtvenik Tvoj, o Oče, i Logose, i Duše Sveti, jer Tebi priliči svaka slava, čast, i moć, u vekove vekova. Amin.

Preveo
Episkop Atanasije (Jevtić) 

---

 NAPOMENE:

1. Besedu 45: NA SVETU PASHU - ovde prevedenu sa grčkog (PG 36, 624-664) - izgovorio je sv. Grigorije Bogoslov 383. godine u rodnom mu Arijanzu (posle povlačenja sa carigradske arhiepiskopske katedre). Ovo je, od sačuvanih, njegova pretposlednja beseda. U njoj doslovno ponavlja nekoliko duboko bogoslovskih odlomaka iz 38. Besede: Na Bogojavljenje to jest rođenje Spasitelja. Ti paralelni odeljci su ovi: Beseda 38, 6 (zadnje tri rečenice) = Beseda 45, 2 (zadnje tri rečenice); Beseda 38, 713 = Beseda 45, 39 i Beseda 38, 1415 = Beseda 45, 2627 (s tim što 45, 27 ima 2 rečenice na kraju, koje 38, 15 nema). Čitaoca, zato, upućujemo da napomene uz ove delove potraži kod Besede 38, 715. Iz ove Besede je veliki crkveni pesnik i bogoslov, sv. Jovan Damaskin, uzeo mnoge motive i čak doslovne rečenice za Uskršnji Kanon, koji se do danas peva na Vaskrs. Inače, ukratko je sadržaj ove 45. besede rezimiran u t. 28, a sadrži se u svetiteljevom svečanom nagoveštaju praznika Pashe, posle čega prelazi na izlaganje bogoslovlja o Bogu (= teologija), i zatim daje bogoslovski opis Božijeg stvaranja sveta i čoveka, i dalje veličanstvenog Hristovog domostroja (= ikonomije) spasenja nas palih ljudi, od Starog zaveta (gde naročito detaljno opisuje jevrejsko jeđenje Pashe pri izlasku iz Egipta, primenjujući to analoški na nas hrišćane) do Hristovog pashalnog stradanja i vaskrsenja, tako da je Hristos-Pasha centar i vrhunac celokupne istorije spasenja i punoća večnog života za svet i rod ljudski, Na kraju, veli da svecelog Hrista, stradajućeg i vaskrsloga, treba sveživotno podražavati.
2. Ova beseda je preuzeta iz knjige: Sveti Grigorije Bogoslov, Arhiepiskop Carigradski, Praznične besede.
3. Sve reči u zagradama (...) dodatak su prevodioca, radi pojašnjenja teksta.
4. Odavde, t. 39 (i još t. 26-27), isti je tekst i u Besedi 38, 7-15. - Vidi tamo i napomene, koje se odnose i na ovaj tekst.
5. Sveti Grigorije misli ovde na svetog Atanasija Velikog, koga je visoko cenio i od koga se pravoslavnoj teologiji učio, pa mu je održao i veličanstvenu pohvalnu Besedu (Beseda 21).
6. Vidi napomenu kod Beseda 38, 9.
7. Vidi napomenu kod Beseda 38, 11.
8. Sveti Maksim u svom tumačenju ovog mesta najpre kaže da, "šta tačno ovaj veliki učitelj tajno otkriva ovima rečima" to znaju samo "njemu slični po harizmi mudrosti i znanja", dok će on sam, u svome smirenju, pokušati da kaže "samo ono što mu Bog da" te tako smatra da je "učitelj (Grigorije) ovim hteo pokazati razliku sastava (κράσεως) ljudskog tela u Adamu, pre pada, u odnosu na onaj sastav koji se sada sagledava i vlada u nama". Jer "tada čovek nije bio razvlačen suprotnim i međusobno štetećim kakvoćama (= svojstvima) u sastavu tela, nego je ono bilo uvek isto, bez tečenja i isticanja" pošto čovek tada "nije bio bez udela u besmrtnosti po blagodati" i "nije imao propadljivost koja ga sada udara svojim žalcima". Po tome, prvi je čovek "bio nag, ne kao besplotan i bestelesan, nego što nije imao sastav (κράσιν) koji telo čini grubljim i smrtnim i antitipnim. Tako je, po ovom velikom učitelju (Grigoriju), neizveštačeno živeo (Adam) i nije izdisao (= izduvavao) suštinski mu jednom dato prirodno zdravlje (εΰεξίαν), i nije imao potrebe za odećom, i zbog prisutne u njemu apatije (= bestrasnosti) nije se stideo, i nije podlegao hladnoćama i žegama, zbog kojih su uglavnom ljudi i izmislili domove i odevanja." (Ambigua RG 91, 1352-1353).
9. Vidi tumačenje sv. Maksima u napomeni kod Beseda 38, 13.
10. Izraz όμόθεος (koji će kasnije ponoviti i sv. Damaskin i sv. Palama) ne treba prevesti kao da je ljudska priroda u Hristu jednobožna ili ravnobožna, nego kao zajednična sa Božanstvom, tj. najtešnje u jedno sjedinjena sa Božanskom prirodom u jednoj ipostasi Hristovoj.
11. Vidi tumačenje sv. Maksima: "Mnogi su nazivi Spasitelja našeg... i pokušaćemo da ono što je učitelj (Grigorije) sažeto rekao po mogućnosti proširimo. Godina je, po svetim i mudrim učiteljima našim, sunčev od istog znaka do istog znaka povratak, koji sadrži petostruko svojstvo po vremenu, jer se vreme deli i svodi na dan i nedelju i mesec i godišnje doba i godinu... Ako pak na taj način kod nas biva godina po sunčevom kretanju, onda će svakako prijatna godina Gospodnja, kako je napisano (Lk. 4,9), biti, po alegorijskom načinu, sve produženje vekova (ή πάσα των αιώνων παράτασις), od početka kad je blagoizvoleo Bog da osuštastvi (= osuštini) bića i nepostojećima da da postojanje, i promislom, koji je kao neko duhovno sunce, silom sadrži svu tvorevinu radi trajanja, i pristane da snishodljivo suzdrži (= umanji) zrak, udostojivši se da umnoži razne načine radi savršenja onih Svojih dobara koja je posejao po bićima, do okončanja svih vekova, kada će sabrati plodove Svoje setve, nepomešane sa kukoljem i čiste od svakog nanosa i prljavštine slame, te se okonča (= ispuni) sveceli logos kretanja (svih) krećućih se bića, kada će dostojni dobiti obećano poslednje blaženstvo oboženja. Tako je, dakle, Gospod nazvan Sunce pravde, kao Tvorac i Svršitelj vekova, i kao Početak i Krajnji cilj svih, i Tvorac petostrukog, po promislu promišljanih, mudroga blagoporetka, i kao Onaj koji ispunjuje, neumanjujućim razdavanjima dobrote, sve večnom svetlošću." (Ambigua RG 91, 1376-7)
12. Vidi tumačenje sv. Maksima: "Ako je jedan Hristos, koji je kroz Zakon i proroke i kroz veličanstvenost u tvorevini mistički propovedan, onima koji mogu da duhovno čuju i vide, kako onda Zakon, svršujući obrazac (τον τύπον) Hrista, zapoveda da se žrtvuju mnoga jagnjad po kućama familija?... Kao što svaki od poverovavših u Hrista, po svojoj moći i po podležećoj mu navici i svojstvu vrline, i raspinje sebe i sebi saraspinje Hrista, to jest Hristu se duhovno saraspinjući, jer jedan po jednom načinu vrline sebi čini odgovarajuće raspeće, a drugi po drugom" - i dalje Maksim nabraja: jedan se raspinje samom grehu, drugi i samim strastima, treći i maštarijama strasti, četvrti i samim pomislima, itd. "Tako i Božansko Jagnje, svaki od nas, kao i nekoj kući, u svome poretku odgovarajućeg mu stanja po vrlini, žrtvuje Jagnje i jede od mesa Njegovog, te se (tako) ispunjuje Isusom. Jer svakome biva sopstveno Jagnje Hristos Isus, kako ga svaki može smestiti i jesti: sopstveno Pavlu, velikom propovedniku Istine, i na svoj način sopstveno svakome od svetih, po meri vere svakoga i po darivanoj mu blagodati Duha, jednome ovako, drugome onako, nalazeći se sav i u svecelom, bivajući svima sve." (Ambigua RG 91,1357-61)
13. Vidi tumačenje sv. Maksima: "Bog koji je sa mudrošću stvorio svu prirodu, i kao prvu svakoj od logičkih (= razumnih) suština silu - poznanje (γνώσιν) Njega - tajno usadio, dao je i nama smirenim ljudima, kao velikodaroviti Gospodar, čežnju i ljubav (πόθονκαϊ έρωτα) po prirodi prema Njemu, dodavši ovoj čežnji prirodno sa logosom i moć (za to), da bi time sa lakoćom mogao poznati načine ispunjenja te čežnje, da ne bi pogrešivši, promašili ono oko sticanja čega se podvizavamo. Krećući se, dakle, po toj čežnji oko same istine, i skladno projavljivane u svima (stvorenjima) mudrosti i uprave (Božije), uzvodimo se naviše, podsticani kroz ova bića željom, da tražimo da dostignemo Njega, radi koga smo i čežnju dobili. I to tajanstveno doznavši, marljivi za učenje i ljubočasni ljubitelji istine (svetitelji), jedno su sebi postavili zanimanje i nastojanje: trudoljubivo o tome podvižništvo (την περί τούτουφιλόπονον άσκησιν)... vodeći sebe na samu istinu - na Boga i Spasa našeg Isusa Hrista." "Jer svakome koji ima, tu čežnju za budućim (stvarnostima), svakako će se dati i dodati uživanje večnih dobara. Jer budući bogat Bog naš, nikada ne prestaje da razdaje božanske darove znanja Onima koji ga ljube"... "Znajući, dakle, ovaj veliki učitelj (Grigorije) da imamo napred rečenu prirodnu čežnju za Bogom, podstiče sve nas i poziva svojim učenjem na duhovno jeđenje Jagnjeta (= Hrista Logosa) koje je za nas zaklano, a pretpostavlja da sačuvamo jasno i dobroupotrebljivo njegovih, to jest Jagnjetovih, udova nepovređenu i nepomešanu skladnost, da ne bismo bili osuđeni kao oni koji razdiru i rastrzavaju dobru i prikladnu harmoniju Božanskoga tela, bilo jedući drsko, kao iznad moći, bilo (jedući) nesveto, kao mimo moći, meso Jagnjeta i Logosa, nego svaki, po svojoj moći i poretku i po darivanoj mu blagodati Duha, neka jede Božanski Logos (= Reč) shodno zamisli svakoga uda... Neka celomudreno jede donje udove Logosa, onaj koji logosno stoji nad materijom, i na svaki način neuprljano, sa dušom, i telo očuvava, izobražavajući time, sav bez ostatka, vrlinama Logosa, koji je postao telo... Tako će se Jagnje Božije pojesti, shodno ovome svetom i velikom učitelju (Grigorije), i predaće se duhovnom varenju, jer će Ono pretvarati Duhom k Sebi one koji ga jedu." (Atbigua RG 91, 1361-65)
14. Na ovo, podvižnički kaže sv. Maksim: "Koji podražava Jovanov pojas jeste onaj koji silom logosa (= razuma) plodnost duše kroz znanje praksom priteže, i istu nerazlivenu ka materijalnom očuvava. A pustinjak je onaj koji je stekao naviku čistu od strasti. Preteča pak je onaj koji kroz iskreno pokajanje, za kojim sledi pravednost, i kroz vidljivu vrlinu, najavljuje znanje koje ima doći za ovim vrlinama. A veliki propovednik istine jeste onaj koji svojim životom potvrđuje reč nauke koju govori." (Ambigua RG 91, 1365)
15. Vidi tumačenje sv. Maksima: "Jevanđelje je najuzvišenija reč o Carstvu Božijem, a Carstvo Božije je, čisto od svakog veštastva i svih maštarija o njemu, nasleđe. Učenik, dakle, koji se šalje za Jevanđelje treba da je..." i tako dalje. Maksim asketsko-mistički objašnjava koje su osobine takvog jevanđeliste, pa zatim daje i drugo tumačenje: "Kako se može jevanđelski jesti Pasha": pošto tri Pashe, svršavane na tri mesta, opisuje Sv. pismo Starog zaveta: u Egiptu, u pustinji, i u obećanoj zemlji, tako i mi ljudi bivamo u tri mesta i stanja: u ovom svetu, u zagrobnom mestu, u i budućem veku, te tako: dok smo u ovom svetu, "u Egiptu provodimo Pashu, očišćujući se od mrlja greha"; kad kroz smrt pređemo iz ovog života, onda kao u pustinji jasnije provodimo drugu Pashu; a u "Budućem veku božanskih obećanja praznujemo Pashu, jedući neposredno najuzvišeniji Logos mudrosti, prema kojem presazdani (= preobraženi) obožujemo se po blagodati, pošto ka (nekoj) drugoj Pashi nema prelaza, mada i dok smo prisutni ovde (na zemlji) moguće nam je izobraziti svojstvo, shodno svakom stanju ovih rečenih mesta", tj. shodno tome kakav život provodimo: u praktičnoj (= asketskoj) filosofiji, ili u fizičkom u duhu sozercanju, ili u teološkoj mistagogiji. "Zato mislim da učitelj (Grigorije) razdeljenjem (ovde) triju lica ukazuje na praktičnu, i fizičku, i teološku filosofiju, kroz koje svaki analogno, prema prisutnoj mu moći, jede umnu (= duhovnu) Pashu." (Ambigua PG 91,1368-9)
16. Vidi metaforičko tumačenje oba ova mesta kod sv. Maksima Ispovednika: o Rahilji i Liji i mudrom Izrailjcu, tj. patrijarhu Jakovu (Ambigua PG 91,1369-72).
17. Tumačenje ovog mesta kod sv. Maksima Ispovednika: "Simon se, kao što kažu, tumači: poslušnost, a Kirinejac: spremnost. Svaki, dakle, koji je spreman za poslušnost Jevanđelju, i dobrovoljno, kroz umrtvljenje udova na zemlji, podnosi po praktičnoj (= delatnoj) filosofiji za vrlinu zlopaćenje, postao je Simon Kirinejac, upražnjavajući dobrovoljnu vrlinu, i na ramenima ima krst i sleduje za Hristom, pokazujući vladanje života po Bogu, koji sasvim obustavlja zemaljske udove." (Ambigua PG 91, 1372; cf. 1173)
18. Tumačenje sv. Maksima Ispovednika: "Razbojnik blagorazumni saraspinjan sa Hristom jeste svaki čovek koji za grehe zlo strada kao vinovan, zlopateći se zajedno sa nevino zlopatećem se za njega Logosom (Hristom), i noseći (krst) sa zahvalnošću... A nezahvalni (levi) razbojnik je onaj koji za grehe zlo strada kao vinovan, i zbog mrzoljubivog mišljenja ne poznaje Logosa pravde koji nevino iz čovekoljublja sa njime sastradava", i dalje. Sv. Maksim daje još tri objašnjenja. (Ambigua PG 91,1372-3)
19. Navodimo jedno od tri objašnjenja sv. Maksima Ispovednika ovog Grigorijevog mesta: "Raspinju Hrista oni koji bogohulno uče (druge) načela (τους λόγους) o ovaploćenju Boga, a pogrebava ga opet onaj koji načela o ovaploćenju Boga sa smelošću svima blagočestivo propoveda." (Ambigua PG 91, 1377 V)
20. Objašnjenje sv. Maksima Ispovednika ovoga mesta: "Nikodim, noćni bogopoštovatelj i koji je mirisima sahranio telo Hristovo, jeste onaj koji umom s ljubavlju čezne za poznanjem Hristovim, ali je marljivost delanja zapovesti, kao plašljiv zbog straha od Judeja, velim od strasti ili napada demona, šteđenjem tela napustio, što mu je veliko (i teško) za prihvatanje, mada dobro misli o Hristu i ne govori bogohulne reči." (Ambigua PG 91,1377 S)
21. Navodimo drugo od tri data objašnjenja sv. Maksima Ispovednika na ovo mesto: "Anđeli su one reči Svetoga pisma koje njima (= ženama mironosicama) daju jasniji pojam o Hristu kao Bogu i čoveku, to jest o teologiji i ikonomiji (= domostroja). Jer, veli reč (Sv. pisma), da su jednoga videle kod glave, a drugoga kraj nogu (Jn. 20,12). Kod glave pak jeste reč teologije zbog Božanstva Hristovog, a kod nogu je reč ikonomije (= domostroja) zbog ovaploćenja. I ko govori da je Hristu glava Božanstvo Njegovo, a noge čovečanstvo Njegovo, neće pogrešiti od pravilnog (verovanja)." (Ambigua PG 91,1380)
22. Navodimo dva objašnjenja sv. Maksima ovoga mesta: "Petar je svaki čovek koji je životnim vladanjem stekao čvrstoću vere u Hrista, a Jovan je onaj koga ljubi Logos zbog mnoge krotosti i otuda nepatvorene čistote srca, i zato mu je poverena riznica mudrosti i znanja, te je naslanjanjem na grudi (Hristove) iz samog Logosovog skrivenog Božanstva dobio silu i značenje bogoslovlja. A međusobno se oni (Petar i Jovan) utrkuju, jedan po vrlinskoj delatnosti starajući se da pobedi sozercanje drugoga, a drugi hitajući da po gnostičkom (= poznavalačkom) sozercanju pretrči delatnost onoga. A trče zajedno međusobno po dobroj nameri, svaki jednako prema sopstvenom dobru uspevajući. /I opet drugo sozercanje o njima/. Petar je opet, i Jovan (istovremeno), svaki čovek koji se udostojio da se približi Bogu; i delatnost duše, kao nekog Petra, a sozercateljnost, kao nekog Jovana, ima, po reči (= razumu), međusobno trčeće zajedno, bez nadilaženja ili nedostajanja jednoga drugome; i opet međusobno utrkujuće se po nameri, pa jedan prema drugom izgledaju da svaki svojim krajem pretiče drugoga." (Ambigua PG 91,1380-1)
23. Vidi metaforičko-asketsko tumačenje sv. Maksima ovog mesta (Ambigua PG 91,1381-4).
24. Vidi tumačenje sv. Maksima ovog mesta (Ambigua PG 91,1384).
25. Vidi trostruko tumačenje sv. Maksima ovog Grigorijevog mesta (Ambigua PG 91,1384-5).
26. Ove t. 26-27 iste su u Besedi 38, 14-15.
27. Vidi napomenu kod Beseda 38, 15.
28. Ove reči se pevaju na Vaskrs i izgovaraju svagda u sv. liturgiji odmah posle pričešća.
29. Sveti Grigorije ima u vidu slabost svoga tela i bolesti koje su ga poslednjih godina često skoljavale.