Велики Уторак

Велики Четвртак

Великa средa,

Велики Уторак

Тајна празнина Весникот Понедељка

Довитљиви праотац Јаков

Родољуб Кубат

Приповѣсти о праоцима Аврааму, Исаку и Јакову нису тек историјски извѣштаји који су превасходно имали за циљ да историјски тачно пренесу догађаје из њиховог живота. Упитно је каквог би значаја имали ‘суви историјски подаци’ за касније нараштаје. Стари Израилци, као и остали антички народи, нису имали историјографске тежње особене за наше доба. У религијском смислу упитно је какав би значај уопште имали текстови чисто историјске садржине. Темељнија егзегетска истраживања показују да је циљ био је другачији. Основни циљ ових приповѣсти била је поука. У ликовима праотаца библијски писци су осликали моделе понашања и вѣре. Примѣри из описа праотаца требали су да послуже као поуке за свакодневни живот.

Синаксар у Свети и Велики понедељак



Стихови о прекрасном Јосифу:

Целомудрени Јосиф показао се као праведни

властелин и хлебодавац:

о, колико он врлина има!

Стихови о неплодној смокви:

Христос, клетвом осуши смокву,

изобличавајући синagогу јеврејску

којој су туђи духовни плодови:

избегнимо њен удео.

У свети и велики понедељак, сећамо се блаженог Јосифа, прекрасног; сећамо се и, од Господа проклете, осушене смокве.

Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу. Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф.

ОД АНЕГДОТЕ ДО ИКОНЕ

Велики пост има толики значај у нашем животу, да већ месец дана пре, почињу прва подсећања и припреме. Цариник Закхеј среће Христа...

Закхеј је био богати јеврејски цариник, порезник, презрен од као неко ко се обогатио на рачун свог народа а служећи туђинским властима.
Кад је Христос дошао у Јерихон, Закхеј је хтео да види Онога о коме су сви причали. И сам глас о Њему пробудио је у Закхејевом срцу нешто што је до тада било успавано.

Закхеј је био мали растом и није могао од гомиле која се окупила око Христа ништа да види. Због тога се попео на дрво. Као дете. Није га било срамота. Није мислио на свој углед, него само на то да жели да види Христа.

Богаташ на дрвету, држећи се за гране дивље смокве вири преко глава људи.  Да је остало само на томе било би само анегдотски, помало комично. А постало је икона.

Христос је видео у Закхеју оно што је било скривено погледима људи. Видео је пробуђено срце. Оно које се не стиди да се понизи. Обратио се Закхеју, рекао му да сиђе са дрвета и да га прими у својој кући. И Закхеј је примио Христа.
Одушевљен изговара:
"Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко".

Моћ покајања

Владан Перишић

Евалд Матаре, Блудни син, Базилика Св. Ламберта у Диселдорфу

Ово је парабола која показује (1) моћ покајања и (2) величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији.

НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНАЈеванђеље о блудном сину

ОМИЛИЈЕ

НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНА
Јеванђеље о блудном сину

Лука 15, 11-32. Зач. 79.

Бескрајна љубав Божја према људима показује се у превеликом стрпљењу, у превеликом праштању и у превеликој радости. Таква љубав може се уподобити на земљи само љубави материнској. Ко има веће стрпљење према ма ком живом створу на земљи него мајка према своме детету? Чије праштање надмаша мајчино праштање? Које очи плачу тако од радости над поправљеним грешником као очи мајке над поправљеним дететом својим? Материнску љубав на земљи, од кад земља постоји, надмашио је само Господ Исус Христос Својом љубављу према роду људском. Његово стрпљење ишло је до страшних мука на крсту; Његово праштање изливало се из срца и уста Његових чак и са самога Крста; Његова радост према покајаним била је једина радост, која је озаривала мученичку Му душу кроз цео живот на земљи. Само љубав божанска надмаша љубав материнску. Само нас Бог воли више него мајка; само Он више има стрпљења према, нама, него мајка; само нам Он прашта више него мајка, и само се Он радује нашој поправци више него мајка.
Ко нема стрпљења с нама кад грешимо, не воли нас. Не воли нас ни онај, ко нам не прашта, кад се кајемо за грехе. А најмање нас воли онај, ко се не радује нашој поправци.

На причу Господњу о спасеном блудном сину (Лк. 15: 11-32)

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“
(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

3. Беседа

На причу Господњу о спасеном блудном сину (Лк. 15: 11-32)

1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се, рекао је Господ (в. Лк. 11; 10).

Недеља о митару и фарисеју,

Св. Владата. Никола - Недеа по Закхеју аудио 

https://drive.google.com/drive/mobile/folders/0B08gZsnoAD5PfkMwLU9ZZFdJY3VqakhMaV9tX3NvX1UweVo2ZTlOUjJXdWpFVkJGbzVjUVU

62. Беседа

Св Григорије Палама

„ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

62. Беседа

Изговорена поводом читања из еванђеља по Луки, у 15. недељу,
чија је тема исправљање и спасавање цариника Закхеја, а такође и среброљубље

1. Када је недавно еванђелиста Лука проповедао о исцељењу губавих, а затим о слепима по телу, то су била наша полазишта за духовну беседу вашој љубави. Данас ће наша тема бити слепи по души који је живео у Јерихону, Закхеј, и његово духовни вид. Било је то велико чудо, ништа мање од онога који се догодило оним другим (тј. слепима по телу), јер је и он имао помрачене унутрашње, тј. очи срца, као што су они слепи имали помрачене очи на лицу. Како приповеда Еванђеље, ни он никако није могао да види Исуса. Тог духовног слепила се ослободио и прогледао на једну једину реч Онога Који је на почетку једном једином речју поставио светлост и обасјао васцелу чулну (видљиву) творевину. И као што се некада, док Бог још није рекао: Нека буде светлост тама уздизала над безданом, тако је и сада, пре него што је Господ рекао Закхеју: Данас Ми ваља бити у дому твоме (Лк. 19; 5), страшни мрак среброљубља лежао на његовој души и притискао је. Његове мисли су, заједно са златом, биле затворене на мрачна места, где среброљупци скривају злато и сребро, а где је ваше благо, тамо ће бити и срце ваше, каже Господ (Мт. 6; 21).