Велики и Часни Пост - Велика Четрдесетица

Недеља друга поста Пачиста

И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.

И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.

И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.

И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.

А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!

А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:

Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?

И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?

Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи?

Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме:

Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.

И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо.

(Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)

* * *

БЕСЕДА

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос обилазио градове и села и проповедао о царству небеском, свратио је једном и у дом једног житеља Капернаума, и по обичају, и овде проповедао. Скупило се много народа, тако да се до врата дома није могло доћи. Четири човека донесоше узетога који је живео на постељи ? да би га видео онај који исцељује сваку болест и сваку немоћ у народу (Мат. 9,35). Али, пошто се нису могли пробити кроз толику масу да би дошли до Христа, они су се са болесником попели на кров куће, открили цреп на крову и, направивши довољно широк отвор за спуштање болесника, спустили овог на носилима пред Самог Господа. Кад Господ виде њихову веру, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји, а затим, како би чудом исцељења на очиглед свију показао неверним књижевницима да је Он Богочовек Који има власт да на земљи опрашта грехе, рече му: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах и узевши одар изађе пред свима(Марко 2,11-12). Сав народ који је ово чудо видео дивио се и, славећи Бога, сведочио да никада тако нешто није видео. Ето, то је награда Богочовека за веру онима који донесоше узетога!

А да су га донели овоземаљском лекару, он би без сумње сматрао сувишним да обраћа пажњу на његове грехе и лечио би га од телесне узетости материјалним а не духовним лековима. Божански чудотворац, међутим, поступа другачије: телесну узетост он лечи кроз опраштање грехова: Синко, опраштају ти се греси твоји. Зашто тако? Па зато што је душевна узетост, то јест греси, била узрок телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела.

Али због чега је света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога света Црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје(Канон Андреја Критског, песма 3

Дакле, ми смо узети. Неки од нас, покренути савешћу, сами схватају своју болест и иду ка Христу да се лече од своје греховне узетости; а другима је на несрећу потребна туђа, искрена помоћ да би схватили своју болест и од свег срца пожелели исцељење од Исуса Христа. Ах! Када би неко и ове људе као онога узетога, довео снагом своје вере и добронамерним саветом у искрену скрушеност пред лицем Самог Господа нашег Исуса Христа, који је на Себе узео наше грехе и болести. Он би таквим људима учинио највећу хришћанску услугу. Много је међу нама оних који су духом узети и којима је заиста неопходна искрена помоћ других. Они су сами толико слаби у вери, толико су своје срце ослабили разноразним страстима, да сами нису способни да учине ни један једини корак у вери и хришћанском животу.

И шта? Зар међу вама, љубљени, нема таквих људи који би помогли својој немоћној и у вери слабој браћи? Зар међу нама нема искрено верујућих, који би својом животворном вером помогли неверујућим? Зар нема таквих који би уразумили свог брата који живи у незнању и разузданости и посаветовали га да се са искреним покајањем и вером обрати Христу? Браћо, ви који сте слаби у вери и који разуздано и раскалашно живите, реците, да ли бисте желели да се избавите од своје беспомоћне душевне узетости, чији ће крај бити вечно мучење у огњу пакла? Желите ли да паднете пред Самог Исуса Христа и да вас Он исцели? То се лако може остварити. Сваког петка, а ако треба и другим данима, Исус Христос у овом светом храму прима к Себи све оне који су гресима узети и преко свештеника их по вери исцељује. Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете Четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

ПОНЕДЕЉАК (2. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега истиче живот (Прич.4, 22). Стекавши страх Божији, исповедивши се и причестивши се Светим Тајнама, Хришћанин у себи обнавља благодатне изворе који су потекли у нама светим крштењем, а који су потом толико пута били затрпавани нерадом и падовима у грех, да би затим толико пута опет били очишћавани покајањем. Сад су они поново очишћени од последњих падова. Чувајмо их, барем од сада, да се опет не затрпају непажњом, расејаношћу и небригом за оне делатности којима се одржава њихова чистота и њихов исправни ток. Продужимо пост, не дајмо осећањима на вољу, не прекидајмо усрдне молитве и сузе, не заборавимо дела љубави, потрудимо се око слушања речи Божије, а више од свега разговарајмо са Господом који је у нама, и том беседом подржавајмо у себи страх Божији и ревност за богоугађање, у чему се и састоји извор нашег духовног живота.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

УТОРАК

А Каин рече Господу: Кривица је моја толико велика да се не може опростити (Пост.4,13). Да ли је било исправно тако говорити пред лицем Бога који је, додуше, строг у правди, али и увек спреман да помилује онога ко се искрено каје? Но, завист је помрачила здраво расуђивање, преступ са предумишљајем је огорчио срце, и Каин је грубо одговорио самоме Богу: "Зар сам ја чувар брата свога?" (Пост.4,9). Бог хоће да омекша његово камено срце чекићем свога строгог суда. Међутим, он се не да и, затворивши се у својој огрубелости, иде ка ономе што је заслужио својом завишћу и убиством. И чудно је то, што је и после тога живео као и сви други: имао је децу, основао породицу и остале животне односе, премда је печат одбачености и очајања стално био на њему. Значи, то је било у његовој унутрашњости, у његовој савести, која је у свом односу према Богу била притискивана делима, страстима и греховним навикама. На то треба обратити посебну пажњу! Уједно, међутим, треба и веру своју васкрсавати и њоме знати да нема греха који побеђује милосрђе Божије, премда и јесте неопходно уложити време и труд да би се омекшало срце. Но, треба знати шта се жели - спасење или погибао!

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

СРЕДА

Када су Мојсије и Арон почели да заступају свој народ пред фараоном, са жељом да буде отпуштен, као одговор је следило отежавање радова угњетених Израиљаца до тог степена да народ узропта на своје заступнике: Омразисте нас фараону (Изл. 5,21). Исто то осећа и душа грешника који се каје. Јер, када страх Божији и савест, тј. унутрашњи Мojcej и Арон, почну да одушевљавају душу да се подигне на ноге и да стресе са себе бреме греховног ропства - радост пролази све њене делове. Но, тада ни непријатељ не спава. Он је притишће помислима о тешкоћама које произилазе из [наводне] несавладивости греха и на њу наводи страхове са свих страна - страх за лично благостање, за спољашње односе, за част, па чак и за живот. И дешава се да човек прекида са покајањем, иако је тек је почео да се каје. Но, охрабри се брате! Господ над војскама узвисиће се судом, и Бог свети посветиће се правдом (Ис.5,16). Бог је јачи од непријатеља. Завапи ка Њему и чућеш исто што је чуо и Мојсије: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону (Изл.6,1). Враг нема власти над душом. Он је само може застрашивати ужасним привидима. Међутим, не дај се, претрпи, иди напред храбро говорећи у себи: "Чак ако и смрт дође, нећу напустити ово дело и поћи ћу смело тамо где ме зове Господ, духом покајања који сада делује у мени".

Преподобни Феодор, игумен Студиски

ПОУКА У ПЕТАК ДРУГЕ СЕДМИЦЕ

Браћо и оци! Радујем се ја, смирени, видећи мир у душама вашим. Радујем се вашем јединомислију и вашој узајамној љубави, радујем се што ви успјешно и стрпљиво проводите пост, ради спасења душа и благе наде на вјечни живот. Јер од свих врлине нема веће од мира и јединомислија. И то је плод уздржавања, а гдје се појави и борави та врлина, тамо свако зло и лукавство ишчезавају. Ишчезле су и наше размирице, нереди, прекословља, клевета, непослушање, гордост и свако друго зло. Они од вас, браћо, који су усрдни, нека знају да тиме не доносе само себи корист, него и друге побуђују ка добру добрим примјером, за шта ће од Бога добити велику награду. А они који пружају лош примјер сами ће себи зарадити најжешће муке. Они који научавају ријечју и друге побуђују ка врлини по Богу - јесу другови Божији, сапутници светих ангела и насљедници благослова. О, кад бисмо могли увијек бити тако пуни врлина! И нека не престаје и никада не оскудијева у нама љубав Божија, јер Христос говори: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк. 10:27). Онај који тако пољуби Бога никада се не засићује љубави Његове, не умара се, не лијени се, него умножава топлоту, усрдношћу распаљује усрдност, сазидавајући и израстајући у срцу свом узлажење врлина, преуспијевајући и растући из силе у силу духовну, и то непрестано и увијек... Ради стицања Божанственог богатства, наслијеђа Царства Небеског, наслађивања вјечним благом, ради избављења од бесконачних казни вјечног мучења - нећемо ли издржати било какве тешкоће и злопаћење са радошћу и усрдношћу?.. И тако, преклињем вас, будимо храбри, надом се радујући, у патњи трпећи, претрпљујући у молитви, појању, стихословљу и читању, како бисмо усредсредили ум свој на Бога и на себе и избавили га од некорисних помисли; јер доколица, нерад и љеност јесу узрок сваког лошег дјела, а дјелање и старатељност чувају од прљавштине ум наш.

Побринимо се такође и за послушање, нека свако извршава своје служење без ропота и са страхом Божијим. Дјела наша нека се врше по чину, у благоговенију и без метежа. Пољубимо мир брата нашег, стекнимо ревност према свему што садејствује спасењу душа наших. А још Бога молимо и за браћу нашу која пролазе послушања, да их покрије Бог. Помолите се и за мене смиреног, да устима мојим буде дарована ријеч корисна и да проводим житије право и православно, да бих вашом љубављу и ја, недостојни, стекао спасење душе, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

ЧЕТВРТАК

Не дај сна очима својима, ни веђама својима дремања. Отми се као срна из руке ловца, и као птица из руке птичара (Прич.6,4 -5). То правило је дужан да узме као кормило свако ко је у своме срцу и пред Богом решио да живи по Његовим заповестима. Ни он не треба да даје сна очима својим - наравно, не спољашњим, него унутрашњим, тј. очима ума, како би оне непрестано гледале на срце и пажљиво посматрале све што се у њему дешава, пружајући могућност ревнитељу да препознаје вражје замке и да избегава њихове опасности. Сада срце постаје поприште борбе са непријатељем. јер, ту он непрестано сеје своје, што се одражава на помислима. Премда нису увек нечисте на очигледан начин, оне су ипак већим делом прикривене привидном добротом и исправношћу. А ланац свих помисли је вешто сплетена замка. Ко им допусти да се развијају без пажње, не може а да не буде њима завезан, нити да избегне опасност пада. Ето због чега, брате, треба да држиш око твога ума строго пажљивим за све оно што се дешава у теби и око тебе. Гледај и испитуј шта ти предлаже твој неодступни саветник са леве стране и расуди због чега ти он то предлаже, чему те то води, те никада нећеш упасти у његове замке. Ипак, не заборави да сама пажња није довољна, већ да треба да се удружи са трезвоумљем, бодрошћу и непрестаном молитвом Господу. Споји све то и бићеш неуловив.

 СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

ПЕТАК

Неће дух мој до века пребивати са овим људима, јер су плот (Пост.6,3). У човеку постоје две супротности, а свест је само у једном - у личности људској. Карактер те личности се одређује с обзиром на то на коју ће се страну усмерити. Ако је на страни духа, и човек ће бити духован; а ако је на страни тела, и човек ће бити телесан. Дух ни у телесном човеку не нестаје, али бива поробљен и нема свога гласа. Он је ту поробљен и служи телу, као слуга господару, изналазећи за њега сва могућа задовољства. Исто тако ни у духовном (човеку) не ишчезава тело, већ се потчињава духу и служи му, губећи сва природна права - на храну због поста, на сан због бдења, на одмор због непрекидног труда и замарања, на насладу чула због усамљености и ћутања. Бог не пребива тамо где царује тело, зато што дух, као орган Његовог општења са човеком, ту не заузима свој прави положај. По први пут се приближавање Божије осећа кад дух почне да захтева своја права путем буђења страха Божијег и савести. А када и свест са слободом стане на ту страну, Бог општи са човеком и почиње да пребива у њему. Од тога часа почиње продуховљење душе и тела, целог унутрашњег и спољашњег човека, све док Бог не постане све и сва за тог човека. Тиме се човек, одуховивши се, обожује. Каква чудесна могућност, и како се ретко она схвата, поштује и тражи!

Преподобни Феодор, игумен Студиски

ПОУКА У СРИЈЕДУ ДРУГЕ СЕДМИЦЕ

Браћо и оци! Минула је прва седмица поста, а ми један у другом видимо промјену: лица наша су измождена, блиједа и жута. Него ако се наш спољашњи човјек и распада, - говори Апостол, - ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2 Кор. 4:16). Јер као што се од изобиља тијело попуњава и цвјета, тако и душа од уздржавања постаје свјетлија и мужевнија. Управо злопаћењем тијела ми смо узрасли у себи душевну красоту и благољепоту, ону красоту, коју је желио свети пророк Давид када је молио Бога да му дарује благодат: Господе, вољом Твојом подај доброти мојој силу (Пс. 29:8). Благољепотом уздржавања обручавају се душе наше мисленом Женику Христу, као што о томе говори блажени Павле: јер вас обручих мужу јединоме, да дјевојку чисту приведем Христу. Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу (2 Кор. 11:2-3). Видиш ли величину дара? Ми смо се удостојили да за Женика имамо Христа. Видиш ли како и велики апостол Павле трепери да нас не преласти непријатељ наш ђаво и да нас не лиши великог достојанства? Душа је наша попут дјевојке која је заручена и која се скрива од очију младића, да би одржала своју дјевственост чисту и неоскрнављену док не наступи вријеме брака и вјенчања. Тако и наша душа мора да се штити и крије од гријеха до самог смртног часа. Ако је она благообразна и сија врлинама дјевствености коју је сачувала у овоме свијету, томе ће се, по изласку њезином из тијела, као из царске палате, обрадовати свети ангели, видећи њену красоту и благољепоту; ако ли пак буде без-образна и оцрњена гријесима, пружиће радост демонима због срамоћења Христа. А о томе је страшно и говорити.

Ми тијело подвргавамо злопаћењу и водимо суров живот да би се смириле плотске страсти и незаконити покрети и да би у нама загосподарио духовни ум, а не плотска зла воља; не само сада, него и увијек ми желимо да имамо исту ту стражу, да вршимо исти тај подвиг уздржавања. А и шта је друго живот хришћанина, ако не обуздавање страсти, испитивање помисли и свагдашња борба против невидљивих и скривених бјесова? То што се чини тешко и обремењујуће за тијело - доноси велику корист души; при томе труд је тај привремен, а награда је вјечна. Зато и Апостол говори: Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе, нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно. (2 Кор. 4:17-18). Ради вјечних блага, која стећи желе и сами ангели, и ради Господа нашега Исуса Христа, Којем су обручене душе наше, молим и преклињем љубав вашу, браћо, да чувамо душе наше чисте од лоших дјела и од нечистих помисли које, према ријечима Господа, погане (Мт. 15:18) душе наше; немојмо уопште допуштати греховну помисао, јер се од ње распламсава, попут огромног пламена, похота, која пали и пржи наше душе, чинећи их без-образним и црним. Удаљимо се од страсти, одбацујући први прилог непријатеља, са великим старањем избјегавајмо лоше помисли, како бисмо просвијетлили душе своје добрим дјелима, усрдно се подвизавајући у уздржавању и посту, како бисмо, када куцне час раздвајања душе од тијела, били припремљени и чисти, и како бисмо се удостојили оне небеске радости и наслађивања, и причешћа вјечних блага, у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

СУБОТА

Изиђе [Исус] и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Господ се моли као човек, или боље, као онај који се очовечио, тј. људском природом. Његова молитва је заступничка за нас, но у исто време просвећујућа за Његову човечанску природу, којој је падало у део да, ходећи уским путем, усваја оно Божанско. У последњем значењу, она је за нас образац и пример. Апостол Павле учи да се Дух моли у онима који су га примили, премда, не сам, него побуђујући молитвена, стремљења у духу човечијем. Ето праве молитве - духовне молитве. Но, таква је она тек на своме врхунцу. Пут до ње јесте молитвени труд људи који траже очишћење и освећење. Усамљеност и ноћ су околности које одговарају томе труду. Сам, пак, напор се састоји из мноштва поклона са срдачним уздисајима. Труди се и одстрани сваку лењост, па ће се и Господ сажалити над тобом и дати ти дух молитве, који ће у теби почети да делује као дисање у телу. Само почни! Ево сад је најпогодније време!

Преподобни Феодор, игумен Студиски

ПОУКА У НЕДЈЕЉУ ДРУГУ ПОСТА

Браћо и оци! Пост је добро дјело, ако га прате мир, добра воља, покорност, кротост, састрадавање и друге врлине. Али ђаво, непријатељ и мрзитељ нашег спасења, покушава да усади у оне који посте богомрске ствари: наговара их да буду дрски и да противрјече другима, да буду сурови, гневљиви, јари, ташти, завидљиви и да срамне ријечи изговарају. Циљ његов је да им се причини што веће зло и штета, да се они лише добрих плодова поста. Ми морамо унапријед да препознајемо његове замисли и сплетке, морамо проводити ове свете дане мирно и тихо, са кротошћу и у тиховању, обраћајући нашу љубав ка ближњем, зато што је управо такав пост угодан Богу. Ако пак наш пост буде другачији, - ма какав труд носили, он ће бити јалов, и ми ћемо се узалуд подвргавати одрицањима. Уосталом, постити је нама неопходно, зато што пост исушује тијело, а душу очвршћује и обнавља: него ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2 Кор. 4:16); Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе. Тако размишљајући, надајући се на будуће узвраћање, трпљиво пребивајмо у подвизима врлине, Захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости, Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје (Кол. 1:12-13).

Зар се не причешћујемо ми Пречистог Његовог Тијела и Крви? А шта може бити сладосније од Светог Причешћа? Оно дарује вјечни живот онима који се причешћују са чистом савјешћу. Зар не бесједимо сваког дана и сваке ноћи са божанственим Давидом и другим светим оцима и светионицима наше Свете Цркве и може ли душа добити већу утјеху? Зар се нисмо одвојили и удаљили од заједнице са прелесним свијетом и од рођака наших по плоти ради Господа, и шта може бити блаженије и више од тога? Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, Који ће преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити. (Флб. 3:20-21). Радујмо се, према томе, браћо моја, и веселимо, презирући и газећи сваку злу похот плоти. Јер је свако тијело као трава, и свака слава човјечија као цвијет травни: осуши се трава, и цвијет њезин отпаде; али ријеч Господња остаје увијек. А то је та ријеч која је вама благовијештена (1 Пт. 1:24-25). Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пјева Богу (Јк. 5:13). Бива ли ко искушаван греховном страшћу (јер ђаво никада не престаје да се бори против нас), нека потрпи, слушајући онога који говори: Блажен је човјек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који Га љубе (Јк. 1:12). Кад ово знате, - рече Господ, - блажени сте ако то творите (Јн. 13:17). Њему слава во вијеки. Амин.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА

Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се (Јн.10,9). Исто Господ говори и на другом месту: Нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн.14,6). И још једном то потврђује када каже: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово - такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла.

Да бисмо били такви; ми имамо тајне - крштење и Причешће, које у грешницима, по крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање - веру, која исповеда: "Ја сам пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом"; љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он сам.

У НЕДЕЉУ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

Догматика Православне Цркве је сложена. Није сложена тако као што је сложена теоретска физика или друга компликована наука с малим бројем следбеника. Сложеност се не састоји само у узвишености предмета и у неопходним (дугим и интензивним) интелектуалним напорима за њено усвајање и др. Пре свега треба живети по Јеванђељу. Затим, сразмерно испуњењу заповести и сталном стремљењу ка општењу с Богом, може доћи откривање тајни као дар од Бога. Може доћи, али не мора доћи обавезно. Јер било је, и данас има много људи чистог живота, искрених угодника Божјих, који ипак нису добили приступ у светилиште из којег се износи разумевање догмата и способност за њихово тумачење. Неопходан спој благодатног опита и узвишене умне културе оце Цркве чини изузетно ретким представницима човечанства.

Описујући живот законодавца Мојсија у истоименом делу, Григорије Ниски објашњава периодизацију Мојсијевог живота, који се састоји од три дела. Он је 40 година провео на фараоновом двору, 40 година је напасао овце свог таста, 40 година је водио Израиљ. Ова три периода једнаке дужине, по мишљењу св.Григорија одговарају: а) поимању световне мудрости, б) активном очишћењу душе и аскетизму и в) тајновиђењу и поимању скривеног. Исте ове неопходне етапе могу се приметити и у животу отаца Цркве којима је Бог дозволио да појме и објасне догме.

Човек прво треба да стаса и да ојача, да почне да размишља не као дете, већ као зрео човек (в. 1 Кор. 13, 11). Затим му предстоји да започне труд делатног усхођења ка Богу. То је пут пустиње, унутрашњих напора, молитава и аскетског труда. Ако њиме иде правилно, ако душа доживљава потребне промене (чисти се ум, вену страсти, стиче се искуство, разум више не клизи по површини, већ прониче у дубину вере и др.), Бог човека може увести у нешто веће, што се раније није могло наслутити и што се тешко може описати. Тамо, у трећој фази усхођења, знање постајевједеније и у човеково биће, као и скинију, усељава се Божанство. Младо вино се улива у припремљене и чврсте мехове који се неће поцепати. Ранија знања, добијена како над књигом и у разговору с мудрима, тако и она која су касније стечена у осамљености своје личне „пустиње“ усмеравају се на то да се јасно и максимално прецизно изложи доступна истина о Богу.

Многи касније користе ову објашњену истину. Функционише задивљујући закон: Бог проналази неког једног, овог једног васпитава и узводи ка Себи како би кроз њега касније просветио и поучио велико мноштво. Тако су пронађени: Аврам, Мојсије, Давид, Павле, Василије Велики, Григорије Палама и други.

Управо овде се и крије извесна потешкоћа која постаје јасна по аналогији. Корисника мобилних телефона има на стотине милиона или више. Међутим, мало је оних који схватају принцип рада мобилних телефона. Остали се једноставно „поносе човечанством“. Исто тако је и у религиозном животу. Јевреји су се поносили Мојсијем, слабо разумевајући чему их је он тачно учио. Отуда њихове речи: „Ми смо Мојсијеви ученици. Ми знамо да је Мојсију говорио Бог; а Овога не знамо откуда је“ (Јн. 9, 28-29). Али, онај Мојсије којег признају за учитеља, заправо је њихов судија. И ево Христових речи о томе: „Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсије, у кога се ви уздате. Јер да веровасте Мојсију, веровали бисте и Мени. А кад његовим писмима не верујете, како ћете веровати Мојим речима?“ (Јн. 5, 45-47).

Исто тако и ми можемо понављати исповедне формуле Символа или молитвене текстове, а да они не проничу у нас до краја, да не живимо у потпуности у складу с њиховим смислом. Зато недостатак духовног искуства у изобиљу можемо надоместити конфесионалном гордошћу. Зар нам неће бити судије Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Палама и остала светила вере? Питање је више него озбиљно. Оце треба читати, а не само поштовати. Треба постепено усходити за оцима у област светлости која им је доступна. Нека оци иду далеко напред, али ни ми не треба једноставно да стојимо у подножју горе очекујући да ће нам учитељ, као некада Мојсије, донети одозго неке таблице. Није просто небезбедно стајати у подножју, пошто у ишчекивању откровења народ почиње „да једе и да пије“, а затим „да игра“, односно да се сумануто понаша у идолопоклонству. Управо тако је било с Јеврејима. Треба се управо пењати на планину по стопама учитеља. Треба усходити лагано, опрезно, одмеравајући снаге, не одвајајући се од оних који иду иза и не газећи на пете оних који иду испред, али треба усходити. Тада ће човек усвајати наслеђе отаца и примењивати га у животу, и оно неће стајати на полицама у лепим корицама и служити као тема гордих спорова о првенству.

Палама је био образован човек, који је монашко искуство стекао на Светој гори и којег је Бог изабрао за управљање словесном паством. Његов живот у потпуности одговара оном усхођењу из три дела, које описује Григорије Ниски говорећи о Мојсију. И његово учење се не састоји толико у заштити оних који се налазе у свештеном тиховању, у учењу о енергијама Божанства и Таворском светлошћу у вези с тим. То је миришљаво вино за зреле духом. За обичне људе Григорије је имао млеко моралних поука. То је значило да не треба све свему учити, већ усклађујући узвишеност учења с узвишеношћу живота оних који слушају. Једне треба појити чистим млеком здравог учења, као новорођенчад (в. 1 Петр. 2, 2), а друге (који су ојачали и усавршили се) – вином великих догмата.

Размислимо о себи помињући свеца. Немојмо се хватати за бокал вина ако нам је по узрасту одређено млеко учења за почетнике. Већ пијмо (поимајмо и узимајмо на корист) оно што је предвиђено за наш чин, како се не бисмо досађивали у подножју Таворске горе (на њој Григорије види славу Господа) и како се не бисмо саблазнили због досаде идолопоклонством, већ како бисмо постепено усходили у гору, „одакле ће доћи помоћ моја“ (Пс. 120, 1).

Протојереј Андреј Ткачов