SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG
"A kad Isus beše u Vitaniji,
u kući Simona gubavoga,
pristupi mu žena
sa alavastrovom posudom
mirisa skupocenoga,
i izli na glavu njegovu
kada seđaše ga trpezom."
(Mt. 26,6,7)
Na prvi pogled bi se reklo da je ta žena jedna te ista kod svih jevanđelista bez izuzetka. A, zapravo, nije. Naprotiv, po mom mišljenju, trojica jevanđelista su prikazala jednu te istu, a Jovan neku drugu neobičnu ženu, i to Lazarevu sestru. Simonovu gubu jevanđelist nije pomenuo uzaludno, nego da bi pokazao zašto se žena usudila da pristupi Isusu. Pošto je guba smatrana veoma nečistom i odvratnom bolešću, i pošto je tih dana videla da je Isus iscelio čoveka i očistio ga od gube (zar bi On poželeo da ostane kod gubavoga!?), i čak kod njega sedeo za trpezom, ona je smelo poverovala da će je On lako očistiti i od duševne nečistote. Ni naziv grada Vitanije jevanđelist ne dodaje uzaludno, nego da bi ti iz toga razumeo da Hristos dobrovoljno ide na stradanje. I zaista: Isus je ranije izbegavao Judejce, a sada, kada se njihova zavist silno rasplamsala, On im se približava na petnaest stadija. Sada je očigledno da je i prethodno udaljavanje bilo delo plana spasenja... Žena, dakle, vide Isusa i pristupi mu sa smelom nadom. A ako je žena koja je bolovala od točenja krvi pristupila sa trepetom i zbunjeno iako ništa nečisto nije ispovedila u sebi, jer je njena nečistota, očito, bila posledica njene prirode, koliko li je veći strah i stid morala da oseća ova žena zbog svoje nečiste savesti! Zato je i prišla Isusu posle mnogih žena - Samarjanki, Hananejki, krvotočive i drugih, i to ne pred narodom, nego u kući. I dok su drugi dolazili da im isceli telo, jedina je ona došla da oda poštovanje Isusu i radi opravdanja duše. Ona nije imala nikakvu povredu na svom telu, i naročito zato svako treba da joj se divi. Ona ne prilazi Isusu kao običnom čoveku - inače ne bi obrisala Njegove noge svojom kosom - nego kao biću koje je iznad čoveka. Upravo zato polaže pred Hristove noge onaj deo koji se u celokupnom čovekovom telu ceni više od svih ostalih delova - svoju glavu. A kad ovo vidješe učenici njegovi, negodovaše govoreći: Čemu ova šteta? Jer se mogaše ovaj miris prodati skupo i dati siromasima. A razumjevši Isus reče im: Što ometate ženu? Ona učini dobro djelo na meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, a mene nemate svagda. A ona izlivši miris ovaj na tijelo moje, učini to za moj pogreb. Zaista vam kažem: gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje po svemu svijetu, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini (Mt 26,8-13). Odakle se učenicima javila takva misao? Oni su čuli da je Učitelj govorio: Milost hoću, a ne žrtvoprinošenje (Mt9,13; up.Os 6,6), jer je optuživao Judejce za to što su ostavili najvažnije - pravdu i milost i vjeru, i da je na gori mnogo besedio o milosrđu, pa su iz toga, sopstvenim umom, zaključili da, ako ne prima svespaljenice i uopšte staro bogosluženje, neće primiti ni pomazanje miomirienim uljem. Tako su mislili učenici, ali Isus je, kad je video ženine misli, dopustio ženi da mu priđe zato što je njena pobožnost bila velika i usrđe neiskazano, i dozvolio joj da izlije ulje na Njegovu glavu. Ako se nije gnušao da postane čovek, da ga majka nosi u utrobi i hrani iz grudi, hoćeš li se onda čuditi tome što ni ovo nije odbacio? Kao što je Njegov Otac primao dim i miris sa žrtvenika, tako i On prima bludnicu i odobrava, kako sam već rekao, njenu nameru. Osim toga, i Jakov je prelio uljem kamen posvećen Bogu (Post28,18); ulje je prinošeno i u žrtvama (Lev2,4); mirom su, napokon, pomazivani i sveštenici (Lev 8,10). Ali učenici su je, ne znajući skriveni smisao ženinog postupka, neumesno optužili. Oni su čak i u samoj svojoj optužbi istakli darežljivost te žene tako što su rečima: Jer se mogaše taj miris prodati za više od trista dinara, ukazali da je mnogo potrošila na miro i da je otkrila u sebi veličinu duše. Zato ih Isus i prekoreva rečima: Što ometate ženu, i dodaje uzrok toga, jer želi da ih još jednom opomene na Svoje stradanje: (Ona) učini to za moj pogreb;takođe navodi i drugi razlog: siromahe imate svagda sa sobom, a mene nemate svagda, i: gdje se god uspropovijeda ovo jevanđelje, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini.Vidiš li kako Hristos još jednom predskazuje učenicima njihovo istupanje pred narodom na propovedi i tako ih hrabri u pogledu svoje smrti? I zaista, posle smrti na krstu zasijaće, poput svetlosti, tako veličanstvena sila da će se jevanđelska propoved proširiti svuda na zemlji. Ko će se, nakon ovoga, naći toliko žalostan da se usprotivi ovakvoj istini? Evo, ispunilo se ono što je On rekao: kud god kreneš belim svetom, svugde ćeš čuti da se govori o tom postupku žene, iako ona nije bila znamenita ličnost, niti je imala mnogo svedoka budući da se sam događaj nije odigrao na pozornici, nego u privatnoj kući, i to u kući nekog gubavca, u prisustvu isključivo samih Hristovih učenika.
Ko to javlja i širi? Nesumnjivo sila Onoga koji je to i predskazivao. Prećutani su podvizi mnogih careva i vojskovođa o kojima se i sada čuvaju spomenici; ni po čuvenju, ni po imenu nisu ostali poznati ni graditelji gradova, ni oni koji su ih opasali zidinama, ni oni koji su odnosili pobede u ratovima, ni oni koji su smestili trofeje i pokorili mnoge narode, iako su (da bi ih potomstvo slavilo) podizali statue i određivali zakone - a to što je bludna žena izlila miomirisno ulje u kući nekog gubavca u prisustvu dvanaest ljudi, proslavlja se po celom svetu, i uspomena na taj događaj nije iščezla iako je već prošlo tako mnogo vremena. Naprotiv, i Persijanci, i Indijci, i Skiti, i Tračani, i Sarmati, i pokolenje Mavra, stanovnici Britanskih ostrva prenose s kolena na koleno to što je učinila u Judeji bludna žena, i to učinila tajno, u kući. Kako je veliko čovekoljublje Gospoda! On prima bludnicu, bludnicu koja celiva noge, pomazuje ih mirisnim uljem i briše svojom kosom, i ne samo da joj dozvoljava da mu pristupi nego još prekoreva one koji je optužuju, jer nije trebalo zbunjivati ženu zbog takvog njenog usrđa. Ali ti obrati pažnju i na to na kojoj visini su bili učenici i kako su bili revnosni prema delu milostinje. Zašto im Isus nije jednostavno skrenuo pažnju da je ona učinila dobro delo, zašto je radije rekao: Što ometate ženu? (On je tako rekao) da bi poučio da ne treba od samog početka od nemoćnih ljudi zahtevati velike podvige. Imajući to u vidu, On stvar ne posmatra prosto, samu po sebi, nego iz ugla ličnosti te žene. Da je davao nepromenljiv zakon, On se ne bi pozivao na ženu; no pošto je želeo da ti pokaže da je to rečeno radi nje i s ciljem da učenici ne naškode veri koja se u njoj rađa, već da, naprotiv, doprinesu rastu te vere, On upravo radi toga izgovara gore pomenute reči i time nas poučava da ni prema kome ko je učinio delo dostojno hvale ne budemo prestrogi, već da ga prihvatamo i nastojimo da ga podstaknemo i uzdignemo prema najvišem savršenstvu, ne zahtevajući na samom početku potpunu savršenost. Da je Hristos i sam želeo uglavnom da izvrši delo milosti, vidi se iz toga što je zapovedio da se sa sobom nosi kesa za novac, iako sam On nije imao gde glavu da skloni. U ovom slučaju, dakle, postupak je trebalo samo prihvatiti, a ne ispravljati. I zaista, da ga je neko pitao pre ovog ženinog postupka, On ne bi izneo takvo mišljenje, a kad je ona već učinila to što je učinila, On ima u vidu samo to da ženu ne zbuni optužba koju su joj uputili učenici, već da, pre nego što ode od Njega, postane bolja i još spremnija da mu služi. Prekor koji su joj učenici uputili nije bio umestan već nakon izlivanja miomirisnog ulja. Zato i ti, ako vidiš da neko prinosi svete utvari koje je pripremio, ili se s ljubavlju trudi nad nekim drugim crkvenim ukrasom, na primer ukrasom zidova i poda, ne dozvoljavaj da se proda ili uništi to što je napravio da ne bi oslabio njegovo usrđe; ako pak neko to isto učini pre ovoga koji prinosi svoje darove, zapovedi da se razda siromašnima, (imajući u vidu) da je i sam Hristos postupao isto tako da ne bi pokvario duševno raspoloženje te žene, i da On sve svoje reči usmerava na to da je podstaknu. Da ne bi izgledalo da sam dovodi ženu u nedoumicu time što je spomenuo takvu stvar, tj. grob i smrt, On, odmah nakon reči: (ona) učini to za moj pogreb, još jednom - obrati na to pažnju - hrabri tu ženu rečima: Po svemu svijetu, kazaće se za spomen njen i ovo što ona učini. To je bila opomena učenicima, a uteha i pohvala ženi: "Svi će je", govori On, "kasnije proslavljati, a sada je predskazala stradanje time što je donela ono što je neophodno za pogreb. Zato niko neka je ne prekoreva! Sam ja nemam nameru da je osuđujem kao neku koja loše postupila, ili prekorevam kao neku koja je (samo) nepravilno postupila, a, sem toga, čak neću dozvoliti da ovaj događaj ostane nepoznat, i potrudiću se da ceo svet sazna za delo, učinjeno u kući i u tajnosti, jer je bilo plod pobožnog mišljenja, plamene vere i skrušenog duha." Zašto joj Hristos nije dao obećanje duhovnog karaktera, nego trajni spomen na nju? Da bi kroz to uselio u nju nadu da će dobiti i duhovna blaga: kad je učinila dobro delo, onda će, nesumnjivo, dobiti dostojnu nagradu. Tada jedan od Dvanaestorice, po imenu Juda Iskariotski, otide prvosveštenicima. I reče: Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? (Mt 26,14,15). Tada - ali kada tačno? Tada kada je Isus govorio to, kada je rekao: Učini to za moj pogreb. Judu nije dirnulo to (Hristovo ukazivanje na svoju smrt), i nije se uplašio reči da će jevanđelje biti svuda propovedano (a to što je rečeno, uistinu, nosilo je u sebi neiskazanu silu), ne: on je učinio đavolsko delo baš tada kad su žene, i to žene koje su pale ničice, ukazivale tako veliku čast Isusu. Zašto jevanđelisti navode Judin nadimak - "Iskariotski"? Zato što je postojao još jedan Juda. Oni bez bojazni govore i to da je on bio jedan od Dvanaestorice. Oni, dakle, ništa ne skrivaju, čak ni ono što se može pokazati kao sramno. Iako je bilo moguće jednostavno reći da je Juda bio jedan od Hristovih učenika (budući da su postojali i drugi), oni, ipak, (u ovom slučaju) dodaju: Jedan od Dvanaestorice, i time kao da govore: od prvog društva, od najboljih izabranika, koji su bili zajedno s Petrom i Jovanom. To je zato što su se jevanđelisti starali da prenesu isključivo samu istinu i da stvarne događaje ne ostave bez spomena. Zato oni ne pominju mnoga znamenja, ali ne skrivaju ništa takvo što se pokazuje kao sramotno, i smelo javljaju o tome, bilo ono reč, ili delo, ili šta drugo.
O ovome ne kazuju samo prva trojica jevanđelista, nego čak i Jovan, koji javlja velike tajne. On bolje od svih govori o sramoćenjima i ismevanjima Hrista. Pogledaj koliko se zlobe javilo u Judi kada se dobrovoljno odlučio na izdajstvo i učinio to zbog novca, i to tako sitnog novca!... Luka govori da se Juda dogovorio s vojvodama. (Rimljani su, nakon ustanka Judejaca, postavili kraj njih vojne odrede, koji su nadgledali red; samostalna vlast Judejaca tada je, shodno proročanstvu, prešla u druge ruke.) Juda im, dakle, priđe i reče: Šta ćeše mi dati i ja ću vam ga izdati. A oni mu položiše trideset srebrnika. I od tada tražaše zgodno vrijeme da ga izda (Mt 26,15,16). On se bojao naroda i hteo je da uhvati Isusa nasamo. O ludosti! Do kog stepena ga je oslepilo njegovo srebroljublje! Bez obzira na to što je često viđao da je Isus neometano prolazio kroz narod i da je mnogo puta obznanjivao dokaze svoje božanstvenosti i moći, Juda je ipak nameravao da ga zadrži, da zadrži Onoga koji mu je tako često upućivao i pretnje i umiljate reči s ciljem da uništi njegovu zlu nameru. Čak ni na večeri Isus nije prestajao da se stara o Judi, nego je do samog poslednjeg dana razgovarao s njim o tome, i mada Juda nije primao od Njegovih ubeđivanja nikakvu korist, On je nastavio da izvršava svoje delo. Tako i mi, znajući to, moramo, ne klonuvši duhom, činiti sve za zabludele i lakomislene - ubeđivati ih, učiti, tešiti, hrabriti, savetovati, makar nemali nikakvog uspeha. I Hristos je video da se izdajnik nije pokajao, a ipak nije prestajao da se stara o njemu, da ga ubeđuje, da u njemu podstakne strahovanja, da ga sažaljeva, i uvek je to činio prikriveno, a ne otvoreno i javno. On je čak u samom trenutku izdajstva dopustio da ga poljubi. No sve je to za Judu bilo beskorisno. Kako je veliko zlo srebroljublje! Ono je učinilo Judu kradljivcem svetinje i izdajnikom.
Pažljivo saslušajte sve ovo, srebroljupci, svi koji stradate od Judine bolesti, saslušajte i sačuvajte sebe od te strasti! Jer kad se onaj koji je živeo sa Hristom, činio čuda i služio se tako visokim učenjem, survao u takav bezdan jer nije bio slobodan od te bolesti, tim više vas, koji ne slušate čak Sveto pismo i stalno ste predati brigama o ovom [životu], lako može da zahvati strast srebroljublja, ako ne budete prilagali neprestano staranje. Juda je svakog dana bio u prisustvu Onoga koji nije imao gde da skloni glavu, svakodnevno poučavan i delima, i rečima da ne treba imati ni zlato, ni srebro, ni dva odela, pa ipak se nije urazumio. Kako se, onda, ti možeš nadati da ćeš izbeći tu bolest kada, s jedne strane, ne koristiš pravo lečenje, a s druge, i sam ne prilažeš veliki trud. Užasna je, veoma užasna - ponavljam - ta zver, ali u svakom slučaju ti ćeš je, ako hoćeš, lako pobediti. Ta strast nije svojstvena čovekovoj prirodi - to dokazuje činjenica da postoje oni koji su slobodni od nje, dok su prirodna svojstva svima zajednička - postoji samo plod lakomislenosti: iz toga izvora ona izbija, iz njega izrasta i, napokon, zahvata one koji joj sami idu u susret, i čini njihov život protivprirodnim. Zaista, kada srebroljupci ne žele da znaju ni sunarodnike, ni prijatelje, ni braću, ni rođake, a nakon njih čak ni sebe, ne znači li to da oni u svom životu idu protiv prirodnih pravila. Iz ovoga je jasno da su protivni prirodi kako zloba, tako i bolest srebroljublja, i Juda, koji se, podlegavši upravo toj bolesti, pretvorio u izdajnika. Reći ćeš: "Kako je mogao da postane takav, kad ga je bio prizvao Hristos?" To je moguće zato što Božiji priziv sam po sebi ne prisiljava ni na šta, ne primorava volju onih koji ne žele da izaberu vrlinski put: svojim prizivom Bog samo opominje, savetuje - rečju, sve čini i usmerava ka tome da ih podstakne da postanu dobri, a ako neko ne želi, On ne prisiljava. Ako hoćeš da saznaš zašto je Juda postao takav, onda ćeš uzrok njegove propasti naći u srebroljublju. Na koji način je, upitaćeš ti, njime ovladala ta strast? Ona se njemu javila zato što je bio lakomislen. Iz toga proizilaze takve promene u čoveku, a iz pažljivog odnosa prema sebi - suprotne. Koliko bi se, zaista, moglo navesti takvih koji su bili surovi, a sada su postali krotkiji od samih ovaca, koliko je takvih koji su bili sladostrasni, a onda postali celomudreni, koliko je takvih koji su ranije nastojali da se obogate, a sada su odbacili od sebe sopstveni imetak?... Zbog lakomislenosti pak desilo se suprotno. Tako je Gijezije živeo sa svetim čovekom i postao nečastiv, opet zbog te bolesti. Srebroljublje je strast, jača od svih ostalih: ona čini ljude pljačkašima grobova i ubicama, ona izaziva ratove i bitke - rečju, ona je uzrok svakog zla, koje god naveo. Srebroljubivi ne odgovara nijednom mestu na koje je postavljen, makar on bio čak starešina vojske ili naroda. No, osim činjenice da nije dobar u društvenim poslovima, on još više nije dobar ni u svom privatnom životu: ako naumi da se oženi, on neće uzeti vrlu ženu, nego onu koja je gora od svih; ako smisli da kupi kuću, on neće odabrati onu koja priliči blagorodnom čoveku, nego onu koja može dati više prihoda; ako zaželi da kupi sluge ili šta drugo, on se postara da dobije najjeftinije. A i zašto da govorim o njemu, narodnom vladaru, kao domaćinu? Kada bi on postao čak car, on bio bi najnesrećniji i najsramniji na celom svetu i čak najsiromašniji. On će se, i kao car, porediti sa svakim pojedincem iz naroda, a onda će, pošto narodno imanje ne smatra svojim, nego se odvaja od svih, i zverski otima od drugih, početi da misli da on i tada ima manje od svih. Tako, poredeći one koji već imaju bogatstvo s onima koji strasno žele da ga steknu, on prve svodi ni na šta pred poslednjim.
Eto zašto je neko rekao: nema ničeg bezakonijeg od srebroljupca (Prop 10,9). I zaista, čovek tog kova sam sebe prodaje i malo-pomalo pretvara se u opšteg neprijatelja celom svetu time što žali što zemlja ne donosi zlato umesto klasja, što su na njoj umesto rudnika - izvori, umesto dragog kamenja - planine, negoduje na njenu rodnost, pada u očaj kad vidi opšte blago, odbija svako zanimanje koje ne donosi novac, podnosi sve da bi dobio dva obola, mrzi sve, bez izuzetka, i siromašne i bogate: siromašne zbog bojazni da će mu prići i zatražiti milostinju, a bogate zato što nema njihova bogatstva. On smatra da su svi oteli njegovo bogatstvo, da su ga svi oštetili, i zato negoduje na sve, ne zna za zadovoljstvo, ne oseća sitost, rečju, pokazuje da je najbedniji, baš kao što onaj kome je srebroljublje tuđe i voli istinsku mudrost postaje u najvećoj meri dostojan nadmetanja jer je jedino vrlinski čovek, bio on sluga, ili gospodar, srećniji od svih drugih. Poslednjem niko neće naneti zlo, makar svi, iz celog sveta, zveckali oružjem, pokretali legije i onda se skupili da krenu u rat protiv njega. A lukavi i zli čovek, upravo onakav kakvog smo ga opisali, makar on bio car, okružen nebrojenim mnoštvom dijadema, može doživeti veoma velike nesreće čak od čoveka koji se pojavi nepredviđeno.
Eto, koliko je nemoćna zloba i koliko je moćna vrlina! Zašto se žalostiš u siromaštvu? Zašto plačeš na praznik, kad je ovo vreme praznika? Zašto liješ suze? Siromaštvo je za tebe praznik, ako samo dobro misliš. Zašto plačeš, dete? - jer takvog moram nazvati detetom. Je li te neko istukao? Pa šta? Učinio te je trpeljivijim. Oteo ti je imanje? Skinuo je sa tebe suvišno breme. Lišio te je slave? Opet mi govoriš samo o drugoj vrsti slobode. Poslušaj, kako neznabošci o tome mudro misle i govore: "Nisi pretrpeo nikakvo zlo, ako ga samo ne pripisuješ sebi." Oduzeli su ti onu veliku kuću, opasanu ogradom? Pa eto, pred tvojim očima je sva zemlja i društvene zgrade, koristi ih ih, kako hoćeš - na zadovoljstva ili na korist. Ima li šta prijatnije i lepše od nebeskog svoda?! Dokle ćete biti siromasi i bednici? Ne može se biti bogat drugačije, nego biti bogat dušom, ne može se ni siromašan biti drugačije, nego biti siromašan duhom. I zaista, ako je duša neuporedivo jača od tela, onda ono najslabije i ne može da je privuče na svoju stranu; naprotiv, uvek ono što je jako vodi za sobom ono što nije toliko jako i menja ga. Tako je i sa srcem: kada oseća nešto u sebi, ono dovodi u isto takvo stanje i telo: ako, na primer, trpi neku bolest, onda ona prelazi na celo telo, a ako je zdravo, onda i celo telo postaje zdravo. Ako pak, obrnuto, u nekom drugom delu tela nastupi oštećenje, a srce, koje se nalazi u unutrašnjosti tela, ostaje zdravo, onda ono lako otklanja nedostatke u tim delovima. Uostalom, da bi ovo što smo rekli bilo jasnije, odgovori mi kakve koristi ima od toga što je lišće zeleno, ako se koren suši?
I, sa druge strane, imali ikakve štete od toga što se lišće suši, a koren ostaje zdrav? Tako je i u ovom slučaju: nema koristi od novca kada duši treba hrana kojom se ona hrani, niti ima štete od siromaštva kada je duša bogata. Kako, kažeš ti, duša može biti bogata u nedostatku novca? Upravo tada ona naročito može biti bogata zato što se u tom vremenu ona obično i bogati. I ako se bogat čovek, kako smo često govorili, odlikuje time što prezire novac, što mu on uopšte nije potreban, onda se u siromaštvu, nesumnjivo, pre može postati bogat zato što je u siromaštvu neuporedivo lakše, nego u bogatstvu, imati prezriv odnos prema novcu. Siromaštvo, dakle, više doprinosi obogaćivanju čoveka. Svima je poznato da bogataš mnogo više traži novac nego siromah, baš kao što onaj koji je popio mnogo vina oseća veću žeđ od onoga koji je popio umereno. Svojstvo strasti nije da se stiša posle velikog zadovoljenja - ona se, naprotiv, kroz to još više rasplamsava. Kao što vatra postaje sve svirepija što više prima to što guta, tako i strast prema bogatstvu postaje sve jača što više dobija blaga. Ako je, dakle, obeležje siromaštva težnja prema bogatstvu, i ako, sa druge strane, u bogatstvu čovek još više želi da uveća svoju imovinu, onda je bogat čovek posebno siromašan. Vidiš li da duša postaje siromašna tada kada je čovek bogat, i bogata tada kada je siromašan. Ako hoćeš da ovo pojasnimo primerom, onda zamisli dvojicu ljudi, od kojih jedan ima deset hiljada talanata, a drugi samo deset, i od obojice oduzmi taj novac: koji će od njih više žaliti? Zar neće onaj koji je ostao bez deset hiljada talanata?
Ali on više žali za novcem zato što ga više voli nego siromašni; a ako više voli, onda i više želi, a ako više želi, onda je više i siromašan. Doista, mi posebno jako želimo ono što nam mnogo nedostaje, jer želja uvek proizilazi iz nedostajanja, a tamo gde je izobilje, ona nije moguća. Žeđ nas posebno muči tada kada osećamo potrebu za pićem. Sve ovo rekao sam da bi pokazao da nam niko neće napraviti štetu ako budemo uvek pazili na sebe, jer uzrok štete nije u siromaštvu nego u nama samima. Molim vas, dakle, da sa svim staranjem odstranite od sebe porok srebroljublja da bismo i ovde postali bogati i zatim dobili večna blaga blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava u vekove vekova. Amin.
NAPOMENE:
Čita se na Veliku sredu, na jutrenju, po katizmama.
No comments:
Post a Comment