Молитва светог Јефрема Сирина за време Великог поста

 Пост и молитва

Владика Јоаникије

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије одржао је у суботу, 30. марта 2013. године, у Херцег Новом предавање на тему „Пост и молитва“. Духовној трибини у херцегновској сали Дворане „Парк“, која је била испуњена до посљедњег мјеста, претходила је пројекција грузијског филма „Покајање“. Ово изузетно умјетничко остварење, према ријечима Владике Јоаникија, представља добар увод за назначену тему, нарочито ако се има виду да је вријеме припреме за Васкрс и када се, уз тјелесни, велика пажња скреће на духовни пост.

„Овај филм нас уводи у тајну греховног насљеђа које имамо у себи, које је присутно у свијету, присутно у друштву, тако да је покајање за гријехе и очишћење од грехова, прије свега, лични чин. Покајање мора бити лично, и ту има највећу вриједност, управо зато што од личног покајања, од тог духовног поста, почиње и колективно покајање, које нам је толико потребно. Од једног очишћеног срца у овоме свијету, од једне очишћене и просвијетљене савјести почиње очишћење цијелог друштва и цијелог свијета. Лични подвиг у Цркви, у заједници Цркве има увијек позитивне посљедице за заједницу, најприје за породичну заједницу. Истински побожно и врлинско биће у једној породици, а то може бити дијете, бака или било ко од нас, може да утиче јако на све око себе. Много је примјера у наше доба да једно дијете препороди цијелу породицу, јер Господ који излива своју милост на овај грешни свијет, врло често нас управо преко дјеце опомиње, упућује и изводи на прави пут,“ указао је Његово Преосвештенство.

Крстопоклона недеља

(грч: Κυριακή της Σταυροπροσκυνήσεως), трећа недеља Васкршњег поста посвећена Часном крсту. Износећи на крају јутрења у Недељу крстопоклону Часни крст из олтара на средину храма ради поклоњења, Црква подсећа верни народ, у средини поста, да иду за распетим и васкрслим Господом (Мт 10,38) носећи свој крст који је знак Христове победе над смрћу. 

Часни крст бива изложен све до петка ове седмице. Сведочанства ο Крстопоклоној недељи постоје већ у XII веку, а песме за службу Крстопоклоне седмице писали су Јосиф и Теодор Студит, а такође и Теофан Исповедник. 

У овој седмици се избегавају сви послови везани за воду, укључујући и млевење брашна у воденицама. Зато у селима западне Србије, воденичари славе Крстопоклону недељу као своју седмицу. Ова седмица се још назива и Безимена. 

Тропар, глас 1.

Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.

Кондак, глас 7.

Некада је пламено оружје чувало врата Раја, али на њих наиђе преславни савез, дрво крсно, жалац смрти и паклена победа би прогнана. Стао си пред све који су били у Аду, Спаситељу мој, кличући: Уђите поново у Рај!

***
Средина поста – часни крст 

Протојереј Александар Шмеман

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога се дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма – где остаје преко целе седмице. После службе је прсдвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе – „Дан васкрсења” – а канон је парафразиран ускршњи канон.

Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном“. Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у

Синаксару у недeљу крста:

Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами ссбе разапињемо … и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе… Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке… Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ – Животворни Крст – који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи… Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор

„али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима … јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно…“

Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву:

„Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути“. Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења“:

„О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно…“

На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих“. И Христос им рече:

 „Ево, идемо горе – у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће“. Ово јс Еванђеље пете недеље.

Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скрећe пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени“.

Преузето из књиге Велики Пост

***

Недеља друга поста Пачиста

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.

И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.

И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.

И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.

А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!

А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:

Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?

И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?

Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи?

Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме:

Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.

И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо.

(Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)

* * *

БЕСЕДА