Икона и слике страдања
Ирина Радосављевић
На икони се приказују и сцене страдања Господа Исуса Христа и хришћанских мученика, и те представе, начином на који су насликане, показују да је њихов простор такође простор Божијег царства, преображен и обожен.
Православна икона није само илустрација неког догађаја или неке личности. Она је место сусрета и заједнице са светитељем Божијим као оним који је у јединству са Богом, те целивајући икону целивамо њега, а кроз њега Бога са којим је сједињен. Поред тога, икона је и богословље исказано особеним ликовним језиком.
Начин на који икона представља ликове светитеља или свештене догађаје носи посебну поруку која се тако преноси вековима. Простор иконе је простор непролазног Божијег царства, у њему нема природне перспективе, већ такозване обрнуте која простор иконе отвара ка посматрачу. Светлост је слободна од природних оптичких закона, све је осветљено подједнако, ништа није неосветљено (осим демона), ништа није скривено, сви предмети се виде целовито, не заклањају једни друге, не прети им сенка или нестајање у дубини слике. Икона нам тако приближава свет преображен и сједињен са Богом – свет љубави Божије у коме је све прожето његовим нествореним енергијама симболизованим светлошћу. То је свет без тамних и скривених места која могу бити извор страха или стрепње, свет отворен ка бескрају.
На исти начин, истим ликовним средствима, на икони се приказују и сцене страдања Господа Исуса Христа и хришћанских мученика. Дакле, и те представе, начином на који су насликане, показују да је њихов простор, такође простор Божијег царства, преображен и обожен. Како су онда на њима приказани историјски догађаји из живота Христа и хришћанских светитеља, посебно сцене страдања и мучења? Откуд такве представе у Божијем царству. Један могући одговор, с обзиром на начин на који се третира сећање у Литургији, јесте да су те представе заправо сећања на догађаје који су се догодили у историји, али сећања из Будућег царства. Како те представе нису натуралистичке, детаљне и прецизне, претпоставићемо да се ради о једном прочишћеном и преображеном сећању чији циљ није да нам дају један исцрпан опис онога што се догодило нити само да нас шокирају страхотама тих мучних догађаја, већ нешто сасвим друго.
На икони Распећа Христовог, као и иконама мученика, влада необичан мир, нема агоније, нема крви и ужаса. Колорит је углавном ведар, интензиван. Чини се као да читава представа одише посебном лакоћом и неком скривеном радошћу. Лик онога који страда је озбиљан и смирен, нема никакве гримасе која би наговестила бол који преживљава. Нема пијетизма, нема јада и ужаса који жртва доживљава у сусрету са злом. Икона објављује истину о страшном догађају, али без помпе, патетике или претеривања који могу да изазову подозрење у истинитост описаног догађаја или у добронамерност саме представе.
Икона чува достојанство жртве избегавајући да прикаже њено понижење и да експлицитно приказаним ужасима оживљава трауму. Она нам саопштава истину да жртва својим страдањем није понижена нити ју је само опхођење зла према њој учинило безвредном и ништавном. Онај који трпи страдање на икони је представљен као јак, стабилан и непомичан. Зло му суштински не може ништа. Зло није победник. Чак и ако му одузме живот, страдалник од Бога прима живот вечни и венац непролазне славе, па оно што изгледа као страшан губитак и пораз, претвара се у победу и неизрециви добитак. Зло настоји да личност унизи, поништи, сведе на ствар са којом се може радити шта ти је воља, да је убеди да није достојна живота. Икона је ту да поручи да зло није победник нити ће икад бити, да мученик није понижен и поништен, већ да је јак и диван тиме што је истрпео зло, а ако је пострадао до смрти да то није смрт већ улазак у вечност Божијег царства.
Притом, жртва нигде на икони, па ни сам Господ Исус Христос, не ликује јер ће се о концу историје показати као победник. Жртва је увек озбиљна и немо и чврсто стоји, као прилепљена за догађај, показујући да је њена снага у томе што је била кадра „на страшном месту постојати“. Постојати и поднети своје страдање као нешто што је не може поразити макар страдала и до саме смрти.
Икона не жели ништа сакрити. Сасвим је јасно ко је џелат, а ко жртва. Јасно је да се одиграо страшан сусрет између зла и невиности. Оно чега нема, што је уклоњено из представе, јесу тежина и гнусоба зла. Џелат је приказан на исти начин као и жртва, осветљен божанском светлошћу, без икакве гримасе или назнаке која би на њега указала као на злотвора, осим самог непријатељског покрета усмереног према жртви. На тај начин икона уклања нашу мржњу према злочинцу уздржавајући се од коначног суда који препушта Богу. Указујући да постоји једна виша правда, да постоји Бог као праведни судија који ће судити свакоме, избегава се жеља за осветом и враћањем зла за зло.
Јеронимус Бош - Ношење Крста
Матиас Гриневалд - Распеће
Старац Вукашин Клепачки је свом мучитељу рекао: „Само ти синко ради свој посао.“ Те речи сажимају суштину иконографске представе страдања. Икона приказује џелата као онога који чини зло, али га истовремено посматра као створење Божије. Приказујући га без агресивне гримасе, као да не жели да га осуди у тренутку тог страшног догађаја јер тај тренутак није крај историје, а човеку до смрти остаје времена за покајање и вапај Богу за опроштење грехова. Џелат се не приказује у гнусоби злочина који чини, већ као да сам светитељ-мученик својом љубављу (Божијом љубављу) покрива огољеност његовог зла. Не жели да га осуди на пакао, него оставља суд Богу. Не оправдава зло, нити га негира, нити прикрива, већ једноставно личност онога који је зло учинио штити од сопственог суда. Светитељ на икони је свом мучитељу опростио. Што се нас осталих тиче, нисмо позвани да праштамо у туђе име, нити имамо права да праштамо оно што није нама учињено, али смо позвани да се уздржимо од коначне осуде личности (не и злочина), будући свесни да смо и сами пуни греха и склони сваком злу, и да је Бог тај који ће судити живима и мртвима.
То нам говори да се ни у Будућем царству не очекује заборав учињеног зла, нити се скрива чињеница да је Божија творевина у злу лежала. Сећање је јасно, сведено на оно најбитније, али без отрова и ужаса које зло носи у себи. Тиме је наглашено да је силом Божијом зло у сећању побеђено и одстрањено. Писац Песме над песмама каже: „Љубав је јака као смрт“, а љубав Божија је јача од смрти. О томе сведочи, пре свега, Васкрсење Христово, а и сама икона као слика васкрслог света. У свакој иконографској представи страдања већ се назиру победа и васкрсење. И славећи и празнујући светог мученика, славимо Онога који га је прославио, Онога који је и сам претрпео страдање и смрт и васкрсао, Христа Господа који ће и нас васкрснути у последњи дан.© Православље, Сва права задржана.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1106/tekst/ikona-i-slike-stradanja/
www.pravoslavlje.rs
No comments:
Post a Comment