Митрополит Амфилохије
Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.