|
I О ОДРИЦАЊУ ОД СВЕТСКОГ ЖИВОТА
... Сви они који су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути [жељом] за будућим Царством, или обиљем грехова, или, пак, љубављу према Богу. Ако се ниједним од споменутих циљева нису руководили, њихово је напуштање света бесмислено. ...
... Заволимо Господа макар онолико колико волимо своје пријатеље. Често сам виђао људе који су Бога увредили и нимало се због тога нису секирали; а када су ти људи неком ситницом увредили своје пријатеље - употребили су сва средства, домишљали се на сваки начин, све трпели, за све се извињавали, и лично, и преко рођака, и поклонима - само да би обновили првобитну љубав.
У самим почецима подвига одрицања од света, врлине се, свакако, стичу трудом и муком. Напредујући даље, постајемо неосетљиви за тешкоће, или их осећамо још само мало. А када ревност потпуно обузме и освоји нашу телесну природу, врлине већ стичемо потпуно прожети радошћу, чежњом и божанским пламеном. …
… Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: "Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига?" Одговорио сам им: "Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског". …
II О НЕПРИСТРАШЋУ ТО ЈЕСТ НЕТУГОВАЊУ ЗА СВЕТОМ
... За нас је највећа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невоље, тј. смрти, не може добра донети, када смо већ све поменуто оставили на позив којим нас је Господ а не човек позвао. То је баш оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити достојним Царства небеског (Лк.9,62). Господ наш зна да ми, почетници, лако паднемо, и да се, живећи и сретајући се са световњацима, лако враћамо у свет. Зато је ономе што му рече - Допусти ми најпре да одем и укопам оца свога, одговорио: Остави, нека мртви укопавају своје мртве (Мт.8,22). ...
Ко је омрзнуо свет, умакао је од туге. А ко је остао привржен било чему видљивом, још се од туге није избавио. Како и да се не растужи - када се лишио онога што му је толико прирасло за срце! У свему треба да се држимо трезвоумља. Ипак, у односу на то ми треба нарочито да будемо разборити. ...
III О ТУЂИНОВАЊУ
Туђиновање је неповратно напуштање свега у нашем завичају што се супротставља нашој тежњи да достигнемо циљ побожности. То је скромно понашање, скривена мудрост, памет која не труби о себи, сакривен живот, невидљив циљ, немо размишљање, скромност у прохтевима, жудња за мучењем, подлога богочежњивости, обиље љубави, порицање таштине, дубина ћутања. .…
… Хитајући ка туђиновању, не чекај на душе које воле свет, јер лопов долази неочекивано: многи који су покушали да спасу са собом млаке и колебљиве, пропали су и сами заједно са њима, када се, поред њих, пламен њихове ревности током времена угасио. Осетиш ли у себи пламен, трчи! Ти не знаш када ће се он угасити и оставити те у мраку. Нећемо сви одговарати за спасење других. Божанствени апостол каже: Тако, дакле, браћо, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе (Рим.14,12); и даље, опет: Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш (Рим.2,21)? Он као да каже: "Да ли ћемо за друге одговарати - не знам, али ћемо за себе, свакако, сви одговарати". …
… Туђинује човек који као странац пребива међу људима чијим језиком не говори, премда га врло добро разуме. Ми се од наших ближњих, или са извесних места, одвајамо не из мржње (сачувај Боже!), него да бисмо избегли штету коју бисмо с њима, или на тим местима, могли претрпети. Као у свему што је добро, тако и у овоме, учитељ нам је Христос. Видимо да и Он често оставља своје родитеље по телу; и када је од неких чуо: Мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре са тобом, добри наш Господ и Учитељ одмах показа бестрасну мржњу према њима, рекавши: Ко изврши вољу Оца мога који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати (Мт.12,46-50). …
… С великим трудом и подвигом стиче се поштена и сређена нарав. Оно, пак, што је с великом муком стечено може се изгубити у једном магновењу. Јер, зли разговори кваре добре обичаје (1.Кор.15,33). …
IV О БЛАЖЕНОЈ И НЕЗАБОРАВНОЈ ПОСЛУШНОСТИ
…Сваки од нас препознаће у себи братољубље и праву љубав тек када себе затекне да плаче због пораза брата и да се искрено весели његовим успесима и благодатним даровима.
Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола. Ако то чини у разговору са себи равнима, можда га још може излечити казна старијих; међутим, његову болест људи неће моћи излечити уколико се на исти начин понаша и пред старијим и паметнијим од себе.
Ко није послушан на речима, сигурно није послушан ни на делу. Јер, онај који је неверан у маломе (тј. на речима), тај је и на делу непоправљив. Он се узалуд труди, јер од светог потчињавања не добија ништа осим сопствене осуде. …
…Шта је права послушност, схватили смо заиста тек онда, када у одсуству духовника, замишљајући лик његов, мислимо да је пред нама и клонимо се сваког разговора, или речи, или јела, или сна, или било чега другог што би му, по нашем мишљењу, могло бити непријатно. Јер, неправи ученици се радују одсуству учитеља, а прави га сматрају губитком. …
…Треба настојати да се у присуству духовника понашамо тако као да ништа не знамо, и да будемо крајње ћутљиви. Јер, ћутљив је човек син философије, који на сваком кораку, куд год се окрене, стиче велико знање. Видео сам послушника који прекида приповедање свог духовника, те [почех] да очајавам над његовом послушношћу, гледајући како од ње постаје надмен а не смирен…
…Господ отвара очи послушницима да виде врлине учитеља, а затвара их за њихове мане. Добромрзац [тј. ђаво] чини супротно.
Образац савршене послушности, драги пријатељу, нека нам буде жива: ако је и мешамо са другим тварима, она остаје увек чиста од било какве нечистоте.
Ревносни највише треба да пазе на себе, да не би због тога што осуђују површне били више од њих осуђени. Сматрам да се Лот управо тиме и оправдао, што, живећи међу онаквим људима, никога никада није осуђивао.
Увек, а највише за време појања на богослужењу, треба сачувати мир и тишину. Циљ је демона да изазивањем нереда упропасте молитву. Онима који служе приличи да у молитви умом својим досежу небеса док телом стоје пред људима. …
V О БРИЖЉИВОМ И СТВАРНОМ ПОКАЈАЊУ
… Покајање је обнова крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености.
Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности. Покајник је осуђеник који није лишен части.
Покајање је помирење с Господом путем вршења добрих дела, супротних пређашњим гресима. Покајање је очишћење савести.
Покајање је добровољно трпљење свих мука. Покајник је човек који самоме себи изриче казну. Покајање је јако изнуравање стомака и шибање душе силним осећањем. …
VI О СЕЋАЊУ НА СМРТ
… Први знак да се човек у дубини душе сећа смрти, јесте хотимично непристрашће према свему што је створено, и свецело одрицање од своје воље. Искусан је онај који сваки дан са сигурношћу очекује смрт, а свет је онај који је у сваком тренутку жели.
Није свака жеља смрти добра. Има људи које моћ навике стално наводи на грех, па се моле за смрт по смирењу. А има их, даље, који више и не желе да се покају (јер мисле да им је то немогуће), те дозивају смрт из очајања. Неки се смрти не боје зато што у својој надмености мисле да су постали бестрасни. А има и таквих људи (уколико се данас уопште могу наћи), који по дејству Духа Светог чезну за својом смрћу.
Неки истражују и постављају питање, зашто је Бог сакрио од нас тренутак смрти - када је помисао на смрт толико благотворна за нас? Они, међутим, не знају да Бог управо кроз то на чудесан начин изводи наше спасење. Јер, ниједан човек коме би час смрти за дуго унапред био познат, не би журио да прими крштење или да се посвети монашком животу; читав свој живот проводио би у безакоњима, а крштењу и покајању би приступио тек на самрти. …
… Човеку је немогуће, рекао је неко, да побожно проведе данашњи дан, ако не буде мислио да је то последњи дан његова живота. …
VII О ПЛАЧУ КОЈИ ДОНОСИ РАДОСТ
Плач по Богу јесте туговање душе и расположење у коме болно срце махнито тражи оно за чиме жуди. Не налазећи то што тражи, оно са патњом лута и због тога горко плаче. Другим речима, плач је за душу златни жалац, који је стално опомиње и ослобађа од сваке привржености и страсти, забоден у срце светом тугом. …
… Не буди као они што сахрањују мртваце - који час плачу за њима, а час се опијају због њих….
… Понеки, кад плачу, без потребе себе присиљавају да у тим блаженим тренуцима уопште ни на шта мисле, не схватајући да је проливање суза без икакве мисли својствено бесловесним, а не словесним бићима. Суза је пород мисли. А отац мисли је словесни ум.
Нека ти лежање твоје у постељи дочарава полагање у гроб, па ћеш мање спавати. Нека те седење за столом подсећа на језиву трпезу вечних црва, па ћеш мање уживати у јелу. И не заборављај на жеђ у оном вечном огњу док пијеш воду, па ћеш свакако победити своју природу. …
… Савршенство плача није достигао онај који плаче кад хоће, него онај који плаче о чему хоће. Па чак ни тај који плаче о чему хоће, него онај који плаче о чему Бог хоће.
С плачем по Богу често се меша најгнуснија суза, суза сујете. А то ћемо опитно и побожно осетити кад видимо себе где плачемо, а у исто време чинимо зло. …
… Нећемо бити окривљени, браћо, нећемо у часу смрти бити окривљени због тога што нисмо чинили чуда, што се нисмо бавили теологијом, што нисмо постали сагледатељи - али ћемо свакако морати да одговарамо пред Богом због тога што нисмо непрестано плакали.
VIII О БЕЗГНЕВЉУ И КРОТОСТИ
... Безгневље је чежња за понижавањем, исто онако ненасита као што је код сујетних људи ненасита тежња ка похвалама. Безгневље је пораз природе, који се испољава у неосетљивости за увреду, неосетљивости која произлази из великих подвига и обилног зноја.
Кротост је непокретно стање душе, која се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале.
Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. ...
... Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио. Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас, као срдитост. ...
IX О ЗЛОПАМЋЕЊУ
…Злопамћење је последица гнева. Оно је чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве. …
…Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају.
Ономе који је стекао љубав постало је туђе да се гневи, а онај који у себи гаји непријатељска осећања сам себи задаје непотребне муке. …
…Ако већ хоћеш да будеш злопамтљив, буди злопамтљив према демонима. И ако хоћеш да будеш некоме непријатељ, буди непријатељ телу, и то у сваком погледу. Тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му се више угађа, више нам зла наноси. …
…Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац, извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш.
Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога који те је увредио, ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог. …
…Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (Лк.6,37).
Непамћење зла јесте знак правог покајања. …
X О ОГОВАРАЊУ
Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах иза његових родитеља. Оговарање је пород мржње. ...
... Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...
Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.
Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: "Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.
Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.
Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. ...
... Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво. ...
... Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).
Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.
XI О МНОГОГОВОРЉИВОСТИ И ЋУТАЊУ
... Многоговрљивост је престо таштине, на коме се она радо појављује у свом блеску своме. Многоговорљивост је знак незнања, капија оговарања, руководитељ шаљења, слуга лажи, разрешење смирења, дозивач унинија, претеча сна, расејање мисли, губитак опрезности, хлађење топлине, замрачење молитве.
Разборито ћутање је мајка молитве, ослобођење од ропства, чување огња, стражар помисли, ...
... Онај који је упознао своје грехе, загосподарио је и својим језиком. А онај који много прича, још не познаје себе онако као што би требало да се познаје.
Пријатељ ћутања се приближава к Богу, и разговарајући с Њим тајно, бива Њиме просвећен.
Исусово ћутање посрамило је Пилата (Мт.27,14), а ћутање побожног човека уништава таштину. ...
... Ко мисли на смрт, пресекао је причање. И онај који је стекао душевни плач, бежи од многоговорљивости као од ватре. ...
XII О ЛАЖИ
Производ гвожђа и камена је ватра. Производ многоговорљивости и шале је лаж.
Лаж је ишчезнуће љубави. Кривоклетство је порицање Бога.
Ниједан паметан човек не би требало да мисли да је лаж мали грех, јер нема греха против кога би Пресвети Дух изрекао тако страшну пресуду као против лажи. Ако ће Бог погубити све који говоре лаж, као што Давид каже (Пс.5,7), шта тек заслужују они који лаж спајају са заклетвом. ...
... Ономе који је стекао страх Господњи, лаж постаје туђа, јер за неподмитљивог судију има своју савест.
Као и у свим страстима, тако и у лажи видимо различиту штету: друкчији је суд ономе који лаже у страху од мука, а друкчији ономе који лаже без икакве стварне опасности. Један лаже ради увесељавања, други - ради сластољубља; један, да присутнима приреди весеље, а други, да ближњем сплете мрежу и нанесе зло. ...
... Лаж ћемо моћи употребити тек када се потпуно будемо очистили од ње, премда ни тада не без страха Божијег и не без крупног разлога.
Мало дете не зна за лаж. Не зна за њу ни душа која више у себи нема лукавства. ...
XIII О ОНИНИЈУ
Један од честих изданака многоговорљивости (као што смо напред већ рекли), и то један од првих, јесет изданак (860) унинија [тј. чамотиње]. Стога му и дајемо одговарајуће место у ланцу страсти.
Униније је раслабљење душе и немоћ ума, занемаривање подвига, мржња на монашки завет, хвалитељ световњака, клеветник Бога - као да је немилостив и нечовекољубив. Оно је клонулост у богослужењу, немоћ у молитви, оно је у служби гвоздено, у телесном раду вредно, у послушности неискусно.
Послушан човек не зна за униније, вршећи кроз видљиви рад свој основни, духовни задатак. ...
XIV О СТОМАКУ, РЂАВОМ ГОСПОДАРУ КОГА ИПАК СВИ ВОЛЕ
... Слуга трбуха рачуна с каквим ће јелима дочекати празник (Дочек празника: празнике не треба прослављати у пијанчењу, већ у обновљењу ума и очишћењу душе (Илија Критски, Схол. 5, соl. 873 А)), а слуга Божији - каквим ће се благодатним даровима обогатити. ...
... Прекинимо, пре свега, са храном која гоји, онда са храном која распаљује тело, и најзад са слаткишима. Ако је могуће, дај стомаку своме заситљиве и лако сварљиве хране, да бисмо ситошћу од себе одвратили његову ненаситу жељу, а брзим варењем се избавили од разбуктавања пожуде као од бича. Погледајмо добро, па ћемо наћи да многа јела која надимају у исто време изазивају и похотне осећаје. ...
... Прождрљивац сања о јелу и пићу, а онај који плаче - о мукама и Суду
Буди господар стомака, пре него што он загосподари тобом. ...
...Испитајмо, и свакако ћемо наћи да је угађање стомаку једини узрок свих наших бродолома. ...
... Ако си обећао Христу да ћеш ићи узаним и тесним путем, сужавај стомак. Јер, ако га храниш и шириш, нећеш моћи да испуниш обећање. Обрати пажњу, и чућеш речи: Широка су врата и широк пут стомака, што води у пропаст блуда, и много их има који њиме иду. Уска су, међутим, врата и тесан пут поста, што води у живот чистоте, и мало их је који га налазе (Мт.7,13-14)!...
XV О НЕТЉЕНОЈ ЧЕДНОСТИ И ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ
КОЈЕ ТРУЛЕЖНИ ПОСТИЖУ ТРУДОМ И ЗНОЈЕМ
Чедност [тј. чистота] је усвајање бестелесне природе. Чедност је жељени дом Христов, и земно небо срца. Чедност је посве необично натприродно порицање природе, и заиста чудесно надметање смртног и пролазног тела са бестелесним бићима. Чедан је онај човек који је љубав потиснуо љубављу, и који је огњем невештаственим угасио пламен својих страсти.
Целомудреност је свеопшти назив свих врлина. Целомудреност је чистота душе и тела. Целомудрен је човек који ни у самоме сну у своме телу нема никаквих страсних покрета. Целомудрен је човек који је за свагда (881) стекао савршену неосетљивост за разлике у полу. Мерило и врхунац савршене и потпуне чистоте јесте у томе да се има исти исти однос према живим бићима као и према неживим стварима, према људима као и према животињама. ...
... Виђао сам људе који су против своје воље пали. Виђао сам и оне који су драговољно желели да падну, али им не полажаше за руком. И ја сам ове друге сматрао несрећнијим од оних који сваки дан падају. Јер, иако неспособни да греше, они желе да осете смрад греха.
Јадан је онај који пада. Јаднији је, пак, онај који и другога повлачи за собом, због тога што ће понети тежину греха, и терет насладе другог човека....
XVI О СРЕБРОЉУБЉУ
…Среброљубље је обожавање идола (Кол.3,5), кћер неверја, извињење слабости, весник старости, предсказивач глади, пророк суше.
Среброљубац исмева Јеванђеље. Он је свесни преступник.
Ко је стекао љубав, расипа новац. А ко каже да има и једно и друго, обмањује себе.
Ко себе оплакује, одриче се и тела свог, те у случају потребе не штеди ни њега.
Немој рећи да скупљаш благо ради сиромаха. Царство се небеско могло купити и за само две лепте (Лк.21,1-4).
Једнога дана, сретоше се гостољубив и среброљубив човек. И други назва првог неразборитим.
Ко је победио ову страст, ослободио се од брига. А ко је њом спутан, никада се неће молити чисто.
Среброљубље почиње под изговором милостиње, а завршава се као мржња према сиромасима. Док не згомила новац, среброљубац је милосрдан; чим до новца дође, он стисне руке. …
XVII О НЕОСЕТЉИВОСТИ, ТО ЈЕСТ УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА
Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег. ...
... Видео сам много таквих људи који су плакали, слушајући о смрти и Страшном суду. Међутим, док им се сузе још нису осушиле, они трчаху хитро за трпезу. Зачудио сам се, како је та господарица - срамна страст - учвршћена дугом безосећајношћу, могла да победи и плач. ...
XVIII О СНУ, О МОЛИТВИ И САБОРНОМ БОГОСЛУЖЕЊУ
Сан је извесна особина природе, слика смрти, нерад чула. Сан је јединствена појава, но има многобројне узроке, као што је случај и са похотом. То су: природа, храна, демони, а можда и претерани и дуготрајни пост, јер постом исцрпљено тело хоће да се утеши сном.
Пијанство се ствара навиком. Исто тако и много спавање. Зато треба да се боримо против те лоше навике, нарочито у почетку подвига послушности. Дуготрајну навику је тешко излечити. …
... Сви се могу молити у цркви заједно са осталима. Али, многима више одговара да се моле само са једним братом сродна духа. Сасвим је мало оних који се могу потпуно усамљено молити. Певајући заједно са осталима, нећеш бити у стању да се помолиш духовно, без икакве помисли на земаљско.
Нека ти је ум за време богослужења заузет размишљањем о слушаним речима или, пак, одређеном молитвом у очекивању следећег стиха. За време молитве не треба радити ништа друго, без обзира да ли је у питању један од главних или неки од споредних послова. То је јасна поука анђела који је био дошао великоме Антонију [2].
Квалитет злата испитује се у ватри, а ревност и љубав монаха према Богу познаје се по томе како стоји на молитви.
XIX О ТЕЛЕСНОМ БДЕЊУ И О ТОМЕ КАКО ГА ТРЕБА УПРАЖЊАВАТИ
... Узрок заборава је дуго спавање, а бдење одржава сећање.
Богатство земљорадника скупља се на гумну и точи из каце; богатство богопознања монаси скупљају на вечерњим и ноћним службама и подвизима ума.
Дуго спавање је рђав друг: леним људима оно отима пола живота, ако не и више.
Рђав монах је будан када се разговара, а када наступи време за молитву - очи му се саме склапају.
Лен монах је добар у многоговорљивости, а кад на њега дође ред да чита, не може од сна ни ока да отвори. ...
XX О ДЕТИЊАСТОЈ СТРАШЉИВОСТИ
...Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре но што је настала. Или, опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја.
Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа је роб страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке.
Они који плачу и пате због својих грехова, нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.
Сви страшљиви људи су сујетни. Али, ни сви храбри људи нису смиреноумни, јер се дешава да ни разбојници, ни гробокрадице нису плашљиви.
Не оклевај да се у глуво доба ноћи појављујеш управо на местима на којима те обично хвата страх. Ако макар и мало попустиш тој детињастој и смешној страсти, и остарићеш с њом. Кад кренеш, наоуружај се молитвом. Кад стигнеш, рашири руке. Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу ни на земљи нема јачег оружја. А кад се ослободиш од те болести, захвали од свег срца Избавитељу. Ако му будеш захвалан, штитиће те до века. ...
XXI О МНОГОЛИКОЈ ТАШТИНИ (СЛАВОЉУБЉУ)
... Таштина је почетак, а гордост - крај. ...
... По изгледу своме, славољубље је промена природе, и извртање нарави, свесно превиђање укора. По квалитету, оно је растурач труда, уништитељ зноја, крадљивац ризнице, изрод неверства, претеча гордости, бродолом у луци, мрав на гумну (који, иако мајушан, разноси сав труд и плод). Мрав чека вршидбу пшенице, а таштина - да се згомила богатство. Први се радује што ће красти, а оно - што ће расипати. Дух очајања се радује кад види како се нагомилава зло, а славољубље кад види како се увећава врлина. Јер, врата првог су многе духовне ране, а врата другог - изобиље труда. ...
... Славољубље често бива узроком срамоте уместо части. ...
... Господ често преображава славољубиве у неславољубиве помоћу неке срамоте која их задеси. Почетак неславољубља је ћутање и радо примање увреда;...
XXII О БЕЗГЛАВНОЈ ГОРДОСТИ
... Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи [1], мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије [2], извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.
Почетак гордости је тамо где се завршава таштина;...
... Гордост означава губитак целокупног духовног богатства, свега оног што се са толико зноја постигло. ...
... Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
Гордоме монаху демон није потребан: он је самоме себи постао демон и непријатељ.
Тама је туђа светлости. Тако је и гордељивац туђ свакој врлини. ...
XXIII О НЕОПИСИВИМ ХУЛНИМ ПОМИСЛИМА
Горе смо чули да од злог корена и зле мајке произлази још гори плод: од погане гордости рађа се неописива хула. Стога је и њу потребно изнети на видело, будући да није нешто ситно. Она је један непријатељ и противник, који је много опаснији од свих других. Што је још горе, ми нисмо у стању да помисли хуле без тешкоћа кажемо своме духовном лекару, да их исповедимо и жигошемо. Зато су многи често падали у очајање и губили наду. Тај опаки грех им је, наиме, као црв у дрвету, упропастио сву наду.
Овај свеокаљани демон често воли да и на самој литургији, и у сами час освећења Тајни, хули на Господа и на Свете Дарове који се приносе. То нам најјасније и показује да те безаконе, непојмљиве и неизрециве речи, у ствари, у нама не изговара наша душа, већ богомрзац демон, који је збачен са неба због тога што је и тамо покушао да хули на Господа. Јер, да су те непристојне и недоличне речи заиста моје, како се онда, примивши Дар, клањам? Како бих могао у исто време да псујем и да благосиљам?
Многе је људе овај обмањивач и упропаститељ душа доводио често и до лудила. Ниједна друга помисао не исповеда се тако тешко као ова. Зато она често са многима дочека и старост. А демонима и хулним помислима ништа тако не даје снаге у нападима на нас, као то што их неисповеђене гајимо и скривамо у срцу. …
XXIV О КРОТОСТИ, ПРОСТОТИ И БЕЗАЗЛЕНОСТИ, КОЈИ СЕ НЕМАЈУ ПО ПРИРОДИ НЕГО СЕ СТИЧУ, И О ЗЛОЋИ
… Изласку сунца претходи светлост зоре. Тако је и кротост претеча смиреноумља. …
… Кротост је непроменљиво стање духа, истоветно у понижењу као и у почасти. Кротост се састоји у томе, да се без узбуђења, искрено молимо за ближњега, чак и кад нас вређа. …
… Простота је једнообразно стање душе, у коме се не може покренути никаквим злоумљем. Безазленост је ведро расположење душе, слободно од сваке лукаве мисли. …
… Злоћа је демонска знаност (боље рећи - наказност). Она је изгубила истину, премда то покушава да сакрије од многих. …
ХХV О УПРОПАСТИТЕЉУ СТРАСТИ, УЗВИШЕНОМ СМИРЕНОУМЉУ,
КОЈЕ СЕ РАЗВИЈА У НЕВИДЉИВОМ ОСЕЋАЊУ
…Један рече да је смиреност потпуни заборав својих врлина; други - сматрати себе последњим и грешнијим од свих; трећи - познавање сопствених слабости и немоћи; четврти - предухитрити ближњега у случају да се наљути, и први прекинути свађу; пети, опет - сазнање Божије благодати и самилости; шести - осећање скрушене душе и одрицање сопствене воље.
Пошто сам све ово чуо, размотрио и брижљиво испитао у себи, ја ипак нисам био у стању да осетим шта је блажена смиреност. И зато, последњи од свих, скупивши као пас мрве које су падале са стола мудрих и блажених отаца, покушах да одредим смиреност на овај начин:
Смиреноумље је безимена благодат душе. Њено име познато је само онима који су је упознали на сопственом искуству. То је неисказано богатство, Божији назив и Божији дар. Научите се, вели, не од анђела, не од човека, не из књига, него од мене, тј. од мога усељења, озарења и делања међу вама, јер сам ја кротак и смирен срцем, и умом, и разумом, и наћи ћете покој душама својим од рата и олакшање у борби са помислима (Мт.11 29). …
… Једна је ствар бити смиреноуман; друга - борити се да постанеш смиреноуман; а трећа - хвалити смиреноумна човека. Прво је савршено; друго је својствено послушницима; а треће свима вернима. …
… Смиреноумље је божански заклон од кога не видимо своја добра дела. Смиреноумље је бездан самопрезира, заштићен од свих могућих лопова. Смиреноумље је тврда кула која може одолети сваком непријатељу (Пс.60,4). …
… Ти ћеш знати (и нећеш се преварити) да је ова преподобна врлина у теби по томе што ћеш сав бити испуњен неописивом светлошћу и неизмерном љубављу према молитви. Томе претходи срце које не грди туђе грехе. Претеча ове врлине је мржња према свим облицима славољубља, о коме је већ било речи. …
… Не треба да престанемо испитивати себе, ако хоћемо да постигнемо врлину смиреноумља. Па ако у дубини душе будемо мислили да је сваки наш ближњи бољи од нас, значи да је милост Божија близу.
Немогуће је да из снега произађе пламен; још је мање могуће да у јеретику има смиреноумља. То је врлина која припада само верним и побожним људима, и то само онима који су се већ очистили.
Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце. …
… Свети двопрег: љубав и смирење. Љубав уздиже до неба, а смиреност оне који су се уздигли придржава да не падну. …
… Нерви и путеви смирености (али још не и јасни знаци) јесу: нестицање, неприметно странствовање, прикривање духовне мудрости, једноставно изражавање, искање милостиње, скривање племенитог порекла, изгнање дрскости, одстрањење многоговорљивости. …
… Бездан је мајка извора. А извор расуђивања је смирење.
XXVI О РАСУЂИВАЊУ
Расуђивање код почетника представља тачно познавање самога себе. Код оних што су доспели до средине, расуђивање је духовно чуло којим се непогрешиво разликује право добро од природног добра и од оног што је добру супротно. Код савршених, расуђивање је знање, које у њих долази путем божанског озарења и које је способно да својим светилником осветли и оно што је у душама других људи тамно. Уопште, сматра се да је расуђивање тачно схватање Божанске воље у сваком тренутку, месту и ствари, схватање које се налази само у људима чиста срца, чиста тела и чистих усана. …
… Расуђивање је неупрљана савест и чисто осећање. …
… Светлост за све удове тела су телесне очи. А мислена светлост за све божанске врлине јесте расуђивање. …
XXVII О СВЕШТЕНОМ БЕЗМОЛВИЈУ ТЕЛА И ДУШЕ
…Безмолвије тела је познавање и уређење нарави и чула, а безмолвије душе - познавање помисли и неукрадљива мисао. Љубитељ безмолвија поседује некакву јуначку и строгу помисао, која будно стоји на вратима срца, и мисли што наваљују са стране - убија или одбија. Ко безмолствује [молитвено тихује] у осећању срца, разуме што смо рекли, а ко је још недорастао - није окусио и не познаје [оно о чему говоримо]. Мудар безмолвник нема потребе за поукама: њега сама дела уче.
Почетак безмолвија се састоји у одбијању од себе свих оних мисли које узнемиравају машту. …
… Безмолвник је онај који је рекао: Ја спавам, а срце моје бди (Пес.н.пес.5,2). …
XXVIII О МАЈЦИ ВРЛИНА, СВЕТОЈ И БЛАЖЕНОЈ МОЛИТВИ,
И О ДУХОВНОМ И ТЕЛЕСНОМ ПОНАШАЊУ ЗА ВРЕМЕ МОЛИТВЕ
По својој каквоћи, молитва је сапостојање и јединство човека и Богом. По своме дејству, она је одржавање козмоса, помирење са Богом,…
… Нека ти молитва буде сасвим једноставна: цариник и блудни син су се једном речју помирили с Богом (Лк.18,10; 15,11). …
… На хартију наше молбе ставимо пре свега искрену захвалност. На друго место нека дође исповедање и скрушеност у осећању душе. Потом износимо пред Свецара наше искање. …
… Многоговорљивост у молитви често разлива ум и предаје га маштању. Насупрот томе, скромност у речима најчешће је у стању да сабере ум.
Потруди се да се задржиш на речи молитве која ти у души изазове нарочиту сласт или умилење: тада се и наш анђео чувар моли заједно с нама.
Не буди превише слободан у својој молитви, макар и стекао чистоту. Напротив, приступи Богу с великим смиреноумљем, па ћеш доћи и до веће слободе пред Њим. Моли се за опроштај грехова чак и када се попнеш на врх лествице врлина, слушајући шта Павле говори о грешницима: Од којих сам први ја. (1.Тим.1, 15)…
… Молитва у великом скупу праћена је поробљењем мисли и расејаношћу. У усамљености није тако. Али, ту је молитва ометана унинијем, а тамо потпомогнута ревношћу.
Тек у рату се види колико војник воли свог цара. …
… Ко се непрестано ослања на штап молитве, неће се спотаћи. Ако би му се то и догодило, ипак неће сасвим пасти. Јер, молитва је побожно тиранисање Бога.
Корист од молитве препознаћемо по сметњама које нам демони праве за време богослужења.
Плод, пак, молитве познаћемо у поразу непријатеља. …
… Ни телесни ни духовни дарови нису једнаки код свих људи: некима више одговара брзо, а другима спорије појање; први се боре са заплењивањем мисли, а други са незнањем. …
XXIX О ЗЕМАЉСКОМ НЕБУ, О БОГОПОДРАЖАВАЈУЋЕМ БЕСТРАШЋУ И САВРШЕНСТВУ, И ВАСКРСЕЊУ ДУШЕ ПРЕ СВЕОПШТЕГ ВАСКРСЕЊА
… Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа - врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.
Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. …
… Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања. …
… Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (Гал.2,20; 2.Тим.4,7). …
ХХХ О СВЕЗИ ДОБРОДЕТЕЉНЕ ТРИЈАДЕ ВРЛИНА,
ТО ЈЕСТ О ЉУБАВИ, НАДИ И ВЕРИ
... А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај.
Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем.
Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима - по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну.
По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења.
Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5).
Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. ...
... Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан.
Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. ...
XXXI КРАТКА ПОУКА КОЈА У СЕБИ САДРЖИ СВЕ ШТО ЈЕ У ОВОЈ КЊИЗИ ОПШИРНО РЕЧЕНО
Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове(Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав.
Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин.
Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА
Књига:
| 
No comments:
Post a Comment