Стваралачки однос према посту

Иларион (Алфејев)

Многи се данас знају запитати: зашто постимо? У чему је смисао поста - и са духовног становишта, и са становишта телесног уздржања? Чему тај напор када нам је речено да човека не прља оно што у њега улази, већ оно што излази из њега? И, уопште, какава је корист од уздржавања?

Ако се обратимо изворима, видећемо да је још у старозаветним временима пост чинио један од основних елемената подвижничког (аскетског) живота. Људи су постили у знак покајања, постили су Израиљеви пророци и учитељи пред излазак на проповед и служење. Постили су и цареви и обичан народ да би се помирили са Богом, да би се покајали и да би посредством уздржања показали Богу своју љубав.

Познато нам је да је Христос Своје јавно служење после Крштења почео тако што се удаљио у пустињу и тамо провео четрдесет дана у посту, након чега Га је искушавао ђаво. Иако је Христос оваплоћени Бог, и Њему је, према човечјој природи, било потребно укрепљење и духовна, душевна и телесна припрема за служење. И управо из тог разлога Он се, пред излазак на проповед, удаљио у пустињу и тамо постио - ништа није нити јео, нити пио.

У Јеванђељу постоје извесни моменти који нас могу навести на помисао да Христос није много ценио пост. На пример, кад су фарисеји прилазили Христу и питали Га „зашто фарисејски и Јованови ученици посте, а Твоји не посте?“, Господ им је одговарао: Могу ли сватови постити док је женик са њима? Докле год имају женика са собом, не могу постити. Него ће доћи дан када ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане (Мк 2,18-20). 

АПОСТОЛСКИ ПОСТ

Замислимо на тренутак живот Исуса Христа и Његових ученика. Био је то живот лутајућег Учитеља - Човека који је, заједно са својим ученицима, прелазио из града у град, из места у место. Понегде су Га примали с љубављу, а понегде неблагонаклоно. Понекад је делио трпезу с богатим и утицајним људима, са фарисејима и књижевницима, али се чешће догађало да се нађе у домовима сиромаха. Када би Христос дошао у нечији дом, Он није за себе тражио неку посебну храну, него је јео оно што би Му понудили. Пролазећи кроз засејана поља, Његови ученици су кидали класје, гњечили га рукама и јели зрна, нарушавајући тиме понекад чак и суботу. Време које је Христу дато ради Његовог служења израиљском народу, било је сувише кратко, и зато је Он био усредсређен само на оно главно, оставивши по страни све што је другостепено. Управо из тог разлога, Он и Његови ученици нису увек испуњавали традиционалне прописе о посту и суботи. Уопштено, у Јеванђељу не налазимо никакве податке који би нам говорили о томе да се Христос придржавао неког посебног начина исхране. Он је јео месо (јер у противном не би окусио пасхални обед са својим ученицима), јео је рибу, јео је храну која је Њему и апостолима била доступна. 

Све то, међутим, не значи да је Христос ниподаштавао пост. Сећамо се да су Га ученици, пошто нису могли да исцеле ђавоиманог дечака, упитали зашто не могу то да учине и да им је Господ одговорио: Овај род се изгони само молитвом и постом (Мт 17,21). Затим је дошло време када је Женик узет од сватова, када Христос више није био са ученицима, и ученици су тада препородили традицију поста - поста сједињеног са молитвом. Познато нам је да су се у раној Цркви Христови ученици вратили јудејским правилима о посту. У Делима апостолским такође сусрећемо напомене да су се апостоли придржавали поста. 

Шта је, дакле, пост? Ако се говори само о спољашњој страни, онда је пост телесно уздржавање, уздржавање од ове или од оне хране. У савременој пракси, то превасходно значи уздржавање од мрсне хране, односно од меса, млека и производа животињског порекла уопште. Ако изузмемо строге постове, допушта се, између осталог, и једење рибе. Осим тога, током строгих постова није допуштена употреба алкохолних пића. Пост је, такође, повезан и са уздржавањем од брачних односа.

Све то је, међутим, само - спољашња страна поста. Требало би да запамтимо да се поста не придржавамо ради уздржавања од хране, него зато да бисмо се узвисили на свом духовном путу. Избегавање ове или оне хране не сме да буде само себи циљ. Постоји, наиме, много разлога због којих човек није увек у могућности да се придржава телесног поста - старост, болест, сиромаштво. Пост је намењен здравим људима, док је за болесне и сама болест - својеврсни пост. У многим случајевима, лекари забрањују болесницима да избегавају мрсну храну. Требало би имати на уму да Црква никада и никоме није прописала да врши насиље над својом природом, као што не прописује ни да се нарушавају упутства лекара. 

Осим тога, бреме поста не може се полагати на малу децу. Повремено, и сразмерно томе како расту, дужни смо да у њима васпитавамо свестан однос према свему што постоји у Цркви - према богослужењу, према молитви и према посту. Деца се могу навикавати на нека ограничења у храни, али то се мора спроводити постепено и никако на штету здравља.

Постоје и друге ситуације када нисмо у могућности да у потпуности одржимо пост. На пример, у време путовања. Прелазећи из места у место, Христос се није придржавао поста - можда управо због тога што Му то није допуштао начин живота који је изабрао. Када смо на путу, живимо у посебним условима, који не зависе увек од наше воље. Исто се догађа и кад станујемо код других људи, или када одлазимо у госте. Као што је познато, у туђем манастиру не можемо спроводити свој типик. Понекад ме питају: „Шта да учиним ако ме током поста позову на прославу нечијег рођендана или неког догађаја? Могу ли да једем оно што домаћица понуди, или да одбијем мрсну храну?“ Сматрам да би ово питање требало другачије поставити: да ли би уопште требало поћи, или не? Ако смо одлучили да пођемо, онда ће, мислим, наше седење међу радосним људима и одбијање понуђене хране - а што ће послужити као неми прекор за све који не посте - бити неисправно. Господ Исус Христос је рекао: А кад постите, не будите суморни као лицемери, јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте... А ти када постиш, помажи главу своју и лице своје умиј. Да те не виде људи где постиш, него Отац твој (Мт 6,16-18). Христос овим речима показује да пост има спољашњу и унутрашњу страну. Хтео бих да сада кажем неколико речи о тој унутрашњој страни.

ПРОРОК ИСАИЈА 

Најпре ћу навести један одломак из Књиге пророка Исаије: 

Зашто постимо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хтеде знати? Ето, у дан поста вашега ви испуњавате вољу вашу и тражите тежак труд од других. Ето, ви постите ради свађе и расправе, да бисте дрском руком ударали друге; ви у то време не постите тако, да се ваш глас чује на висини. Такав ли је пост који Ја изабрах - дан, у којем човек мучи душу своју, када повија главу своју као трску, и ставља испод себе кострет и пепео? То ли ћеш назвати постом и даном угодним Господу? А није ли ово пост који изабрах: да развежеш свезе неправде, да раздрешиш ремење од бремена и потлачене пустиш на слободу, да поломите сваки јарам? Није ли да поделиш гладнима хлеб твој и сиромахе прогнанике да уведеш у кућу? Када видиш нагог да га оденеш и од једнокрвног свог да се не скриваш. Тада ће видело твоје синути као зора и здравље ће твоје брзо процветати, и пред тобом ће ићи правда твоја, пратиће те слава Господња. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути, викаћеш, и рећи ће: ево Ме! Ако избациш јарам, престанеш подизати прст и говорити зло, и ако даш гладноме хлеб од душе твоје, и ако наситиш душу страдалника, тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне, јер ће те Господ водити свагда... (Иса. 58,3-10).

Као што видите, још је у старозаветним временима постојала јасна представа о томе у чему би требало да се састоји пост. „Зашто постимо, а Ти не погледа“, питају Бога они који су постили. То се догађа стога што оно најважније није постављено на прво место. Пророк каже да, ако човек пости „ради свађе и расправе, да би дрско руком ударао друге“, онда такав пост није Богу угодан. 

Често се у хришћанској средини може видети следећа слика: људи живе радосно и сложно, али онда почиње пост и они се огорчују, разјарују и свађају један са другим. То се делимично догађа и због тога што, уздржавајући се од хране, људи самим тим смирују своју физичку природу, стишавају своје телесне страсти. Страсна енергија, међутим, захтева неки излаз и, ево, она се излива на друге људе. Ако се догоди нешто такво, онда би човек који пости требало да схвати да је управо такав његов пост онај за који пророк Исаија каже да није угодан Богу. Ми смо дужни да постимо не ради „свађе и расправе“, него да бисмо се помирили са Богом и једни са другима. Требало би да пост ослободи нашу духовну енергију за творење добрих дела.

СУШТИНА ПОСТА

Према речима пророка, пост се састоји у томе да обучемо нагога, да нахранимо гладнога, да свој хлеб поделимо са ближњима. Суштина поста изражена је у речима: „Ако даш гладноме хлеб од душе твоје“ (ст. 10). Пост је време када би требало да заборавимо на себе и да научимо да се жртвујемо ради других. Време поста нам је дато управо зато да бисмо своје животе размотрили у тој перспективи. То је далеко важније и далеко теже него једноставно уздржавање од неке хране. Уколико за неодржавање телесног поста често можемо да нађемо неко оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава и сл.), онда за то што се над својом душом не трудимо како би доликовало, немамо никаквог оправдања. 

Црква нас призива да се према посту односимо стваралачки. Пост је време када се ослобађамо зато да би се наша душа отворила за Бога, за Цркву и за друге људе. У време поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осудимо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нам то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе. 

Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко - да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим, ако будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости - онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или од оне хране. Господ је рекао: Не погани човека што улази у уста, него што излази из уста оно погани човека... Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле... (Мт 15,11-19).

Ми имамо срце и уста, тј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе с раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи - затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле, док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи, „прогутати га“ - то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо.

Током поста, можемо себи поставити и друге обавезе, на пример, да прочитамо сва четири Јеванђеља. Често се догађа да ми, православни хришћани, сматрамо да Свето Писмо познајемо готово наизуст, због чега се догађа да га недељама, па и месецима, уопште не отварамо. Тако се догађа да и не приметимо да, чак и ако се у нашем сећању сачувају неке јеванђелске епизоде, само Јеванђеље све мање и мање бива књига нашег сопственог живота, у њему све ређе видимо одраз свог сопственог духовног искуства. Услед тога, уколико током обичних дана немамо времена за читање Јеванђеља, онда бар током поста прочитајмо поново оне странице на којима нам се обраћа Сам Господ и пружа нам пример уистину хришћанског живота.

Најзад, кад су у питању породични људи, пост, између осталог, претпоставља и уздржавање од брачног општења. У овом правилу, уосталом, могу да постоје изузеци. На пример, верујућа жена жели да одржи пост и да се уздржи од брачног општења, док неверујући муж то не жели. Не сме се допустити да пост уништи породицу. Како каже св. Јован Златоусти, „она која се уздржава противно вољи свога мужа, не само да се лишава награде за уздржање, него одговара и за његову прељубу, и то строже него он сам. Зашто? Зато што га лишава законитог сједињења и баца га у бездан разврата“. У неким случајевима, човек, да би очувао целовитост породице, мора да жртвује сопствено благочашће и своја подвижничка правила! 

Иларион (Алфејев)