Предавање епископа Тихона (Шевкунова), намесника Сретењског манастира, ректора Сретењске богословске школе на тему «Православље у савременом свету» одржано је на факултету социологије Московског универзитета «М.В. Ломоносов» дана 7. априла. Нудимо вашој пажњи текст предавања у целини.
Јегорјевски епископ Тихон (Шевкунов)
Суштина Благовести
Данас су Благовести – добра, радосна вест. Али како задивљујућу снагу ова добра вест треба да има како би је се као највеће новости за свој живот и судбину, за себе лично, из године у годину мноштво хришћана сећало већ скоро две хиљаде година. И шта за нас истински, стварно може постати добра вест која се ни са чим не може упоредити по радости, утврђивању живота и нади?
Говорећи о нашем свету Господ Исус Христос је дефинисао његово трагично стање: овај свет лежи у злу. Пречесто видимо око себе дрску победу зла, насиља и неправде. Колико је боли, колико је догађаја толико страшних да људски разум и срце често не могу не само да их објасне, већ ни да их прихвате...
Видећи вапијућу неправду и зло које је туђе људској природи – свим срцем схватамо да свега тога једноставно не би требало да буде! Али без обзира на све наше мисли, осећања и дела, зло побеђује. И крунише га смрт која нас раздваја, која прети да у сваком тренутку прекине постојање сваког од нас, наше замисли и планове, наше мисли, нашу љубав и живот који нам је Бог даровао.
Каква у таквом свету, који лежи у таквом злу, може бити добра вест? Само једна – да је дошао Онај Ко ће победити свако зло, па чак и саму смрт, Ко ће васпоствити у човечанству мир, радост и највишу правду. Наше срце је гладно и жедно овакве вести, и управо она представља глад и жеђ за истином о којој Спаситељ говори у заповести о блаженствима. Не може постојати узвишенија и пожељнија лепа вест за човечанство.
И управо ова вест је објављена у Јеванђељу. Јер кад је арханђео Гаврило дошао код Дјеве Марије, објавио је:
«Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш Сина, и наденућеш Му име Исус. Он ће бити велики, и назваће Се Син Вишњега, и даће Му Господ престо Давида оца Његовог; и царевће над домом Јаковљевим заувек, и царству Његовом неће бити краја» (Лк. 1: 30-33).
У преводу на наш језик, родићеш Месију, Који ће учинити управо овај велики подвиг победе над свим злом, над свом неправдом, која је постојала и која ће постојати у овом свету.
И у томе је суштина Благовести.
Али драга браћо и сестре, на свету не би било хришћана и не би било Цркве Христа Спаситеља да Радосна вест није била објављена срцу оних који су постали Христови ученици. Анђео Божији тајанствено објављује нашем срцу и разуму:
«Сигурно ћеш видети и препознати Онога Ко је свемоћан, Ко ће победити зло у свету и зло у твојој души, Ко ће учврстити Царство радости, мира, светлости и правде, и ово Царство неће имати краја. То ће учинити Бог, Који се оваплотио и Који је постао човек ради тебе, и Његово име је Исус.»
Ову радосну вест су чули сви верници. Човек неће постати прави хришћанин док сам не поверује у ову радосну вест, док је не искуси у свом животу, док је не угледа у својој судбини.
Велики старац Пајсије Светогорац нам је оставио речи које су задивљујуће по својој максималној отворености и максималној вери:
«Полудео бих видећи шта се дешава у свету да не знам сасвим поуздано да ће Бог имати последњу реч.»
У суштини, поновио је оно што су пре њега говорили свети оци, дајући одговор о свом уздању. И људи које Црква није прославила, говорили су исто то, на пример, Фјодор Михајлович Достојевски.
Шта год да се деси у свету, без обзира на то какве трагедије и искушења да задесе хришћанина, увереност у то да ће последњу реч имати Онај Ко ће исправити све – јесте суштинска нада наше вере.
И многи проблеми о којима данас намеравамо да говоримо, «проблеми Руске Православне Цркве у XXI веку», као што је наведено у теми нашег сусрета, су у суштини сконцентрисани око стварности или илузорности радосне вести за нас, усмерене лично на нас: да ли је допрла до нас, да ли смо схватили вест Благовести? Да ли смо је чули? Да ли је се сећамо? Или нас још увек испуњавају сумње? Да ли је радосна вест о томе да «Његовом Царству неће бити краја» главна вредност нашег живота или је ипак можда легенда давно минулих дана, која се преноси с колена на колено? Да није ова вест велика фатаморгана? Или је можда само извесна утеха: за некога убедљива, за некога – врло слаба?
Сећате ли се песме Пјера Беранжеа коју Горки цитира у драми «На дну»:
Господо, ако свет не буде пронашао
До свете истине прави пут –
Част нека је оном ко је и суманут,
Човечанству ипак сан златни дао!
Можда је све то заиста златни сан у који је човечанство утонуло?
«Проблеми православља»
Најважнији «проблем православља» који је актуелан и данас и јуче јесте управо то што се сведочанство о Богу, о Царству Небеском често претвара у златни сан. Међутим, главни задатак Православне Цркве, Цркве Божије – није прича, чак ни ако је најуспешнија. Њен задатак је да реално упозна човека с Богом, да га доведе до Њега, да га лично стави пред Господа Исуса Христа. Ако нам то полази за руком – ми испуњавамо своје предназначење, а ако нам не успева, почињу изузетно многобројни и најразличитији «проблеми Руске Православне Цркве». У ствари, управо ово питање – могућност сусрета с Богом – је управо најпринципијелније и главно.
Како остварити овакав сусрет? То је напор који треба да уложи сваки хришћанин – уз помоћ Цркве, али и личним подвигом, треба да постигне оно што је главно у овом земаљском животу – сусрет с Богом. И треба да помогне другима да то учине. Често користимо реч «подвиг» – и кад треба, а често и кад не треба. Али је оно о чему сад говоримо – управо заиста најузвишенији и главни подвиг на који је хришћанин призван.
Можда сте читали Књигу о Јову. У њој се говори о праведнику којег је задесио најстрашнији крах у животу: изгубио је сву децу, имовину и здравље. Пре тога је знао за Бога и поштовао Га је. Али испивши пуну чашу страдања Јов је пожелео само једно – радосну вест. Радосну вест од Самог Бога! О томе да ништа у животу није случајно, да страхоте које је доживео и које доживљава, имају неки смисао, чак и ако је он недокучив, а то значи да ће Бог на крају крајева однети победу у највишој правди, милосрђу, доброти и очинству. Иначе се дешава оно најстрашније: живот, свет и све унаоколо постају бесмислени.
Јов је знао да на ова питања може да му одговори само Сам Бог и захтевао је једно: дајте ми овамо Бога, хоћу лично да се судим с Њим!
Овај сусрет између Бога и човека се остварио.
Прочитајте ову књигу, топло вам саветујем. То је омиљена библијска књига Фјодора Михајловича Достојевског.
Желео бих да вам пожелим овакав сусрет с Богом. Прави, реалан сусрет. Због којег нико од нас, без обзира то у какво изузетно лукаво и малодушно стање убудуће да падне, не би могао да убеди себе у то да Бога у његовом животу није било. Да више никад и ни под којим условима не би могао да се претвара да га није било!
А сад, молим вас поставите питања ако их
No comments:
Post a Comment