Символика боjа иконе Силазак Христов у Ад

ХЕЛЕНА Блер

Неколикоопштих примедби

Предање познаје две иконе Пасхе. Једна, названа Мироносице на Гробу, се односи на јеванђелска казивања)1, и представља најстарије изображење Пасхалне Тајне. На њој се виде жене које носе мирисе и приближавају се отвореном гробу у коме се налазе бели погребни повој.  Близу гроба стоји један или више Ангела који носе сјајне беле одежде.

Друга икона, чије је име Силазак Христов у Ад, приказује Христов боравак у Аду, непосредно после Његовог полагања у гроб, а пред Његово Васкрсење трећега дана. Она више истиче духовни аспект Васкрсења. Ово изображење, настало још у првим вековима Цркве, се заснива на једном члану вере ‘’Апостолског символа’’. У овом символу се каже да је Христос ‘’сишао у Ад и да је васкрсао трећега дана’’. Православна Црква, следећи апостолима, исповеда овај догађај од самог настанка Цркве.

Композиција иконе се ослања на сиријске литургијске текстове, као и на неке беседе, од којих је упечатљива беседа Светог Мелиота из Сарда, који је живео средином другог столећа у Малој Азији. Ево један одломак из ње:

‘’Ослободио сам осуђене, мртвима даровао живот. Подигао погребене, Победио смрт, надвладао непријатеља.  Сишао сам у Ад и тамо свезао силног, Подижући људе све до неба.’’)2 

Од осталих древних текстова, највише се цитира Никодимово апокрифно Јеванђеље (или ‘’Дела Пилатова’’, 20-27), од којег је један део из II века.

Богословска порука иконе

Икона нам приказује онај снажни тренутак, када Христос, настављајући Своје спасоносно дело, силази у подземну тмину да би одатле извукао све упокојене од Адама и Еве, газећи ногама врата пакла на којима стоји. Обучен у светлоносну одежду, Он се налази у средини мандорле, која изображава Његову божанску славу. Он обухвата зглобове руку Адама и Еве, истржући их из њихових гробова који се издвајају из тамног понора пакла. Адам и Ева представљају целокупно човечанство у очекивању васкрсења. Грчки назив ове иконе, ‘ανάστασις, означава ‘’подизање’’, јер је Христос подигао Адама, а преко њега и цело човечанство, из тешког сна смрти проузроковане падом.

Испод ногу Христових налазе се врата пакла са истргнутим свезама. На неким иконама слика скршених двери је појачана низом металних предмета – баглама, кључева, брава – нацртаних белом бојом, како лебде у тамном простору пакла. Ова врата су управо символ снаге смрти, као што је речено у Јеванђељу по Матеју, када се Христос обраћа Петру: ‘’А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.’’ (Мт. 16, 18).

Ова врата су била затворена и држала утамниченим све оне који су се упокојили од постанка времена, и чињеница да су сломљена показује снагу Христовог уласка у ову затворену област, одакле се пророк Јона надао да изађе када се молио из дна китове утробе: ‘’Сиђох до крајева горских, пријеворнице земаљске нада мном су довијека; али ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој.’’ (Јона 2, 7)

Са једне и са друге стране Христа видимо праведнике Старог Завета у очекивању избављења. Лево од Христа, Светог Јована Крститеља који руком указује на Господа, пророка Данила и цареве Давида и Соломона како са поштовањем поздрављају свог Потомка. Десно од Христа, међу мноштвом праведника, Мојсија, сведока прве Пасхе и првог Завета, како држи таблице Закона. У позадини, стене које се раздвајају да би пропустиле Христа су прекривене светлошћу, и њихов облик изражава предучешће у космосу ослобођеном ‘’од ропства пропадљивости’’ (Рим. 8, 19-22).

Икона нам, уствари, приказује догађај који није од овог света, који је немогуће видети земаљским очима. Ради се о делу које је Христос савршио у току свог пребивања у гробу, да би подигао заточену људску природу из области смрти, тамо где се снага смрти показивала као коначна и вечна. Пребивање Јоне у утроби кита је цитирао сâми Исус да би означио мисију који ће он савршити у паклу, током три дана, од полагања у гроб до Васкрсења: ‘’Јер као што је Јона био у утроби китовој три дана и три ноћи, тако ће и Син Човјечији бити у срцу земље три дана и три ноћи.’’ (Мт. 12, 40). Овој тајни можемо да се приближимо само ако непрестано имамо на уму Господње страдање које је кулминирало смрћу на Крсту.

Ова икона изражава победу над смрћу, односно победу љубави над мржњом. За хришћане, живот је јачи од смрти; овде се ради о самој основи наше вере, као што каже апостол Павле: ‘’А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша.’’ (I Кор. 15, 14). Васкрсење Христово сачињава првину нашег властитог васкрсења. Ради се о нечувеном збивању, где се људско биће у својој смртној природи узноси Оцу преко своје телесне природе: ‘’да би живот прогутао оно што је смртно’’ (II Koр. 5, 4).

Овде није реч о једноставном враћању у живот, него о преласку у нови живот, о приступању непропадљивом животу силом Духа. То је објава новог човечанства, по слици оног које је изображено у Божијем плану, када је Бог сместио Адама у Рај и када му је дао власт да дâ имена животињама и да обрађује врт (Пост. 1, 26-29).

Злато

Злато служи да прикаже Божије присуство. То је по суштини боја која најбоље изражава Божију светлост, посебно светлост као енергију, као енергетско поље. За Дионисија Ареопагита, жуто је превише блиско сјају злата и светлости да би поседовало свој сопствени символизам.)3 Жута боја је најсјајнија од свију; она личи на белу која је згуснутија, материјалнија и њена крајња тачка обојености је црвена, прелазећи преко наранџасте. Јако жуто, које се обично назива ‘’златно жуто’’ подсећа на светлост сунца, чије се зрачење од давних времена везује за скупоцени метал – злато.

Злато се још од најранијих античких времена везује за сунце. Први хришћани су одабрали да изразе најдубљу истину своје вере објављујући да је Христос истинити Бог и Светлост истинита, насупрот античких богова сунца, а посебно персијског бога Митре, обожаваног као непобедиво сунце које побеђује сваког непријатеља, и чији је култ био веома раширен међу војницима Римске империје све до првих векова хришћанске ере.

За празник Рождества, дете Христос се упоређује са светлошћу излазећег сунца и назива се ‘’Исток са висине’’ или ‘’Исток истинити’’. Тропар Божића нам предочава Христа као Светлост истиниту:

‘’Рождество твоје Христе Боже наш, засија свету светлост познања; у њему се они који се клањају звездама научише  клањати се Теби, Сунцу правде; и знати Тебе, Истока са Висине; Господе, Слава Теби!’’

Злато не произилази из светлости као остале боје, оно је сâмо светлост. Зато је на иконама основа најчешће златна или жуте боје, као најближе злату, јер основа символише божанску светлост усред које се истиче лик изображеног Светитеља.

Значење символике боја иконе Символ нас везује за стварност која се налази с оне стране онога што он представља. Термин потиче од грчког глагола συμβάλλω - састављам, држим заједно. На пример вода, која служи за гашење жеђи, умивање, чишћење, је такође и слика бање поновног рођења при Крштењу. Символ је, дакле, нешто што нас повезује са једном неизразивом стварношћу, која је потпуно другачија, тајанствена, коју често називамо духовном. Према значењу грчке речи, символ спаја ове две стварности, емпиричку стварност видљивог света и духовну стварност која се у њему открива и оваплоћује. Од свега овога треба упамтити да се символ схвата у виду откривења, а не сликовитог приказивања.

Од самог почетка хришћанске уметности, боја се користи као прави истински говор, који омогућава да се изрази трансцендентност и свештеност. Иконографи се увек ослањају на оно што је речено у крилу Цркве, зато што иконе које иконопишу припадају предању литургијског живота Цркве и из тог разлога не могу да буду основ за личне замисли и мање иливише произвољна тумачења. Зато се иконографи слободно прилагођавају скупу канона и указатеља које је Црква дала, а који осигуравају непрекидност и јединство учења. Боја, у овом смислу, се не употребљава само у естетском циљу или циљу сликовитог приказивања, него највише у њеној символичкој, духовној димензији...

Златни зраци

У иконографији, сноп танких златних зрака се често ставља преко Христове одеће, корице Јеванђеља, Спаситељевог престола, крила Ангела. Овај поступак служи да изрази божанске силе које прожимају створени свет, он ствара јасну разлику између земаљске и божанске равни. Овај поступак је символ божанске енергије као светлости, што важи и за златне зраке који избијају од Спаситеља.

Бела боја

На овој икони бела одећа Христа је атрибут Његове божанске славе и непропадљивости. Својом покретачким сјајем она означава беспримерну снагу Васкрслога, Који обухвата сву творевину у Свом ослободилачком двигу. Од Спаситеља исходи нестворена светлост од пре Његовог Оваплоћења, и та иста светлост ће засјати за време Његовог Другог доласка. Нестворена светлост је она која постоји у Богу од вечних времена, нема ни почетка ни краја и која је слава Божија. Тако се Христос, друго Лице Свете Тројице, у древној вечерњој химни, упоређује са ‘’светлошћу Оца’’: 

‘’Светлости тиха, свете славе,

бесмртнога Оца Небескога,

Светога, Блаженога;

Исусе Христе!

Дошавши на запад сунца,

видевши светлост вечерњу,

певамо Оца, Сина и Светога Духа Бога.

Достојан си у сва времена да будеш певан гласима светим,

Сине Божији, Који живот дајеш,

зато Те свет слави.’’

Ова светлост, која се назива ‘’нествореном’’, треба да се разликује од светлости која је, према Постању, створена Богом четвртог дана, у виду светила, Сунца, Месеца и звезда ‘’да обасјавају земљу’’ (Пост. 1, 14-19).

У Небеској јерархији Дионисије Ареопагит говори о белом као о ‘’облику светлости’’. То је управо оно што настоји да означи сјајно бела одећа Христова. Бело је ‘’боја’’ светлости Васкрсења, светлости зрачења Божије свемоћи, Његове чистоте и непропадљивости.

Према савременом виђењу боја, бело се схвата као јединство скупа светлосних зрака. Збир ових зрака светлости, којих је седам на броју, а који произилазе из призме (што је открио Исак Њутн у XVII веку), производи белу светлост. Потпуно одсуство обојености у њој и њено блистање изражавају истовремено мирну чистоту и динамизам светлости по слици блеска. Супротно се дешава са црним, које је резултат крајњег засићења, када се сви светлосни зраци анулирају у апсорпцији светлости, проузрокујући мрак, таму. Савремене хроматске поделе приписују белом појмове ‘’светлости, зрачења, живота’’, а црном ‘’мрака, таме, смрти’’. Бело и црно нису више боје у уском смислу речи, него бело представља збир свих боја заједно, а црно разлагање свих боја.

По својој црквеној функцији, икона је израз црквних догми, преко својих правила и кодова, али је она такође и пре свега, пут и средство, живи сусрет са Господом и Његовим Светима. Према овом приступу, боја је говор који служи да изрази божанску светлост и јасноћу речи истине садржане у Јеванђељу. Као што су речи састављене од слогова, икона је сачињена од боја.

Црно

Црна боја је једна од символичких боја апсолутног, као и бела која јој је супротна. На физичком плану она изражава мрак, таму, жалост, ништавило, негативност.

У хришћанској иконографији, црно се користи у врло прецизном смислу, да би означило таму смрти, непостојање живота. Ово ништавило, царство Сатане, се најчешће представља у виду тамне пећине, као оне коју видимо испод Крста на икони Распећа, или на икони Силаска Христовог у Ад. Ад, доње место, означава пребивалиште мртвих... Слика тамне пећине се обично употребљава у иконографији да би изобразила или Ад, или место из чије ће унутрашњости избити светлост, јер је она јача од таме. (‘’У Њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима, и свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе.’’ (Јн. 1, 4-5)). Символика црног се, значи, не ограничава само на смрт. Она такође изражава место, стање, у коме ће се појавити спасење са висине, од ког момента црно коначно губи своју мрачну снагу. Хтели бисмо овде да наведемо један одломак богослова Павла Евдокимова: 

‘’Једно од основних символичких изображења смрти или њене владавине у иконографији је тама, црни део иконе. [...] Ипак, у свим овим иконама, тамна зона не представља независну реалност; она је само место где се одиграва прихватање нове творевине. Христос, или Његова светлост сијају у тој тами [...] Јеванђелисти су понекад изображени како пишу у тамној пећини, која символизује свет који ће примити Јеванђеље. У свим овим случајевима, тамни део се налази на дну иконе и символизује нижи свет коме ће спасење доћи с висине. [...] Иконографија подвлачи оно негативно и антиманихејско схватање зла. Само Бог постоји, само Његова светлост и Његова снага дају биће (постојање). Окрећући се од свог извора, ми упадамо у тамни бездан смрти и ништавила. Можемо или да се уздигнемо према извору нашег живота, изображеног на врху икона или да се сурвамо према свом ништавилу које се налази на дну.’’)4

Речено се своди на то да црно на икони постоји и може да постоји само у функцији белог које ће да прими или коме ће бити придружено. Црно није никада аутономно. Оно може да се замисли само у односу са белим, као символом светлости.

Плаво (мандорла)

Господ стоји у средини једне мандорле или ореола. Овај назив, од италијанског mandorla, бадем, подсећа да воће чија љуштура штити скупоцену семенку која је унутра. Ова геометријска фигура, круг или овал, ограничава један свештени простор чије је средиште Христос, Који зрачи светлошћу. Мандорла је увек плаве боје. По општем схватању, плаво је боја неба и односи се на све што је небеско, насупрот земаљском. У духовном смислу, плаво је знак трансцендентности Божије. Оно изра жава нематеријалну светлост, ослобођену сваке земаљске тежине. Оно такође подсећа на дубину, на бесконачни простор, на непомућени мир. Због тога, оно означава и простор у коме се креће божанско; место где обитава Бог, неизмеривог тајанства и дубине. У иконографији, ова боја служи да покаже оно што припада божанском. Налази се на мандорлама, на Христовој одећи током његовог земног живота, на одећи Богородице. Прецизан опис мандорле је дао философ Е. Трубецкој у својим Студијама о икони, у којима се различите нијансе плавог упоређују са небеским сферама које се налазе једна у другој.

Затворена, а ипак блистајућа, мандорла изображава концентрацију светлости, она је символ божанске славе и увек знак изображења Христа изван равни земаљског живота. На иконама, мандорла се састоји од више концентричних кругова, углавном три, плаве боје, од најтамније у средини, у близини Христове личности, до најсветлије према спољашности. Овај распоред светлосног интензитета који се креће од најтамније до најсветлије нијансе, је изненађујући, зато што би по неком ‘’природном’’ схватању било логичније да је светли део у близини Христа, пошто је Он истински извор светлости.

Овде се налазимо у срцу тајне, која је неизразива било речима, било облицима и бојама. Овим тамним делом се приказује место где је светлост тако јака да постаје заслепљујућа, као кад бисмо покушали да управимо поглед директно у сунце. Овај ‘’мрак’’ је, дакле, знак и символ корените трансцендентности Бога. Да би изразили ово у односу на Христа, Који је истинито Сунце, иконописци употребљавају тамно плаву боју у средини, која прелази у светлије тонове према спољашности. На тај начин она образује неку врсту ‘’светлосног мрака’’, који је знак несместивог виђења божанског сијања, као што су то окусили апостоли Петар, Јаков и Јован при Преображењу Господњем. Оци Цркве су више пута наводили ту блиставу ноћ, међу којима је и Дионисије Ареопагит, из чијег дела Мистично богословље и цитирамо одломак: ‘’У тишини сазнајемо тајну овог мрака о којем је мало рећи да блиста шћу усред најдубље таме, и који, остајући сâм савршено неприступан и савршено невидљив, испуњава красотама дивнијим од лепоте разумна (бића) која знају затворити очи.’’ Могли бисмо сада накратко да резимирамо начин на који је иконописац изобразио божанствену светлост, употребљавајући цео један символички језик. Ради се о златном ореолу око главе, о мандорли у чијем је средишту Господ, као символу божанске славе, о чистом злату, светлости и исијавању енергије, о белој боји, светлости чистоте и истине, као изразу божанствене славе, о плавој боји, као тајинству трансцендентности...

Црвена и зелена боја (Ева и Адам)

Одећа Адама и Еве се разликује најчешће по зеленом или браон - зеленом огртачу код Адама и увек јарко црвеном код Еве. Првостворени људи, Адам и Ева и праведници се налазе у очекивању избављења. Бог је од земље саздао Адама, његово ме на јеврејском означава ‘’узет од земље’’. Изгнани из Раја, Адам и Ева треба да опстану у свету који је болан, у коме све пролази и умире.

Безбројна су размишљања отаца Цркве и Светитеља о стању Адама и Еве пре и после пада. У наше време нам је Свети Силуан, светогорски монах, оставио дубоко размишљање о судбини Адама и његовом изгнанству далеко од Раја, о његовом удаљавању од Бога, по слици сваке душе која тражи Бога. Ево један кратки одломак из списа Светог Силуана познатог под именом Адамов плач:

‘’Адам је изгубио земаљски рај и тражио га је плачући: ‘Рају мој, Рају мој, мој прекрасни Рају.’ Али му је Господ, Својом љубављу на Крсту, отворио један други Рај, бољи од првог. Рај на Небесима, где сјаји Светлост Свете Тројице. Шта ћемо ми узвратити Господу за Његову љубав према нама?’’

Свети Макарије Египатски, отац Цркве из IV века, у једној од својих. Духовних беседа каже да је Господ, Који је некада начинио тело и душу Адамову, Сâм сишао у Пакао да би избавио заробљеног Адама. На овој икони Христос се узајамно гледа са Адамом, Својим створењем. Тренутак првобитног стварања, 10 када Адам прима дах живота (Пост. 2, 7), је потпуно обновљен Христом Који пресаздаје човека, васкрсавајући га из мртвих. Овај узајамни поглед открива Божију љубав за Његово створење.

Својим именом Адам сабира све људе, свако смртно људско биће рођено од тела и крви, узето од земље. Тако он означава стање пропадљивости и слабости човечанства. На иконама, његов огртач је често у различитим нијансама зеленог, од тамно зеленог до браон-зеленог, преко маслинасто зеленог, које је блиско боји блата. Ове боје нас враћају пореклу имена Адам, ‘’узет од земље’’.

У свим овим случајевима оне су везане за земаљско вештаство, насупрот боји неба, односно плавој боји. Што се тиче Еве, чије име значи ‘’Мајка живота’’ (Пост. 3, 20), она је увек обучена у јарко црвени огртач. Црвено је боја која припада области земаљског, она је везана за крв и огањ. Амб и в а л е н ц иј а , нераздвојна од било ког символа, може да јој дâ божанствени или адски карактер. На овој икони Евин црвени огртач се природно везује за крв, витални божанствени елеменат који покреће људско тело.

Браон-зелена и црвена боја Адама и Еве треба да се разматрају као пар боја упечатљивих по јакој комплементарности. Ове две нијансе образују динамичан и уравнотежен скуп стварајући изузетно светлосну визуелну хармонију и хроматску равнотежу. Према савременом теоријском приступу боја, урађеном у XX веку од стране сликара Johannes Itten, оне се називају комплементарнима, што значи да збир њихових светлосних зрака даје белу светлост, док мешање двају пигмената даје сиву боју, што је знак велике хармоније у односу између ове две боје. Значи, присуство ове две боје - зелене и црвене – образује јаки светлосни контраст и овај закон је већ био добро познат иконописацима. На символичком плану, такође, црвено, подсећајући на крв живота и зелено, везано за блато, за влажну земљу, образују сами по себи синтезу првог, Богом створеног човека, тело и крв. Адам и Ева су образовали нераздвојни пар, као што се види када их Господ подиже из гроба. Спаситељ васпоставља онтолошко јединство човека, символизовано овде првом људском заједницом, сједињујући њена два чиниоца, раздвојена падом.

Браон боја (преображени космос)

У позадини иконе су стене, које изображавају земљу која се отворила да би направила пролаз Христу...

На иконама, стене су обично браон боје, у широј гами нијанси које се крећу од светле окер до браон-црвене или зеленкасте. Све ове нијансе налазимо у природном стању у свету минерала у виду обојених пигмената названих окер или земљане. Гама ових природних земљаних боја је врло распрострањена и добро позната сликарима и иконописцима.

Основна црта ових планина и стена у врло стилизованим облицима је то што су прекривене траговима беле светлости, односно божанске светлости која се свуда распростире и све обасјава. Ово је нарочито упечатљиво на икони Преображења или на икони Силазак Христов у Ад и у сагласности је са црквеномпесмом:

’Сада се све испуни светлошћу: Небо и Земља и Преисподња; дапразнује сва твaр Васкрсење Христово, у коме је наша снага.’’

(Пасхално јутрење, песма 3)

Закључак

Символички језик боја у икони се заснива на сусрету, а њено созерцање, с оне стране разумског схватања, нас увек упућује на једну трансцендентну и светотајинску реалност... Символика боја не произилази само од одређеног уметничког начина изражавања; икона није каталог символа. Символика у икони се односи само на неколико суштинских елемената. По својој црквеној функцији, икона је израз црквених догми, преко својих правила и кодова, али је она такође и пре свега, пут и средство, живи сусрет са Господом и Његовим Светима. Према овом приступу, боја је говор који служи да изрази божанску светлост и јасноћу речи истине садржане у Јеванђељу. Као што су речи састављене од слогова, икона је сачињена од боја.5). Хтели бисмо рећи да боја припада ‘’поезији богословља’’, она је место кретања Духа оваплоћеног у материји, она је знак лепоте и радости: неизрециве лепоте Господа Нашег и радости Васкрсења.

1) Мт. 28, 1-8; Мк. 16,1-8; Лк. 24,1-8

2) PG 101-102, 775-785

3) Дионисије Ареопагит; Небесна јерархија, Scvi 58

4) Stéphane Bigham: Etudes iconographiques, Axios, 1993.

5) Трећи канон Сабора у Цариграду каже: „Заповедамо да се поштује света ико на Господа Нашег Исуса Христа као што се поштују књиге Јеванђеља. Јер, као што преко слогова који их сачињавају сви примају спасење, тако и пре ко боја икона сви, мудри и незналице, имају користи од онога што они сад рже. Оно што речи објављују преко слогова, боје изображења показују“.

са француског: сестринство манастира Бања

Изворник: CONTACTS No 219,

јули – септембар 2007.

Аутор текста је православни иконописац и руководилац иконописног атељеа „Свети Јосиф“ у Паризу.