О крсту, разбојнику, Другом доласку и о молитви за непријатеље

Беседа друга

Св. Јован Златоусти

На данашњи дан, висио је на крсту Господ наш Исус Христос; и ми тај дан празнујемо да би познали да је крст празник и победа духовна.

Пре тога, крст беше име за казну, а сада је ствар поштовања; пре он беше знак осуде, а сада је основа спасења. Јер, он је безбројна добра проузроковао - од заблуде нас избавио, оне који су се у тами налазили просветио, омражене са Богом измирио, отуђене усвојио и удаљене приближио. Он је онај, што заваде руши, што мир подржава и толика нам изобилна блага даје. Његовим дејством више не лутамо по горама, јер истинити пут познасмо, ван царских одаја не стојимо, јер врата нађосмо, огњених ђаволових стрела се не бојимо, јер источник видимо. А нисмо више ни сиротани, јер Женика добисмо, вука се не бојимо, јер Доброг пастира, који Сам о себи рече: ,,Ја сам пастир добри.'' (Јн 10,11) имамо, па заклоњени Њиме, ни од кога се не ужасавамо, пошто се у царској служби налазимо. Па зато, као што је написано: Да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине и што пасха наша, Христос, жртвова се за нас (1 Кор 5,7-8), празнујемо ми спомен крста; јер где је жртва, тамо је и опроштење грехова, тамо је измирење са Богом - тамо, и велико празновање.

Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. (1 Кор 5,7).

А где се жртвова?

На високом крсту.

Нови жртвеник за жртву ову; а то зато, што је и жртва нова и необична. Јер Христос и жртва и свештеник беше - жртва по телу, а свештеник по духу. Сам је себе принео и по телу принесен беше. А послушај како је Павле и једно и друго означио када је рекао: ,,Јер сваки првосвештеник који се узима између људи, поставља се за људе на служење Богу, да приноси и дарове и жртве за гријехе'' (Јев 5,1)... зато је потребно да[188] и Овај има нешто да принесе (Јев 8,3). Ето, ту Сам себе приноси, док на другом месту апостол Павле рече: ,,Тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих. А други пут ће се појавити не због гријеха него за спасење оних који га чекају.'' (Јев 9,28). Видиш ли, како је по овоме принесен а по оном како Сам себе приноси. Па схваташ ли како је Он сам и жртва и свештеник био, док је крст жртвеник представљао?

Али, рећи ће ко: „Зашто ова жртва не беше у цркви принесена, но ван градских зидина?"

Зато, да би се оно пророчанство: ...,,и би метнут међу злочинце'' (Ис 53,12), испунило.

А зашто не под кровом, него се на уздигнутом и откривеном крсту жртвова?

Да природу ваздуха очисти, зато се на високом и отвореном, само небом покривеном месту жртвова. Због тога, што је на високом месту овца жртвована, и ваздух се очистио а очистила се и земља, јер је крв из ребра на њу канула. Зато, дакле, не под кровом, а не ни у храму јудејском, да не би Јудеји жртву себи приписивали, а и ти да не би помишљао, да је она само за један народ принесена. Зато, ван зидина градских, да познаш, да је жртва општа и да је за цели свет принесена; да би сазнао, говорим, да је ово очишћење свеопште, а не делимично, као што раније код Јудеја беше.

Само је Јудејима, а не и другим народима, Бог заповедио, да жртве и молитве своје на једном једином месту приносе. Али ово је било зато, што је сва остала земља, димом и смрадом и свима осталим незнабожачким омраженим жртвама које приносише опогањена била, док је нама, пошто је Христос целу васиону очистио, свако место за молитву погодно. Имајући то у виду, и Павле нам саветује да се свуда и на сваком месту молимо, говорећи:,,Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења'' (1 Тим 2,8). Увиђаш ли дакле, да је сав свет очишћен, када на сваком месту чисте руке подизати можемо, јер сва је земља света, па је и од унутарње Светиње над светињом, светија постала, пошто тамо, у унутарњој светињи, овца се бесловесна приносила, а овде духовна. И колико је ова жртва боља, толико је и само освећење веће, па због тога и крст данас празнујемо.[189]

Хоћеш ли да и друго дејство крста сазнаш?

Он нам је и рај, који пет и више хиљада година затворен беше, на данашњи дан отворио. Јер у овај дан и у овај час Бог је у њега разбојника увео.

Два је изузетна дела учинио. Прво, што је рај отворио, а друго, што је у њега разбојника увео. Данашњим дакле даном, предано нам је старо отачаство. Данас се у очински град вратисмо, који је у исти мах, целом људском роду дарован, јер на данашњи дан изговорене су речи: ,,Данас ћеш бити са мном у рају.'' (Лк 23,43).

Шта говориш? Распет си и на крст прикован, а овамо рај обећаваш?

Сасвим је тако - одговара Он - да би ти силу моју и на самом крсту увидео. И баш зато, што је то жалосни случај био, да не би ти толико на својство крста гледао, колико о сили распетог расуђивао. Зато је то чудо на крсту учинио, чиме је особито и Своју моћ и силу показао. Јер није онда, кад је мртве васкрсавао, нити кад је мору и ветру заповедао и бесе изгонио, но кад су га распињали, прикивали, ругали му се и пљували га, укоравали и подсмевали му се, разбојниково тврдо срце променио - а из тога се двострука сила Његова види. Јер не само да је сву твар уздрмао и камење до распадања довео, него је и од камена много неосетљивију душу разбојникову Себи приволео и почаствовао говорећи: ,,Данас ћеш бити са мном у рају.''

Истина је да рај још увек херувим чуваше, али Овај је Господ и херувима. Пламено оружје тамо се још налазило, али Овај и над пламеном и гееном, па и над животом и смрћу власт има. Ниједан цар не би допустио да поред себе разбојника или неког другог, њему сличног, постави, па да га на такав начин у град уведе, док је Христос и то учинио, па је улазећи у свештено наше отачаство, разбојника са собом увео. Није Он тиме рај обешчастио и ногама га разбојничким посрамио, него му је, напротив, почаст учинио, пошто рај треба да за велику част сматра што таквог Господа има, који и разбојника рајске сладости удостојава. Он је и царинике и блуднице у Царство небеско уводио. Но није то чинио, да Царство обешчасти, но да му и већу важност прида, објављујући да је Он такав Господ Царства небеског, да и блуд[190]нице и царинике може у тој мери поправити, да се и они тамошње части и дарова удостоје. И као што се ми оном лекару особито дивимо, који и оне болести лечи, које су за неизлечиве сматране, тако је праведно да се и Христу дивимо што неизлечиве ране лечи, па чак и цариника и блудницу у такво стање доводи, да се и неба достојни показују.

А шта је то, упитаће неко, разбојник учинио, да је и после крста рај задобити могао?

Желиш ли да ти и то укратко испричам?

Слушај онда.

Док се Петар беше одрекао Христа, разбојник га на крсту препозна. Но не говорим ја ово зато што би хтео да Петра прекорим (сачувај Боже!), но што желим да разбојникову мужаственост предочим. Ученик није могао претњу безначајне служавке да поднесе, а разбојник, иако је властитим очима гледао како се сав народ против Христа подигао, како је причао, беснео, псовао и поругама га вређао, на све то није пазио, нити је на презрено стање распетог, које се очима приказиваше, мотрио, него је, очима вере све то презревши и подле препреке исмејавши, познао Господа небеса и припавши му, проговорио је: ,,Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме'' (Лк 23,42).

Овог разбојника не треба ми да просто заобиђемо, нити да се постидимо да га за нашег наставника примимо, тим пре, што се ни Господ није стидео да њега првог у рај уведе. Немојмо се, дакле, стидети да за учитеља узмемо оног, који се пре целог људског рода, достојан небеског обитавалишта показао, но све опширно у вези са њим испитајмо, како би силу крста боље спознали, јер није њему Господ, као оно Петру, рекао: ,,Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи'' (Мт 4,19), нити, као оно Дванаесторици: ,,Заиста вам кажем да ћете ви... сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих'' (Мт 19,28). Напротив, баш њега ни једне речи удостојио није, пред њим никакво чудо показао није, и тај не виде ни једног мртвог кога је Христос васкрсао, а ни бесе кад је изгонио. Он не виде ни послушно море, нити му шта о небеском Царству проповедано беше, а исто тако ни о паклу. Па опет, он беше први који га је на крсту исповедио, и то у онај час, када га је други разбојник ружио, јер беше још један разбојник с Христом распет, како би се оно проро[191]чанство:... и би метнут међу злочинце (Ис 53,12) испунило.

Намера је Јудеја, као што је очевидно, била да славу Христову на сваки начин потру и помраче, па ништа нису ни пропустили чиме би и ово дело распињања што више наружили. Али истина је опет свуда просијавала и баш услед препрека, још више расла.

Ружио га је, дакле, други злочинац.

Увиђаш ли разлику међу разбојником једним и разбојником другим. Оба на крсту, оба разбојници, оба злочинци, но не оба једнаког расположења. Зато је један од њих и Царство наследио, а други је у пакао послан. А исто је тако и јуче било. Ученик и ученици: Јуда и Једанаесторица. Но ови питаху: ,,Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?'' (Мт 26,17), а онај се на издају спремаше говорећи: ,,Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?'' (Мт 26,15) Ови се на служење и освећење божанских тајни припремаху, а онај издајство спремаше. А као што јуче беше, тако опажамо да је и данас. Злочинац и злочинац. Но један се руга, а други клања, један хули, а други слави и ономе који хули уста затвара, говорећи: ,,Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени,јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили'' (Лк 23,40-41).

Видиш ли наду разбојника? Видиш ли смелост на крсту? Увиђаш ли разумност при самом мучењу и побожност при самој казни? Ко се и томе већ дивити неће, да је он и при свести остао и да није с ума сишао када су га гвожђем прикивали? Али он, не само да је при свести остао, него се, на болове своје заборављајући, о другима брине, и пошто је учитељ на крсту постао, претио је и говорио: ,,Зар се ти не бојиш Бога.'' А као да је рекао: Немој ти на овај земаљски суд да гледаш, јер постоји и други, невидљиви судија и суд неподмитљиви. Не гледај дакле на то, што је Он овде осуђен, јер небески суд није такав. Овде, на овом земаљском суду, често бива да се невини осуђују као кривци, а кривци ослобађају - и кривци се пуштају а невини кажњавају, пошто судије, како намерно, тако и без намере, много греше, због тога, што или из незнања саме себе варају, или што, иако све знају, пресуде своје често продају, будући да су новцем поткупљене. На небу пак ничега таквог нема, јер је[192] Бог тамо праведни судија и суд његов излази као светлост, у којој никакве таме или незнања нема. Дакле, да не би онај злочинац мислио да је Христос по правди на земљи осуђен и кажњен, обратио је његову пажњу на небески суд. Опоменуо га на страшни онај суд, као да је говорио: Тамо погледај, па нећеш осуђивати нити са поткупљеним на земљи судијама шуровати, но ћеш само онај суд похвалити који се на небу завршава.

Да ли, дакле, уочаваш мудрост разбојникову? Да ли схваташ разумност и поуку? Али зато је тог часа он, са крста на небо прешао.

Па још и са удовољством неким прети му, јер је рекао: ,,Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако?''

А шта значи то: ,,Када си и сам осуђен тако?''

Значи ово. Ми се у тој истој муци налазимо. Зар ниси и ти на крсту, те му се тако ругаш? Та самог себе, пре него њега, ружиш, кад тако говориш, као што и они који су у греху а друге због тога осуђују, пре сами себе осуђују; јер ко се сам у невољи налази, а опет другом који се у сличној невољи налази, за такву муку пребацује, пре се самом себи руга.

,,Ми се у тој истој муци налазимо.''

Апостолски му закон чита и јеванђелске речи, које заповедају: ,,Не судите, да вам се не суди'' (Мт 7,1), кад му говори:,,Јер и ми се у тој истој муци налазимо.''

Шта чиниш ти разбојниче? У намери да Христа опереш учини га сад саучесником разбојничким.

Никако - одговара он. Ја ћу такво подозрење следећим речима отклонити. Јер да не би ти помислио, кад каже да је с њима подједнако осуђен, да је и у греху њима раван, додао је исправку говорећи: ,,А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили.'' (Лк 23,41).

Видиш ли савршену исповест? Видиш ли како се и на самом крсту од својих греха разреши, по написаном: ,,Опомени ме, да се судимо, казуј, да се оправдаш.'' (Ис43,2б). Нико га није принудио, нико присилио, но сам се прекорио кад је рекао: ,,А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини, и тек је после додао: Сјети ме се, Господе, када[193] дођеш у Царству своме'' (Лк 23,41-42). Није, дакле, смео да каже: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме, док кроз исповест, све бреме греховно са себе није збацио.

Увиђаш ли, дакле, како је велико добро исповест? Исповедио је, и рај отворио. Исповедио, и такву милост нашао, да је дошавши од разбојништва и Царство небеско смео запросити.

Видиш ли, коликих је наших блага крст узрок?

О Царству ли ти напомињеш? Па шта је то овде, што те на Царство подсећа? Кажи ми. Овде се само гвоздени клинци и крст виде.

Но сам овај крст, говори он, знамење је Царства. И ја га баш зато царем називам, што га распетог видим; јер цару приличи да за поданике своје умре. Он сам је својим устима казао: ,,Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце'' (Јн 10,11). Сходно томе и цар добри душу своју за поданике своје полаже. И пошто је Он душу своју положио, то га ја царем називам. Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме.

Јеси ли разабрао како је крст и царства знамење? Желиш ли да то и на други начин сазнаш? Христос није допустио да крст на земљи остане, него га је са Собом узео и на небо узнео.

А како се то зна?

Јер ће са Њим и крст доћи при Његовом славном Другом доласку. И да би ти спознао, да је крст ствар врло поштована, зато га је и славом својом назвао. Но да видимо како ће са крстом доћи. Треба да доказ на видело изнесемо. ,,Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не излазите. Ево га у собама, не вјерујте'', рекао је Он (Мт 24,26). А овим је предсказао о Свом славном Другом доласку, због лажних христоса и лажних пророка, па и због антихриста, да се нико од њих не би по незнању обманути дао, пошто ће пре Христа, антихрист доћи. Да не би, дакле, неко, пастира тражећи на вука наишао, зато ти знамење доласка пастиревог предочавам. И пошто први Његов долазак у тајности беше, да не помислиш да ће и овај други такав бити, овај ти знак објављујем.

Први долазак његов, као што је и приличило, беше у тајности, јер је дошао да заблуделог нађе; други пак неће такав бити. Но какав? Кажи? Као што муња излази од исто[194]ка и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега (Мт 24,27). Неочекивано ће се свима јавити, и нико неће имати потребе да пита, да ли је Христос на овом, или на неком другом месту. Јер као што кад муња заблиста, није нужно питати да ли је заблистала, тако и кад Христос дође, неће нам потребно бити да разабирамо да ли је дошао. Али разабираћемо да ли је са знамењем крста дошао. Јер ја на моја обећања нисам заборавио. Послушај, дакле, још и следеће речи: Тих дана, тј. у то време. А у које? Кад Син Човечији дође одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити (Мт 24,29). Такво ће онда светлости превасходство бити, да ће се и пресветле звезде сакрити. Тада ће и звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. И тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу (Мт 24,29-30).

Видиш ли колика је узвишеност крсног знамења. Сунце ће се помрачити, месец се неће видети, а крст ће сијати и светлети, да би ти спознао, да је он и од сунца и месеца светлији. И као што војници, када цар у какав град улази, знамењима царским, која носе на плећима својим, долазак његов наговештавају, тако ће и Господу, када са небеса силазио буде, претходити војске анђелске и арханђелске, знамење крста носећи на раменима својим, те ће нам њиме царски Његов долазак обзнањивати.

Тада ће и силе небеске покренути се.

О анђелима говори да ће их велики трепет и страх обузети.

А зашто ће оно судилиште тако страшно бити, кажи ми?

Целом ће се роду људском тамо судити, и пред страшног Судију сви ће стати.

Па зашто се анђели плаше и дрхте, кад се неће њима судити?

Као што се, када кнез какав да суди хоће, не само кривци, но и чиновници, који ни у чему криви нису, строгости судије боје и плаше, тако ће се, онда када се роду нашем судило буде, и анђели, иако никакве кривице на себи немају, због великог страха од строгости Судије ужаснути.

А зашто ће се крст тада јавити и зашто ће Христос с њиме доћи?

Да би они, који су га распели своју неблагодарност по[195]знали, зато ће им Христос сам знак њиховог безобразлука показати. А да ће га баш због тога показати, слушај шта пророк говори: ,,И тада ће проплакати сва племена на земљи'', (Мт 24,30), када свога укоритеља виде и своју грешку сазнају. А што се чудиш што ће он са крстом доћи, када ће им и саме ране показати? Погледаће на мене - написано је - којега прободоше (Зах 12,10). И као што је са Томом поступио, када му, желећи да га у неверју његовом исправи, показа ране гвожђем причињене и ребро прободено, говорећи: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран'' (Јн 20,27), јер дух нема тијела и костију (Лк 24,39). Тако ће и онда и ране и крст показати, да их увери да је Он исти Онај кога су распели.

Па и не само по крсту, него и по оним на крсту изговореним речима, можемо неизрециво човекољубље Христово увидети. Јер и онда, када га прикиваху, понижаваху, исмеваху и пљуваху - и онда је Он говорио: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине'' (Лк 23,34). Распети се моли за оне који га распињу, иако су они говорили: ,,Ако си син Божији, сиђи с крста... па ћемо вјеровати'' (Мт 27,40-42). Али он с крста не сиђе, јер је због тога, као син Божији и дошао - да се за нас распне.

,,Сиђи с крста... па ћемо вјеровати'' - говораху. Али ово су само голе речи и изговор безверја. Јер много је веће чудо из гроба, каменом притиснутог, васкрснути, него са крста сићи. Много је веће чудо, четири дана мртвог Лазара, па још и у платно умотаног, из гроба подићи, него са крста сићи. Па због тога подвикиваху: ,,Ако си син Божији, спаси се.'' Међутим, он и даље све чињаше да и ругаче своје спасе, говорећи: ,,Оче, опрости им,јер не знају шта чине.''

Па шта, биће да им је и опростио грех?

Он им је опростио. Само да су се и они хтели покајати. Јер да им није опростио, не би Павле апостол постао; да им сагрешења отпустио није, не би се потом три хиљаде Јудеја у веру обратило, па после пет хиљада и у више наврата по десет хиљада. А да је у више наврата по десет хиљада Јудеја у веру прелазило, сведоче остали апостоли који Павлу казиваху: ,,Видиш ли, брате, колико је хиљада Јудејаца који повјероваше'' (Дап 21,20).[196]

Подражавајмо дакле и ми у овоме Господу, и молимо се за непријатеље наше.

Ја опет на стара опомињања прелазим. Пети је већ дан, како вам ја о том истом предмету говорим, али не зато, што бих вашу непослушност осуђивао (Нека тога не буде!), него што се послушности надам; па и од самих оних, који се по својој жестини и гневу таквој поуци - да се и за непријатеље Богу молимо - противише, јер држим да ће се после толико дана застидети и заваду и малодушност одбацити.

Подражавај, дакле, Господу своме, који се и онда када су га распињали, за оне који га распињу, Оцу свом молио.

А како могу, запитаће ко, Богу подражавати?

Ако хоћеш, можеш. Јер кад се ти Њему уподобити не би могао, не би Он говорио: ,,Научите се од мене;јер ја сам кротак и смирен срцем'' (Мт 11,29), нити би Павле рећи могао: ,,Угледајте се на мене, као и ја на Христа'' (1 Кор 11,1). А ако већ нећеш Господу да подражаваш, подражавај теби подобном слузи, то јест ђакону Стефану, јер и он је Господу подражавао. И као што се Христос, усред оних што га распињаху, пошто је крсне муке и старање о Себи на страну оставио, за саме мучитеље Оцу молио, тако је и слуга његов, међу онима који га удараху када каменован са свих страна беше, телесне болове презирао и говорио: ,,Господе, неурачунај им гријех овај'' (Дап 7,60).

Видиш ли како говораше Син? Видиш ли како се слуга моли? Онај говораше: ,,Оче, опрости им (тај грех),јер не знају шта чине'', а овај: ,,Господе, не урачунај им гријех овај''. И да познаш, да се он баш тако марљиво молио, знај, да док камењем са свих страна засипан беше, није тек просто стајао, но клече на кољена и повика из гласа: ,,Господе, не урачунај им Гријех овај!''

Хоћеш ли и другог пријатеља да ти наведем, који је много више, чак и од Стефана, пострадао. Ја на Павла мислим. Он сам о себи овако говораше: ,,Од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан,једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини'' (2 Кор 11,24). Па добро, шта је он радио? ,,Јер бих желео - говорио је -[197] да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу'' (Рим 9,3).

Хоћеш ли и некога другог, не из Новог, но из Старог завета да видиш? А ово је и чудније, да је и онда било људи који су се до апостолског мудрољубља узвисити могли, пошто у Старом завету не беше заповеђено и непријатеље љубити, но око за око ископавати, зуб за зуб, и све истом мером враћати.

Ево, шта говораше Мојсије, на кога се Јевреји много пута камењем бацаху и понижаваху га. ,,Опрости им Гријех - говораше он - ако ли нећеш, избриши ме из књше своје, коју си написао'' (Изл 32,32). Увиђаш ли, како и своју властиту сигурност њиховом спасењу подређује?

А зашто, Мојсије, желиш да се њиховој казни уподобиш, ти, који ништа згрешио ниси?

Зато, одговара он, што сопствену срећу не бих осећао, ако би други патили.

Довољни би били и ови примери. Но да би се још више уверили, потрудићу се да вам и други пример, не мање честитости, представим. Давид, онај блажени и кротки, кад се буна беше против њега подигла и сина Авесалома против њега наоружала, те тај и до те нечовечности дође, да тражише оца свог да убије, што Богу по вољи не беше (јер би то спречило да се други узрок за онај помор нађе, в. 2 Сам 24), тај Давид, кад виде анђела где с голим мачем смрт доносише и да сви људи гињаху, шта је изустио? ,,Ево - рече - ја сам зг1ријешио, ја сам зло учинио... нека се рука твоја обрати на мене и на дом оца мојега'' (2 Сам 24,17). Видиш ли сродничку добродетељ?

Хоћеш ли и другог да ти покажем? Јер ми не оскудевамо ни у другима који су у мудрољубљу успевали. Јевреји су чувеноме пророку Самуилу бриге чинили, синова га лишили и тако обешчастили, да се сам Бог побуђеним нашао, да га овим речима утеши: ,,Не одбацише тебе него мене одбацише'' (1 Сам 8,7). А шта чини тај одбачени, презрени и поругани? ,,А мени - говори он - не дао Бог да згријешим Господу и престанем молити се за вас'' (1 Сам 12,23). Сматрао је дакле за свој грех да се за непријатеље[198] не моли. А мени не дао Бог - говораше - да згријешим Господу и престанем молити се за вас!

Христос је, дакле, говорио: ,,Оче, опрости им, јер не знају шта чине''; Стефан узвикивао: ,,Господе, не урачунај им гријех овај''; Павле исповедао: ,,Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу''; Мојсије: ,,Опрости им Гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао''; Давид пак: ,,Ево, ја сам згријешио, ја сам зло учинио... нека се рука твоја обрати на мене и на дом оца мојега'', и најзад Самуило: ,,Мени не дао Бог да згријешим Господу и престанем молити се за вас''.

Па какав ћемо опроштај наћи, одговори ми сад, ми који и поред тога, што нас Господ примером свих слугу својих, како из Старог, тако и Новог завета, на молитву за непријатеље побуђује - супротно поступамо, па се још и против непријатеља молимо?

Молим вас браћо! Не чинимо то. Јер колико више примера имамо, толико нас, ако им не будемо подражавапи, већа мука очекује. Знајте да је много боље за непријатеље се молити, него и за саме пријатеље, јер нам ова молитва не користи толико, колико она за непријатеље. Јер написано је: Ако љубите оне који вас љубе - ништа велико не чините јер - не чине ли тако и цариници? (Мт 5,46) Због тога, када се само за пријатеље молимо, нисмо бољи од незнабожаца и цариника, а када и непријатеље наше љубимо, онда се по моћи људској Богу уподобљујемо јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре (Мт 5,45).

Уподобимо се дакле Оцу нашем, који нам рече: ,,Да будете синови Оца својеш који је на небесима'' (Мт 5,45), да се и Царства небеског удостојимо по благодати и човекољубљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, коме слава и сила у векове векова. Амин.

Беседа трећа

о крсту, исповести разбојника и о томе да смо дужни да се и за непријатеље наше Богу молимо говорена на свети и Велики петак

Данас ми празнујемо и светкујемо, јер је баш на данашњи дан Господ висио на крсту, прикован гвожђем. И немој се чудити, љубљени, што ми тако жалостан догађај светкујемо, јер све што је духовно, опречно је ономе што је човеку уобичајено. А да би то и сигурно схватио, морам ти предочити да крст пре овог догађаја беше име казне и осуде, док је сад ствар часна и жељена. Крст беше некада средство посрамљења и казни, а данас се учини предметом части и славе, као што и Христос за њега рече: ,,И сада прослави ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде'' (Јн 17,5).

И заиста! Крст је извор нашег спасења. Крст је извор небројених блага. Помоћу крста, ми, што бејасмо без части потчињени и одбачени, постасмо синови. Уз њега више не лутамо јер познајемо истину. Са њим, ми, што се дрвећу и камењу клањасмо, познасмо сада свога Саздатеља. Са њим, ми, што робовасмо греху, бејасмо уведени у правду слободе, а с њим и земља небом постаде. Јер он нас је од преваре избавио, он истини привео, он Бога на милост према људима приволео. Он нас је из дубине грехова ишчупао и на сам врхунац добродетељи подигао. Он је био тај, који је превару ђаволску разрушио и обману сатро. Па сад већ и нема нигде огња и дима, ни животињске крви изливене, но свуда су службе духовне, појања и молитве.

Од њега беже бесови и с њиме ђаво прогањан бива. Са њим људска природа ревнује да се до анђелског живота уздигне и његовим дејством на земљи оживе девојаштво, пошто од тог времена, од када од Девојке рођени дође, познаде род људски пут ове добродетељи. Он је нас, који у тами чамисмо, просветио, он нас омражене у милост увео. Он оне, што[200] удаљени беху, ближњима учини, он је отуђене присвојио; он је и оне, што су постали туђинци у небеске грађане претворио. Он је заваде наше прекинуо и ненарушиви мир утврдио. С њим се не бојимо огњених ђаволских стрела, јер смо извор живота нашли. С њим се не налазимо више у стању сиромаштва, јер Женика добисмо. И не бојимо се вука, јер доброг Пастира нађосмо, као што је и сам о Себи рекао: ,,Ја сам пастир добри'' (Јн 10,11). Те се уз помоћ његову не ужасавамо више од мучитеља, јер к Цару приступисмо. Ето колика нам је многа блага крст донео, па га оправдано и празнујемо, а то нам је и сам Павле наложио: ,,Да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине'' (1 Кор 5,8).

Ево зашто, о блажени Павле, налажеш да празнујемо и узрок наводиш:

,,Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас'' (1 Кор5,7).

Видиш ли, дакле, како је крст празник! Јеси ли схватио да он зато заповеда да крст празнујемо, јер на крсту Христос „беше жртвован". А где је жртва, тамо је и опроштење грехова, тамо с Господом помирење, тамо празновање и радост.

Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. А где беше жртвован? Кажи?

На високом крсту.

Нови и необични жртвеник пошто и Жртва ова непозната и узвишена беше, зато што у исто време и Жртва и Свештеник беше; Жртва по телу а Свештеник по духу. Јер је Сам и приносио, и принесен беше. А то и Павле објављује кад говори: ,,Сваки првосвештеник који се узима између људи, поставља се за људе на служење Богу, да приноси и дарове и жртве за гријехе'' (Јев 5,1). Ево овде Он приноси. А на другом месту и ово рече: ,,Тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих'' (Јев 9,28). Овде је принесен, а тамо се Сам принео. Па схваташ ли сад, да Он беше и Жртва и Свештеник, док крст постаде жртвеник.

Но треба и то да знамо, зашто Жртва ова не беше у храму и то у храму јудејском принесена, него ван града и градских зидина, и зашто на високом непокривеном месту?[201]

И то није без разлога. Ван града зато, да се оно пророштво: ,,И би метнут међу злочинце'' (Ис 53,12), испуни; а на високом и непокривеном месту зато, да се и природа ваздуха и све небо при жртвовању ове Овце на високом дрвету очисти. А са очишћењем неба очистила се и земља, јер је Крв из ребра канула и сву прљавштину њену опрала. Па због тога и не беше Жртва под кровом принесена.

А зашто бар не беше у храму јудејском?

И ово такође има свој разлог, да не би Јудеји Жртву ту искључиво својом сматрали, а и ти да не би помишљао да је само за јудејски народ принесена; зато је ван града и градских зидина. Па сад познај да је та Жртва и свеопшта и за целу васељену принесена, и да је од Ње произашло очишћење за васцели наш род, док оно јудејско очишћење не беше тако. Јер њима Бог заповедаше да само на једном месту жртве и молитве врше, пошто сва земља тада још беше нечиста од дима и спаљивања идолских жртава и осталих незнабожачких поганштина. Зато им је уз избегавање остатка земље само једно место одредио, што се и наставило све до времена док Христос не дође и ван града не пострада. Али од тада, сва је земља очишћена и свако је место за молитву погодно.

Желиш ли пак да имаш доказ како је сва земља црквом учињена, и како је свако место за молитву погодно? Онда послушај шта о томе блажени Павле говори: ,,Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке без гњева и двоумљења'' (1 Тим 2,8).

Видиш ли, дакле, како је Христос сву васељену очистио? Видиш ли, како свуда чисте руке можемо подизати, пошто се сва земља освештала и постала светија од јудејских светиња.

Како то?

Тамо беше бесловесна овца принесена а овде словесна. Па колико је боље словесно од бесловесног, толико је боље и овдашње освештање. С разлогом, дакле, треба крст да прослављамо.

Желиш ли да и друго славно дејство крста спознаш, које сваку мисао људску превазилази?[202]

У овај дан Христос нам је затворени рај отворио, јер је на данашњи дан разбојника у њега увео.

Како су велика ова два дела! И рај је отворио и разбојника у њега увео. Предао му је, дакле, старо отачаство и повратио га у очински дом: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у рају (Лк 23,43).

Шта говориш? Сам си распет и гвожђем на крст прикован, а рај обећаваш? Како тако нешто можеш обећавати када и сам Павле признаје, да си по слабости распет био.

Истина је да је Павле то признао, кад је рекао: Распет би по слабости, али је додао и ово: ,,Али живи по сили Божијој'' (2 Кор 13,4); јер се сила моја у немоћи показује савршена (2 Кор 12,9). Па зато на крсту обећавам: да и на овај начин силу моју познаш; и да не би кад будеш размишљао о својству крста сматрао да је то жалосна ствар, да не би тужио, но да би радостан и бодар био када на силу и на распетог погледаш. Јер разбојникову душу није онда к Себи приволео када је мртве васкрсавао, мору заповедао и бесима претио; но кад су га распели и на крст приковали, кад су га опљачкали, кад су га пљували, против Њега злословили и исмевали га.

Па погледај како сила Његова и у једном и у другом просијава. И сву је твар покренуо да се и камење распадало и разбојничку душу, неосетљивију од камена, мекшом је од воска учинио.

,,Данас ћеш бити са мном у рају''.

Шта говориш? На улазу у рај стражари херувим са пламеним оружјем, а ти улазак разбојнику тамо обећаваш?

Обећавам, одговара, јер ја сам Господ и херувима, па и над пламеним адом, и животом, и смрћу власт имам, па зато и говорим: ,,Данас ћеш бити са мном у рају.'' Јер кад те силе Господа угледају, тог трена ће се измаћи и отићи.

Ни један цар неће допустити да се с њим какав злочи- нац или ма ко други од његових слугу нађе, па да тако у град уђе. Али човекољубиви Господ је и то учинио, па полазећи у свештено отачаство са Собом је и разбојника повео, не зато што смераше да рај тиме обешчасти (ни у ком случају!), но зато што га је поштовао, јер рају на част служи да таквог Господа има, тако свемогућег и милостивог да[203] и разбојника може учинити достојним рајске сладости. Као што, и када је и царинике и блуднице у Царство призивао, није рај обешчастио него му је част указивао, јер је тиме посведочио да је Он такав Господ небеског Царства да и блуднице и царинике може к добродетељном животу привести, тако да се и они могу показати достојнима тамошњих части и дарова. Па као што се неком лекару дивимо, кад видимо да он људе и од самих неизлечивих болести и патњи лечи и у савршено их здравље доводи, тако смо, љубљени, дужни да се и Христу дивимо, јер је и људе болесне од неизлечивих душевних болести примио, силан био и од греха да их очисти и Царства небеског достојним учини, иако су и у најнижа зла упадали.

Данас ћеш бити са мном у рају! Колико поштовање, колика превелика милост и неизрецива узвишеност благости! Та са самим Господом поћи, већа је част него баш и у рају бити.

Шта је то учинио разбојник? Шта је показао, да је тако одједном с крста достојан раја постао?

Ако желиш ја ћу ти укратко и то показати. Онда, док се врховни ученик Петар доле на земљи одрицао, тада га је он горе на крсту као свог Господа исповедио. А ово ја нисам споменуо зато што бих желео да Петра прекорим (нека је то далеко од мене!), него зато што хоћу да разбојникову великодушност и мудрољубље представим. Онај није могао претње једне подле служавке да поднесе, а овај, иако је видео да је сав народ узаврео, гурао се, викао и распетоме се ругао, није на то пажњу обраћао, но очима вере све то презревши и све ниске побуде оставивши, познао је небеског Владику и изговорио оне кратке речи: Сјети ме се, Госпо- де, када дођеш у Царству своме, и њима је рај придобио.

Немојмо ми овај догађај олако схватити и немојмо се стидети да примимо за учитеља овог разбојника, кога се ни Господ није стидео првог у рај да уведе. Не стидимо се за учитеља примити човека, који је пре целог рода људског достојан рајског обитавалишта постао. Сваку реч његову подробно испитајмо, тако да силу крста још боље спознамо.

Христос њему није рекао, као што је Петру и Андреју:[204] ,,Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи'' (Мт 4,19), нити као оно Дванаесторици: ,,Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, када сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих'' (Мт 19,28). Штавише, њега ни једне речи није удостојио. Он ни чуда видео није, није видео да су мртви васкрсавали, да су беси Њиме прогањани, нити да су мора Његову заповест слушала, па и о самом Царству небеском разговор с Њиме никад није водио.

Па како је он за име Царства знао?

Погледајмо на дубоки његов разум. А један од објешених злочинаца - тако стоји написано - хуљаше на њега (Лук 23,39). Јер и други разбојник беше с Њим распет, да се испуни оно што беше пророк о Њему рекао: ,,И би метнут међу злочинце'' (Ис 53,12); јер, безумни Јудеји нису хтели да пропусте ништа чиме би славу Христову помрачили, него су на сваки начин гледали да га унизе. И један од њих хуљаше на Њега. Други пак међу јеванђелистима (в.Мк 15,32) каже да су се оба разбојника Исусу ругали; и то је тачно и доказује већу разумност разбојникову. Јер вероватно да је и он испрва злословио, а после се одједном обратио. А један од објешених злочинаца хуљаше на њега.

Увиђаш ли разлику између једног и другог разбојника? Обојица на крсту, обојица злочинци и разбојници, но неједнако разумни. Зато је један и Царство наследио, а други је на муку послан. И као што се јуче догодило - ученик и ученици; но онај издајство спрема, док се други на служење припремају. Онај фарисејима говори: ,,Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати?''(Мт 26,15), а ови питају: ,,Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху?'' (Мт 26,17). Тако је и данас - злочинац и злочинац; но један хули док други том уста затвара, па ако и види Христа и осуђеног и распетог и да му се народ са свих страна руга и грди га, не напуштајући своје добро мишљење, прети му говорећи: ,,Зар се ти не бојиш Бога?''

Видиш ли разбојникову смелост? Видиш ли како и на крсту не заборавља своју довитљивост, па кроз исповест уграби Царство.[205]

Зар се ти не бојиш Бога?

Видиш ли смелост на крсту, видиш ли мудрост, видиш ли благочешће? Па зар не заслужује да му се за толику увиђавност његову дивимо? Посебно што је при здравом разуму и свести остао иако је несносне болове од прикивања на крст трпео.

Могу рећи да не само да то заслужује, него да га управо требамо благосиљати, јер не мислити на своју властиту патњу, но за корист и спасење другога бринути, више је него што обичан човек чинити може, па је тиме и наставник другог разбојника постао, претећи му: Зар се ти не бојиш Бога? А то ни више ни мање не значи, него као да му је хтео рећи: „Немој ти толико на земаљски суд мислити и не суди по оном што видиш да се овде чини. Јер постоји и други, невидљиви Судија и други Суд, који се не да поткупити и обманути." Не мисли, дакле, на то што је Он овде на земљи осуђен, јер на небу се другачије суди, пошто овде, на овом суду, често се праведни осуђују а криви ослобађају. Јер многе судије, нека дела свесно, а нека и несвесно изврћу, па или из заблуде правду не спознају, или ако је и знају, поткупљени новцем правду продају и праведне осуђују. На небу пак ничега таквог нема, јер је Бог праведни Судија и Суд ће Његов као каква светлост сијати. Нема пред Њиме таме, нема прикривености, и непоткупљив је.

Да му, дакле, други разбојник не би пребацивао: „Та ево Он је на земљи осуђен, па зашто га онда браниш?", овај га је на небески Суд упутио, на страшни престо и на неподмитљиво судилиште Судије кога је немогуће преварити. Подсетио га је на то страшно испитивање. Тамо ти - говори - погледај, па нећеш никога осудити, нити ћеш се превртљивим људима придружити, него ћеш се небеском Суду дивити, и похвалити га. Зар се ти не бојиш Бога?

Јеси ли, дакле, схватио слушаоче, разбојникову мудрост? Јеси ли угледао разумност па и поуку? И одмах је с крста на небо прешао.

Сада још погледај како он и апостолске установе испуњава. Не мисли он на себе но на сваки начин се стара и труди, да и оног из заблуде изведе и истини га приведе. Јер рекавши: ,,Зар се ти не бојиш Бога? - додао је: Када си и сам осуђен тако'' (Лк 23,40). Ето савршеног признања![206]

А шта значи то: Када си и сам осуђен тако?

У истим се мукама налазимо, јер и ми на крсту висимо. Па укоравајући Њега, хулиш на себе самога, а не на Њега. И као што онај, који је сам у греху, ако другог у греху укорава, самог себе осуђује, тако и онај, који је у несрећи, ако би другоме који се у сличној несрећи налази пребацивао, пре би самога себе укоравао. Када си и сам осуђен тако. Апостолске му речи наводи и јеванђелско правило, које гласи: ,,Не судите, да вам се не суди; када си и сам осуђен тако'' (Мт 7,1 и Лук 23,40).

Шта чиниш ти, разбојниче? Та ти Христа, кад тако говориш, саучесником вашег злочина чиниш. Када си и сам осуђен тако.

Никако, одговара он, додаћу и исправку овим речима: А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили (Лк 23,41). Да не би он (други разбојник), слушајући речи када си и сам осуђен тако, сматрао Христа својим саучесником у греху, он уноси исправку и говори: А ми смо праведно осуђени,јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили.

Видиш ли савршену исповест на крсту? Видиш ли како је самим речима грех са себе збацио? Видиш ли како је ону пророкову заповест: Опомени ме, да се судимо, казуј, да се оправдаш (Ис 43,26), испунио? Нико га на то није принудио, нико га није кривио, нико ништа против њега није рекао, па опет, сам се прекорео. А другог прекоритеља зато није ни имао, јер је његову улогу сам на себе узео и самог је себе прекорео, говорећи: ,,А ми смо праведно осуђени,јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини'' (Лк 23,41).

Видиш ли његово усрдно благочешће? Није прво рекао: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме, него тек кад је себе окривио, кад је своја дела сам изобличио, а Господа речима: ,,А ми смо праведно осуђени... а он никаква зла не учини'', оправдао, онда се, пошто се исповешћу својих грехова очистио, осмелио изрећи: ,,Сјети ме се, Господе!'' Гле, како је и на самом крсту силна исповест.

Ово слушајући, љубљени, немојмо ни ми у очајање падати, него мислећи на неизрециву величину Божијег човекољубља,[207] потрудимо се да се у гресима својим поправимо. Јер кад је Бог тако превелику милост и самом разбојнику, који је на крсту висио, поклонио, колико ће више нас удостојити Свог човекољубља, ако се усудимо наше грехове да признамо? А да би се и ми Његове милости насладили, не требамо се стидети своје грехове да исповедамо. Јер велика је сила исповести и велика је њена моћ. Ево, разбојник се исповедио и рај му се отворио; исповедио се и тако смео постао, да је, иако разбојник, Царство небеско запросио, што пре тога никако није смео да учини.

Та како ти је и на ум пало, о разбојниче, да Царство споменеш, кад ти овде ништа, што је царски знак на себи имало, ниси угледао? А шта се види овде? Гвожђе и крст, укори, поруге и подсмех! Заиста је тако - говори он - али ми се чини да је овај крст царско знамење, и ја га баш због тога Царем називам, што га распетог видим, јер цару је својствено да за своје поданике умре. Он сам је рекао: ,,Пастир добри живот свој полаже за овце'' (Јн 10,11), а и цар добри душу за своје потчињене полаже. А пошто је Он душу Своју положио, ја га Царем називам и кличем му: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме.

А ако хоћеш баш и сигурно да сазнаш да је крст знамење царства и ствар веома поштована, онда послушај и ово. Христос није допустио да крст на земљи остане, но са собом га је на небо узвисио.

А откуд то знамо?

Отуд, што знамо да ће Он, кад буде други пут овамо долазио, с њим доћи. Па размотримо и то, како ће с њим доћи? Ево шта Он сам говори: ,,Ако вам кажу: ево га у пустињи, не излазите; ево га у собама, не вјерујте'' (Мт 24,26). А ово је Он о Другом Свом доласку због лажног христа и лажних пророка а и због антихриста рекао, да се нико од њих не би по непознавању дао преварити, пошто ће пре Христа антихрист доћи. Због тога, дакле, да не би тражећи Пастира у чељуст вука упали, објављујем вам какво ће бити знамење Пастировог доласка. Па немојте због тога, што му први долазак у тајности беше, помишљати да и други такав мора бити, јер први је требао да буде у тајности, пошто је тада дошао да усмрћеног потражи, а овај неће такав бити.[208]

Па како, објасни нам и то?

Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега (Мт 24,27), тј. свима ће се одједном јавити и нико неће имати потребе да запиткује да ли је дошао. Јер као што нам није потребно да размишљамо кад муња севне, да ли је заиста севнула, тако и када Христос дође неће бити потребно размишљати да ли је дошао.

Али наш задатак, да ли ће Христос с крстом доћи, ми још нисмо решили. Зато послушајмо како је Он и то наговестио. ,,Тада, рекао је он, тј. кад будем дошао, сунце ће помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити''(Мт 24,29), а то значи да ће она светлост тако узвишена бити, да ће и најсветлије звезде сакрити. Написано је да ће: ,,И звијезде -написано је - с неба ће пасти, и тада ће се показати знак Сина Човјечијега на небу''. (Мт 24,30)

Видиш ли колико је преимућство тог знака, колика светлост и какав сјај? Сунце ће помрачити, месец неће светлети, звезде ће попадати и једино ће Он бити видљив, да спознаш, да је Он од сунца јаснији и од месеца светлији. И као што кад неки цар у град улази, они војници што му претходе, знаке цареве на раменима носе и тако царев долазак објављују; исто тако ће и када Господ све творевине с небеса буде силазио, претходити војске анђела и арханђела носећи знак Његов, да царски долазак свима наговесте. Тада ће се, наставља Писмо, и силе небеске покренути.

А анђеле и арханђеле овде помињем зато што ће и њих трепет и ужас снаћи.

А зашто ће се тада и небеске силе уплашити?

Зато што ће тада Страшни Суд наступити. Над целим родом људским ће се истрага предузети и сви ће одговор пред оним страшним престолом давати.

Па шта, зар и анђели и оне бесплотне силе да се уплаше, иако се њима неће судити?

Као што се не само криви, но и сами ту присутни чиновници, који на себи никакве кривице немају, од строгости судије ужасавају, кад овај на узвишеном престолу кривцима суди; тако ће и онда, кад се нашем роду буде[209] судило и о гресима разматрало, и анђели и све остале силе устрептати од гледања строгости праведног Судије.

Но ово ми већ знамо. Питање је сад, зашто ће са крстом доћи?

Ево и томе узрок.

Крстом ће, као свима познатим средством којим беснило бива изобличено, безумност оних који га беху распели разоткрити.

А да ће заиста због тога крст са Собом понети, да их постиди, послушај како исти јеванђелист даље говори: ,,И тада ће проплакати сва племена на земљи'' (Мт 24,30), а у сваком случају, зато што ће Изобличитеља видети и своју погрешку морати да признају. А зашто се ти чудиш што ће Он са крстом доћи, кад ће се нама онако израњављен показати, као што и пророк прориче када говори: ,,Погледаће на мене којега прободоше'' (Зах 12,10). И као што је са учеником Томом поступио кад је хтео да га у неверју његовом исправи - јер му је и знаке од гвожђа па и саме ране показивао, говорећи: ,,Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја'' (Јн 20,27), и увери се да дух нема тијела и костију'' (Лк 24,39), да би му доказао да је заиста из мртвих васкрсао - тако ће и у то време с крстом и ранама доћи, да им докаже да је Он исти Онај који је распет.

Крст је, дакле, велико и душеспасоносно благо и очигледан знак Божије милости према нама, и не само он, но и речи које су на њему изговорене показују нам неисказиво човекољубље Божије.

Но послушај и саме речи.

У онај трен кад су га распињаоци његови, гневом кипећи, окруживали, он је говорио: ,,Оче, опрости им - грех тај - јер не знају шта чине!'' (Лк 23,34)

Видиш ли човекољубље Господње? Распети се моли за оне који га распињу, иако су му се они ругали и изазивали га говорећи: ,,Ако си Син Божији, сиђи са крста'' (Мт 27,40).

Али Он баш зато с крста није сишао, јер је Син Божији, и зато што је и дошао да се за нас распне.

,,Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо вјеровати у њега'' (Мт27,42).

Гле бестидних речи и оправдавања неверја! И више је[210] Он учинио, него што би да је са крста сишао, па му нису веровали, а сада говоре: „Сиђи с крста па ћемо веровати у тебе." Много је веће чудо што је из гроба који је био каменом запечаћен, устао, него са крста сићи. Много је чудесније било што је Лазара, који је већ четири дана мртав у гробу лежао, из гроба подигао и то повојем обмотаног, него са крста сићи.

Чусте ли безумне речи? Видесте ли несвакидашње беснило? Али добро пазите да и беспримерно човекољубље Божије увидите, како Он и само њихово безумље у корист опроштења употребљава. Јер говорећи: ,,Оче, опрости им, грех, јер не знају шта чине'', као да и ово проговара: Неразумни су они, без расуђивања. Па зато и кад су они подругљиво говорили: ,,Ако си Син Божији, сиђи са крста'', Он се није бринуо за Себе, него је покушавао да те исте, који су му се ругали и подсмевали и хулили, спасе. ,,Опрости им - грех тај - јер не знају шта чине!''

Да ли им је, дакле, опростио? Јесте, опростио је свима који се хтедоше покајати. Јер да им није опростио не би Павле апостол постао. Да им грех није опростио не би убрзо затим три и пет хиљада, а после и многобројне хиљаде Јевреја, у веру Христову прешле. Послушај, шта Јаков Павлу у Јерусалиму говораше: ,,Видиш ли, брате, колико је хиљада Јудејаца који повјероваше'' (Дап 21,20).

Између осталог молим, да и ми Богу подражавамо па да се и за непријатеље наше молимо. Па о чему сам вам јуче говорио, то вам исто и данас саветујем. И када знаш каква је то велика добродетељ, следи Господа свога, који није престајао да се моли за распињаоце своје и онда кад су га распињали.

А како могу ја, рећи ће неко, Господу подражавати?

Ако желиш, можеш. Јер да је то немогуће, Он не би говорио: ,,Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт 11,29), а не би ни Павле рекао: ',,Угледајте се на мене, као и ја на Христа'' (1 Кори 11,1). Али ако баш нећеш Христу па ни Павлу да подражаваш, а ти подражавај саслужитељу свом Стефану, који је први врата мучеништва отворио. Он је последовао Христу. Јер као што се Господ, висећи посред оних који су га распињали за њих молио,[211] тако је и слуга Његов - иако са свих страна камењем засипан, не обраћајући пажњу на болове тиме изазване - говорио: ,,Господе, не урачунај им гријех овај!'' (Дап 7,60).

Видиш ли каквим се речима Син служаше, и како се слуга Његов мољаше? Син говори: ,,Оче, опрости им,јер не знају шта чине!'', а слуга Његов: ,,Господе, не урачунај им гријех овај!'' И да би разумео да је он то са највећим усрђем чинио, знај да се није просто молио и не као што се обично моли стојећи, него „клечећи", са умиљењем и великим сажаљењем.

Хоћеш ли и другог саслужитеља да ти покажем, који је још већу молитву за своје непријатеље произносио? Павла ћу ти представити. Пошто је исприповедао како је пострадао: ,,Од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио'' (2 Кор 11,24-25), он и ово вели: ,,Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу'' (Рим 9,3).

Хоћеш ли и друге да видиш, не из Новог, но из Старог завета, који су исто тако поступали? А њима се још више дивити морамо јер су они - и немајући заповест да и непријатеље љубе, но око за око, зуб за зуб да ишчупају и све истом мером да враћају - опет апостолско савршенство достигли. Послушај, дакле, шта говораше Мојсије, кога су Јудеји више пута тукли: ,,Опрости им гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао'' (Изл 32,32).

Ето, како сви праведници туђе избављење од опасности претпостављаху своме.

А ради чега желиш ти, Мојсије, који ништа не сагреши, да постанеш учесником њихове казне?

Ради тога, одговара, што своју срећу ја не бих осећао, ако би други били несрећни.

Могуће је да и неког другог видите, који се исто тако молио. А ја лично многе примере наводим да би се и ми на њих угледајући поправили и љуту болест - проклињање наших непријатеља, из вас изгонили.

У време када због изазваног гнева Бог анђела Свог посла[212] да народ казни, блажени Давид опазивши анђела са голим мачем и да је намерио да све људе њиме истреби, овако му је говорио: ,,Ево, ја сам згријешио, ја сам зло учинио... нека се рука твоја обрати на мене и на дом оца мојега'' (2 Сам 24,17). Видиш ли још негде таквог усрђа!

Но представићу ти и другога, који је исто то учинио. Пророк Самуило беше изруган од Јудеја, и не само изруган, но и тако унижен и обешчашћен да се и сам Бог ражалостио. Да! Слушајте само добро. Њему је Бог рекао: ,,Не одбацише тебе него мене одбацише'' (1 Сам 8,7). А шта овај понижени, обешчашћени, презрени и изругани одговара? Ево шта.,,А мени не дао Бог да згријешим Господу и престанем молити се за вас'' (1 Сам 12,23). Сматрао је, дакле, за свој грех, да се за непријатеље своје не моли: А мени не дао Бог да згријешим Господу и престанем молити се за вас.

Видиш ли, колико су праведници подражавајући Господу за своју добродетељ бринули!

Али да потврдимо све ово што је речено. Господ је говорио: ,,Оче, опрости им - грех тај - јер не знају шта чине!'' Стефан је рекао: ,,Господе, не урачунај им гријех овај!'' Павле: ,,Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу''. Мојсије пак: ,,Опрости им гријех: ако ли нећеш, избриши ме из књиге своје, коју си написао''; док Давид: ,,Ево, ја сам згријешио, ја сам зло учинио... нека се рука твоја обрати на мене и на дом оца мојега'', а слично и Самуило: ,,Мени не дао Бог да згријешим Господу и престанем молити се за вас''.

Па каквог ћемо се ми опроштаја удостојити ако се и поред толиких примера, и из Старог и Новог завета, не потрудимо да се за непријатеље наше молимо! Немојмо се лењити, јер што је више примера, утолико ће нам, ако им не будемо следовали, и веће муке бити наметнуте, пошто нам молитва за другове и пријатеље наше неће толико користити, као што би молитва за непријатеље била корисна. Ево како и сам Господ говори: ,,Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?'' (Мт 5,46) А по томе ако се само за пријатеље наше молимо ништа бољи од цариника нисмо. А кад непријатеље наше заволимо и за њих се молимо - по могућности људској Богу се уподобљавамо, као[213] што је и написано: ,,Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима'' (Мт 5,45).

Међутим, кад већ и од самог Господа и Његових слугу толике примере имамо, подражавајмо им и држимо се добродетељи, како би Царство небеско примили и овој страшној трпези са већом надом (пошто савест своју очистимо) приступити могли, па и обећаних се блага удостојили, по благодати и човекољубљу нашег Исуса Христа, коме нека је са Оцем и Светим Духом, слава, власт и част у векове векова. Амин.