Велики и Часни Пост - Велика Четрдесетица

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Две параболе о крају света (Мк. 13, 28–37)

др Предраг Драгутиновић

Неизвесност часа краја света и суда има за последицу заузимање става: ученици Христови треба не само да распознају знаке (парабола о смокви), већ и да буду у непрестаној приправности (парабола о приправним слугама). За њих нема спавања: њихов живот се одвија у напетом чекању краја који неумитно долази.

Две параболе о крају света – парабола о смокви и слугама које стражаре чекајући господара – налазе се на крају 13. главе Еванђеља по Марку која се другачијe назива „синоптичка апокалипса“. Тај назив је оправдан, пошто је 13. глава Еванђеља по Марку Христов есхатолошки говор у коме он износи ток последњих догађаја пре коначног краја света и другог доласка Господњег.

СТРУКТУРА ТЕКСТА

Мк. 12, 28–37 састоји се из Христових речи које се односе на последња збивања и на став који човек, просветљен његовим речима, треба да заузме према ономе што следи. Христос своје речи о скором доласку последњег дана илуструје путем две параболе. Најпре подстиче ученике да од смокве науче поуку (ст. 28–29) имајући у виду да је дан Господњи близу, али да се тачно време његовог доласка не зна (30–33). Чињеница да је дан близу, а време његовог доласка неизвесно, подстиче ученике на будност. Затим следи друга парабола: парабола о одсутном господару кога слуге чекају у приправности (34–36). Потом се појачава упозорење о потреби будности: бдите (ἀγρυπνεῖτε, ст. 33) и стражите (γρηγορεῖτε, ст. 37).

ЛИТЕРАРНИ КОНТЕКСТ

Мк. 12, 28–37 представља свршетак драматичног Христовог говора. У Мк. 13, 4, после Исусове најаве разорења храма, четворица ученика га питају: „Кажи нам када ће то бити? И какав је знак када ће се све то свршити?“ (уп. Дап. 1, 6). Потом следи Христов говор о догађајима који ће уследити непосредно пре краја света. У јудејској апокалиптици је „крај“ нешто што се жељно очекује, пошто ће крај света значити крај страдања, бола и смрти. Међутим, непосредно пред сам крај страдања ће се умножити (5–25). Страдања ће се дакле умножити, да једном заувек утихну када се на небу појави Син Човечији „где иде на облацима са силом и славом великом“ (ст. 26). Тада долази суд: „И тада ће послати анђеле своје и сабраће изабране своје од четири ветра, од краја земље до краја неба“ (ст. 27). После описивања трагичних догађаји који ће се збити пре краја света и коначног суда над светом, Исус се у Мк. 12, 28 враћа на питање које су му ученици поставили у 13, 4. Они су га наиме питали за време и знаке. Пошто им је изложио шта ће се све збити, на њима остаје да читају и препознају знаке времена. Међутим, неизвесност часа краја света и суда има за последицу заузимање става: ученици треба не само да распознају знаке (парабола о смокви), већ и да буду у непрестаној приправности (парабола о приправним слугама). За ученике нема спавања (ст. 36), њихов живот се одвија у напетом чекању краја који неумитно долази. Обе параболе су подстицај ученицима да спремно дочекају дан суда.

ПАРАБОЛА О СМОКВИ (МК. 13, 28–33)

„А од смокве научите поуку: када се већ њене гране подмладе и олистају, знате да је близу лето. Тако и ви када видите ово да се збива, знајте да је близу код врата“ (ст. 28–29). Када се виде страшни догађаји, знак је да се време приближило. Приближавање краја доводи се у везу са једним радосним догађајем, и за природу и за човека: пролећем. Близина Божија је слична близини пролећа. Слично повезивање налазимо и у Песми над песмама (Пнп. 2, 11–13): „Јер гле зима прође, минуше кише, одоше. Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи. Смоква је пустила пупољке своје, и винова лоза процвала мирише.“ Пролеће у параболи није крај, већ предукус краја, осећај близине Божије. Крај се доводи у везу са летом кога пролеће најављује. У августу се убирају смокве што је и време радости, празновања и окупљања људи: „Не бојте се звери пољске, јер ће се зеленети пашњаци у пустињи и дрвеће ће доносити род свој, смоква ће и винова лоза давати силу своју“ (Јоил 2, 22). Прву параболу са другом повезује метафора врата: „Знајте да је близу код врата“.

ПАРАБОЛА О ПРИПРАВНИМ СЛУГАМА

(МК. 13, 34–37)

Док разлистана смоква у пролеће указује да је крај близу, парабола о приправним слугама говори о томе како да се понашају они који су схватили да се време приближило. Господар одлази из куће остављајући робове на својим задацима. Међутим, његов одлазак не значи да они могу да се опусте, пошто ће се он изненада вратити. Они знају да ће се вратити, али не знају када. Можда за неколико часова, можда тек ноћу (ст. 35). Све што знају је да ће то бити убрзо. Из античких извора нам је познато да је једно домаћинство, слично овом у параболи, запошљавало велики број робова са разним задацима. Посебан задатак је имао слуга вратар. Он је чувао дом и најављивао посетиоце. Леп пример те службе имамо у Еванђељу по Јовану 10, 1–3: „Заиста, заиста вам кажем: ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара и овце глас његов слушају...“ Даљи пример је у Јн. 18, 6 где вратарка пушта Петра само зато што познаје другог ученика који је са њим (уп. такође Дап. 12, 14). Слуге вратари су дакле имали веома важну улогу у домаћинству. У параболи господар управо овоме слуги оставља најважнији и најодговорнији задатак. Ова парабола се често разумевала алегоријски: Господар је Бог, дом је Црква, робови су хришћани који имају различите дарове и одговорности. Вратар је свештеничка служба. У сваком случају, усмерење параболе је есхатолошко. Она упозорава на потребу непрестане будности и приправности за дан Господњи.

ЗАКЉУЧАК

Хришћани од првих времена живе у убеђењу да се Царство Божије приближило (Мк. 1, 15). Суд Сина Човечијег је увек близу. Долазак Царства Божијег очекује се са стрепњом и надом. Две параболе о којима је било речи сликовито тематизују крај света и други долазак Господњи, узимајући за повод два питања која хришћани од тадашњих дана до данас понављају: који су знаци да се приближило? Када ће бити? Знаци су препознатљиви, а време неизвесно. Хришћански живот је живот у будности и приправности: „Да не дође изненада и нађе вас да спавате“ (Мк. 13, 36).

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''