Велики и Часни Пост - Велика Четрдесетица

Беседа о васкрсењу мртвих

Св. Јован Златоусти

До сада смо вам говорили о догматима вере и о части јединородиог Сина Божијег, јер хтедосмо затворити уста онима који Његово достојанство поричу и од Оца га отуђују. А данас намеравам да на делатно поље пређем и о часности живота поуку изнесем. Али и ова поука, уз све то може се и догматском сматрати, јер мислим да се повести о васкрсењу мртвих латим, а ово што ћу представити наизглед је различито, јер нас поука о васкрсењу мртвих уједно и у животу поправља и живот наш управља и промисао Божији од сваког оспоравања брани. Јер као што неверје у васкрсење мртвих живот човеков у неред доводи, много му несреће причињава, па и оно што би требало да је горе, доле обрће, тако нам и вера у васкрсење сталне доказе о Божијем промислу износи, подстичући нас да добродетељни будемо и од греха се клонимо, како би мирно и срећно поживели. Ко се не нада да ће васкрснути и за почињене овде грехове једном одговарати, но мисли да са овим животом и цело наше биће нестаје и да иза овог живота ништа даље нема и неће бити, тај неће много о добрим делима мислити. А како би и мислио, кад за такав труд свој никакву награду не очекује, а исто тако се неће ни порока клонити кад се не боји да ће муке какве за зла своја дела трпети, већ ће срљати у раз[214]не безаконе похоте и у свакој се врсти греха наћи; док ће се онај, који је у опште васкрсење мртвих уверен и који онај строги испит и непромењиви суд пред очима има, на сваки начин трудити да целомудрен, кротак и добродетељан буде, па чувајући се од неуздржљивости, наглости и сваког другог порока, затвараће уста онима који Божији промисао опоричу и оповргавају.

И заиста, док ће онај који у васкрсење сумња - указујући на то да су људи који су добродетељни, добронамерни и целомудрено и праведно живе, сиротињом притиснути, клеветама и увредама обасути, а често немајући неопходну исхрану и дуготрајним болестима и жестоким боловима изложени па су без икакве заштите, те су на сваки начин у немаштини, док напротив људи који врачају, пагани и свим безакоњима одани у богатству обилују, раскошно живе, светле хаљине носе, велико мноштво слугу за собом вуку, славе се, чинове добијају и код цара велики утицај имају - сасвим ћутати и ништа неће противречити онима који промисао Божији поричу и говоре: „Какав ли је то промисао, какав ли суд праведни? Честит и ваљан - у несрећи, а неуздржљив и развратан - у срећи; и овај је од свих хваљен а онај у сиротињи и беди стење"; док ће, велим, онај који у васкрсење не верује то слушајући ћутати и баш ништа против тога неће говорити, онај ће се, што о васкрсењу уме расуђивати, лако против таквог хуљења подићи и насртљивцима одлучно рећи: „Престаните ви језицима вашим клеветати саздатеља Бога, јер наша дела не утичу само на садашњи живот, јер другом, неупоредиво дужем животу ходимо и тамо ће они који овде у оскудици, али праведно поживеше, плату за све патње примити, као што ће они који овде грешно живеше за своје безаконо и непристојно сластољубље муку поднети." Јер кад о промислу Божијем расуђујемо, не смемо то по ономе што је сада чинити, но по ономе што у будућности скривено лежи.

И заиста. Данашње је време - време труда, рада и борбе, а будуће - наплате, венаца и части. И као што је борац дужан да се са знојем, прашином, великом жегом, трудом и упорношћу на месту битке бори, тако треба и праведни много да претрпи и све то простодушно поднесе, ако же[215]ли да тамо светле венце задобије. А они које срећа неваљалих људи понекад обеспокојава - такви треба ово да узму у обзир: као што се разбојници и пљачкаши гробница и човекоубице и гусари на мору само дотле сладострашћу наслађују, за своју срећу туђе несреће користе, неправедним богатством владају, и сваки дан у пијанчењу проводе, док под судску истрагу не потпадну, а пошто пред суд стану, за све се то казне, тако ће и они који блуднице купују, раскош на столовима подржавају, обрве у вис дижу, на тржници остале разгоне и сироте прогоне - кад јединородни Син Божији са анђелима својим дође и на престо онај, пошто све људе пред себе постави, седне - голи и без сваког великолепија изведени бити, па никаквог заштитника и заступника немајући, без икакве поштеде ће у огњену реку послани бити. Зато, немој ни ти на ове срећне, по њиховој садашњој наслади гледати, но заплачи ради муке која их чека, нити пак праведника несрећним немој сматрати, због његових садашњих оскудица, но благосиљај га ради будућих блага. Па пошто поуку нашу о васкрсењу у срцу своме укоренио будеш, постарај се да, ако си добродетељан, а у искушења западнеш, искуснији отуд изађеш и већу наду прибавиш, а ако си злочинитељ да се безакоња ослободиш и да се страхом од будуће казне исправиш. А зато нам и Павле често о васкрсењу говори, као што сте га ето и данас могли чути: ,,Знамо - каже - ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима'' (2 Кор 5,1). Или, да кажемо још и више и да разумемо зашто се он у расуђивање о васкрсењу упуштао. Јер није он просто и случајно о томе често поучавао; но зато што је желео да нас о ономе што нас чека у будућности, обавести и у борби за благочестивост утврди.

Сада, по милости Божијој, сви смо ми у миру; јер и цареви благочестиво живе и велможе су истинитог Бога познали и народи и градови па и незнабошци клањају се Христу пошто се преваре ослободише. Али онда, при почетку проповеди, кад се семена благочестивости тек сејаху, велики се рат на разне начине и свакојаким средствима вођаше, пошто су и цареви и кнезови и домаћи и сродници и једном речју сви верне нападали, те се чинило да је и сама природа у завери против[216] верних била. Јер често је и отац сина, мати кћер и господар слугу свог издавао. И не само градови и села, но домови један против других беху, те настајаше све љући немир, љући но и онај што услед побуне бива. Јер и имања отимана беху, слобода савести ускраћивана и смртоносне беде су претиле са свих страна од варварског или разбојничког напада. Но и они, који се за заступнике и владаоце народа сматраху, са потчињенима горе него сви варвари поступаху. Као што је и Павле посведочио кад је рекао: ,,Поднијесте многе подвте страдања, изложени, с једне стране, поругама и невољама, а са друге, поставши састрадалници онима који то исто доживљавају. Јер сте и оковима мојим саосећали, и с радошћу подносили отимање имовине ваше'' (Јев 10,32-34), а то је и Галатима признао рекавши: ,,Зар толико пострадасте узалуд? Кад би било само узалуд!'' (Гал 3,4). А и филипљанима је кратко казао и свима којима год писаше исто то је посведочио.

А и не беше само то несносно, што је споља од идолопоклоника велики и свакидашњи рат на верне подизан, но што се и међу самим вернима догађаху саблазни, распре, свађе и суревњивости по написаном: „Споља су ратови, а изнутра бојазни." А ово унутарње комешање беше опасније како за ученике, тако и за учитеље, те се и Павле чуваше од унутарњег грехопада и хришћанских законопреступа више него од оних непријатељских узнемиравања; као што се зна да је и плакао, и у себи се гризао, као онда, када је неко међу Коринћанима застранио.

А беше и треће нешто, ни по чему мање од горе споменутог, што вернима многе муке причињаваше, а то је сама природа добродетељи - која велики труд и зној захтева. Јер не беше лак и утрвен пут којим апостоли хришћане водише, већ нераван и такав којим се лако не ходи, но који захтева мудрољубиве, бодре и на сваки начин опрезне душе. Зато га је и Христос „уским и тегобним" назвао. А зашто? Хришћанима не беше дозвољено да као незнабошци непрестано у теревенкама, пијанству, преједању, сладострастима и забавама живе, но имаху дужност да гнев обуздају, од безаконе похоте да се уздржавају, имања да презиру, славу газе и да се никада зависти и злоби не[217] предају. А како је ово тешко извршити, знају сви они, који се с тиме свакодневно боре. Јер шта је од умирења непотребне похоте теже, реци ми, која нас као неко бесно псето напада и сваки час узнемирава, и само пред опрезном душом узмиче! Шта је и од гнева горе? Горе је кад увређеном освета прија. Али то чинити не беше дозвољено. А шта ја то говорим, кад се од оних, који се увређенима сматраху, чак и то тражило, да добро чине, да благосиљају оне који их грде и да им се речима не супротстављају, а и телесну чистоту мораху не само у делима, но и у самом срцу чувати, јер није се требало само од безаконог дела но и од самог погледа на њега склањати па, не наслађивати се ни погледом на лепе жене, пошто би се већ и за такав поглед, свако и најтежој казни изложио.

Али и осим оне велике напасти од туђинаца, осим многих унутрашњих опасности и осим великог напора који се мора подносити у вршењу добрих дела, беше још и четврта тешкоћа, која је из овога произилазила, а то је, што су они, који су требали у овако велику борбу да се упусте - сасвим неискусни били. Јер људи који су одрасли уз науку апостолску не наследише благочестивост својих предака, но беху у размажености и раскоши, у пијанству и ономе што скрнави па и у самовољи васпитани, а што је, код оних који не беху од раног детињства и од самог почетка од родитеља својих на вршење добродетељних дела привикнути, не мали напор при борбама причињавало, пошто се често догађало да се многи, и кад већ у борбу загазили беху, против ње бунише.

И то, дакле, што толике невоље у оном времену за сваког поборника добродетељи беху и што жељаше да им напор у томе, у ма чему ублажи, беше разлог што је Павле често васкрсење спомињао, подстичући их на борбу и приповедајући о властитим страдањима, и пре него што би се у објашњења о васкрсењу упуштао, своја им је страдања као пример износио, говорећи: ,,Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прошњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени'' (2 Кор 4,8-9); а овим је о свакодневној смрти напомињао, јер беху сматрани духовним мртвацима и сваког дана смрти излагани. Па тек пошто је ово што их је обес[218]покојавало набројао, почео је беседу о васкрсењу и то овако говорећи: Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити с вама. Због тога ми не малаксавамо у борбама и надању на будуће, све док такву утеху имамо (2 Кор 4,14 и 16). И није рекао: „Ви не малаксавате", показујући тиме да је и он сам непрестано у борби.

У атлетском такмичењу и борбама борац се унутар арене креће, а учитељ му далеко од њега само саветима помоћ пружа и само му толико помаже, колико речи и глас помоћи могу, јер стати близу њега и рукама му помагати, ниједан закон му не допушта. У борбама благочестивости није пак тако, но један је исти и наставник и борац. Па зато не седи ван борилишта, но и сам у борбу ступа и подстиче оне који се с њим заједно боре, говорећи им: Због тога ми не малаксавамо. И не рече: Зато ја не малаксавам, но: Због тога ми не малаксавамо, да их похвалама подстакне, додајући и ово: ,,Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан'' (2 Кор 4,16).

Погледајте апостолску мудрост. Подстицао их је властитим својим патњама, рекавши:,, у свему имамо невоље, али због тога ми не малаксавамо.'' Подстицао их је васкрсењем Исусовим, говорећи да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути. Па на крају се и другог начина латио. А како? Пошто је видео да многи међу људима некако малодушни, слаби и бедни постају па иако су се у васкрсење уверили, опет се због дужине времена не хране духовном храном него се лење и очајавају - зато им другу корист и награду, и то пре васкрсења износи.

А која је та?

Ова. Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.

Спољашњим човеком он тело назива, а унутрашњим душу. А његове речи значе ово: и пре него пгго ћеш васкрснути и будућу славу задобити, већ и овде ћеш не малу награду за свој труд имати, зато што се самом бригом наша душа у нама обнавља, мудрија и благословенија бива, у трпљењу се челичи, и све снажнија постаје. И као што борци при телесном вежбању, и пре венаца и награде, од самог учествовања у борби корист задобијају, што им тело ојачава и многе се болести отклањају, исто тако и они који се[219] за добродетељан живот боре, не малу корист већ отуд имају, што им душа и пре него што ће се небо отворити, и пре доласка Сина Божијег, и пре пријема награде, у такво стање долази, у коме и највећим несрећама одолевати може. Јер као што они који су много времена по мору пловили и многе беде поднели, са многим се зверима борили и многе буре претрпели, и пре трговања не малу корист од таквог потуцања имају, те смеју по мору пловити без страха, па још и са радошћу морска путовања предузимати, исто тако и онај, који је у садашњем животу ради Христа много пропатио, и пре небеског Царства, велику корист у томе има, што је осим храбрости, коју је још овде пред Богом стекао, душу своју на високи степен уздигао, са кога све невоље исмевати може. Али да бих ово што говорим, још очигледнијим учинио, то исто ћу и примером расветлити.

Сам овај Павле, о коме знамо да је толике беде претрпео, беше баш усред тих невоља тако очврснуо, да се могао још овде и својим мучитељима подсмехнути и против разјарених народа стати и свако мучење презирати, те се није бојао ни звери, ни гвожђа, ни морских дубина и литица, као ни злобе, нити било какве беде. А шта се с тиме упоредити може? Јер ко се није привикао да беде и напасти подноси, њега је и најмањи неповољни догађај кадар узнемирити. А и не само догађај, но и само његово очекивање. Шта ја говорим, очекивање? Таквог и саме сенке застрашују и у ужас бацају. Ко је пак у свему обучен, ко је у борбе ступао и много беда претрпео, тај у свему успева и својим се клеветницима као неким вранама што креште подсмева. А то заиста није мален венац и не обична награда, кад човека баш ништа људско сневеселити не може, кад он и оно што је за друге опасно, с лакоћом презире, и оно чега се други ужасавају и у безумље долазе исмева, пошто је великим трпљењем премудрост анђелских сила стекао. Јер кад ми тело похваљујемо, које и велику хладноћу и зној без роптања поднети може, а тако и глад, оскудицу па и путовања и остале неугодности, онда заиста и душу ону срећном морамо сматрати, која све напасти трпељиво и великодушно подноси и непоколебиво, како у срећи, тако и у несрећи стоји. Та такав је и од самих царева господственији! Пошто цару и[220] гарда и пријатељи и непријатељи злочиначким плановима нашкодити могу. А ко такву, како рекох, душу има, томе ни цар, ни који жезал носи, ни домаћи, ни пријатељ, ни непријатељ па ни сам ђаво нашкодити не може. Јер какву штету неће поднети онај, који се већ привикао да ништа од постојећих зала за зло не прима. А такав беше блажени Павле, па зато и могаше рећи: ,,Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволио'' (Рим 8,35; уп. Пс 43,23). А то је на уму имао, кад је рекао: ,,Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан'' (2 Кор 4,16), тј. тело слаби, али душа све силнија и крепкија постаје, а још се и окриљује. И као што војник, који се тешким оружјем снабде, а које би му теретом својим брзини ногу и ратном искуству сметало, никад неће непријатељима страшан бити, па макар и најхрабрији борац био, док лако оружје, које се руком лако окретати може, не узме, па њиме као каква птица на противнике не налети. Исто тако и онај који није своје тело пијанством, угодностима и раскошју нагојио, но постом и молитвама и подношењем сваке несреће лаким и танким учинио, па као да је крилат, са висине слеће и с великим полетом на демоне напада, противничкој сили лако одолева и под своју их власт покорава, као што је то и Павле онда, када беше у тамницу бачен, учинио. Јер иако беше за кладу привезан а и тело слабо услед претрпљених рана имаше, ипак душом тако крепак и силан беше да је, иако привезан, једним узвиком темеље тамничке поколебао и тамничког стражара, иако тај не беше везан, као везаног, к ногама својим привукао, те му је овај тамничка врата отворио. Није нам, дакле, малу утеху он и пре васкрсења подарио, да све бољи и мудрији кроз искушења постајемо. Зато је и могао рећи: ,,Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује'' (Рим 5,3-5). Као што је и неко други рекао: „Човек који није искушаван, он је неискусан; а неискусан никакве важности нема." А све то доказује да ми пре васкрсења не мали плод од невоља имамо,[221] јер нам душа искуснија, мудрија, разумнија и од сваке бојазни слободнија бива, по написаном: ,,Ако се наш спољашњи човјек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан.''

Како се обнавља, објасни?

Прогнањем сваког малодушја, уништењем зле похоте, истребљењем среброљубља, празнословља и укратко, свих осталих развратних мисли! Јер као што она душа која се у лењости својом вољом налази, таквим страстима радо нагиње, тако и она која благочестиве борбе свагда упражњава, ни времена да их замишља нема, јер је старање о борби, од свега што је слично томе одводи, па он зато и говори: ,,Обнавља из дана у дан.''

А пошто је хтео да утеши и оне који не умеше мудро поступати, но под теретом невоља уздисаху, он их надом на вечна блага подстицаше говорећи: ,,Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмјерно вјечно богатство славе, нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно'' (2 Кор 4,17 и 18). А ово је снага тих речи. Велике нам користи невоље и овде доносе, зато што нам душу благоразумнијом и искуснијом чине. Али осим тога, оне ће нам у будућем веку небројена блага, која нашим напорима нису сразмерна прибавити, но и по количини и каквоћи много су од претрпљених борби боља, чиме је поравнање између невоља и награде учињено. Међутим, наспрам садашњег полаже се вечно, наспрам лаког - тешко, а наспрам бриге - слава. Брига је, говори, лака, а награда (а није рекао награда но слава, што је много боље од награде) вечна, непрекидна и велика. А тешким се овде не назива оно што је тренутно и мукотрпно, но оно што је драго и на великој цени код простих људи, који скупе ствари и тешкима називају. Зато свагда кад год је говорио: тежина славе, мислио је на величанство славе. Стога дакле, немој ни ти толико мислити о томе да ране и гоњења трпиш, но о венцима и наградама, који су много бољи и светлији од свега што је овде, а ни краја ни граница немају - о томе размишљај.

Но рећи ћеш: „Оно што је овде, то је присутно, а оно тамо тек у надању; и ова се (добра) виде, а она су невидљива и високо изнад нас." Али, мада су невидљива, опет су[222] и од самих видљивих истинитија. А зашто кажем, истинитија? Боље их и од ових видети можеш, јер ова пролазе, а она непрекидно остају. Зато је и придодао: ,,Нама, који не гледамо на ово што се види, него на оно што не види; јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вјечно.'' А ако кажеш: „Како могу ја невидљиво видети, а будуће не видети?" - ја ћу покушати да те примерима узетим из живота и у то уверим. Јер нико се не би ни ових светских послова латио, кад не би пре видљивих, оно што се не види себи представио. На пример, рећи ћу: трговац разноврсне буре трпи, насртаје таласа, бродоломе и безбројне муке подноси, па се тек после толиких неугодности задовољава тиме што је толике товаре набавио и богату куповину обавио. Пре свега су, дакле, неудобности, па тек онда товари видљиви постали, јер и море и таласи одмах се виде чим се из пристаништа изађе, а добитак је невидљив, пошто тек у нади постоји. Али да не гледа трговац прво на тај невидљиви добитак који му није на дохвату и који се не налази у рукама но у надању, он се никад не би ових првих и видљивих тешкоћа латио. А тако и земљорадник запреже волове, плуг вуче, бразде дуби, семе разноси и све своје имање троши, па и од хладноће и мраза и кише многе невоље трпи, и тек после толиких неугодности очекује да озелењену њиву и амбар напуњен види. Видиш ли, дакле, да су овде прво напори, а после награде; и корист неизвесна, а труд очигледан и известан, па да је оно у надању, а ово у рукама. Али да земљорадник не замисли ону неизвесну и телесним очима невидљиву плату, не само да волове своје не би упрезао и плуг вукао и семе разбацао, но ни из куће не би на такав посао кренуо. Па како да није неприлично то што ми и у светским делима пре видљивих на невидљива гледамо и пре награде труд подносимо и прво све недаће трпимо, па тек после плодове очекујемо и надом у неизвесне ствари подстицани, за извесним посежемо, а у Божија обећања сумњамо, па не уверавајући се пре труда, корист тражимо, те тако се и од земљорадника и морепловаца малодушнијим показујемо. А и не само зато што у оно што је у будућности сумњамо, но још по нечему, што није мање од тога, горима се показујемо.

А по чему?[223]

По томе што земљорадници и морепловци извесног уверења о крају своје радње немају, па ипак од свих напора не беже, а ти иако тако сигурног водича у наградама имаш, опет нећеш њиховом трпљењу да подражаваш. Јер често се догађа да се земљорадник и после, кад је семе разбацао и земљу као што ваља прерадио, па и тада кад је већ видео њиву своју да је озеленела, услед града, или суше или скакаваца или најзад ма каквог другог нанесеног удара, плате за свој труд лишава и после много зноја празних се руку кући враћа. Тако и трговац, кад је већ многа мора пребродио и брод свој по жељи натоварио, може и у самом пристаништу, ако се силни какав ветар подигне и брод у какав камен удари, сав свој товар да изгуби и једва голо тело да спасе. Тако је и у свим осталим светским пословима, где се људи при самом крају са многим недаћама суочавају, док се то у твоме труду никако десити не може, но неопходно је да борац, који је благочестивост посејао и велики труд поднео на сваки начин и крај поприми, пошто награду за свој труд није Бог, непостојаности ваздуха, нити налету ветрова поверио, него је на небу, у безбедним ризницама чува. Зато је Павле и рекао: ,,Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује'' (Рим 5,3-5).

Не говори, дакле, да су будућа блага невидљива, јер ако пожелиш детаљно да истражиш, пронаћи ћеш да су она више видљива него она која се налазе у нашим рукама. Тако је и Павле кад је хтео то објаснити, она вечним а ова временитим назвао, именом временитог означавајући њихову трулежност. И то зато што и пре своје појаве одлећу и пре доласка одлазе, и промене су њихове очигледне, а скупљено безнадно, као што се све то и у богатству и у слави и власти и телесној лепоти, па и у храбрости и у осталим земаљским стварима да видети. А то је и пророк потврдио, ругајући се сластољубивима и онима који ка имању и другим маштаријама страсно нагињу, када је рекао: „Помишљаху да су земаљска као она што преостају, а не као она што одлећу" (в. Ам 6). Јер као што се сенке не дају ухватити, тако се не дају ни земаљске ствари, но једне при крају[224] пропадају, а друге и пре краја протичу брже од сваке брзе реке. А будућа добра нису таква, јер промени не подлежу, трулежности нису подвргнута и остарити не могу, случајевима нису подложна, но непрестано цветају и у једној те истој прекрасности вечно остају. Па ако је неопходно да неке ствари невидљивим, неизвесним, па и безнадним назовемо, тако треба да се назову оне постојеће. Јер оне не остају код оних који их имају, но господаре мењају и сваки дан од једног ка другом и опет од тога ка трећем прелазе.

Уосталом, пошто нам је све то Павле рекао и након што је постојећа блага назвао временским а будућа вечним, одмах је и реч о васкрсењу почео, овако беседећи: ,,Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима'' (2 Кор 5,1).

Погледај како и овде сопствене речи употребљава и самим називима разјашњава смисао. Није тело једноставно назвао само кућом, него временском кућом, јер је хтео да и привременост постојећег живота и ону промену на боље познатом учини. Као кад би говорио: што уздишеш и плачеш, ти, љубљени, кад ране од гоњења подносиш и у тамници седиш? Што оплакујеш ова тренутна зла дешавања, кад си и онако дужан да поднесеш и коначни распад свог тела? Или тачније речено: не просто тела, но у телу постојеће трулежности.

Да би доказао, да ова тренутна злотрпљења не треба да нас растужују, саветује да треба да желимо свеопшти и последњи распад, а под распадом подразумева смрт. ,,Јер за тим - говори - и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан'' (2 Кор 5,2). Дакле тело назива и кућом и станом, означавајући са два имена једну исту ствар, а то не чини зато што је хтео да станом представи куће или домове у којима живимо и зграде и начин постојећег живота. И није просто рекао: „Знам", но ,,знамо'', као да је мишљење својих слушалаца узео у обзир. „Не проповедам вам ја о ономе што је сумњиво него о нечему што ви већ знате, управо о ономе у шта сте се и ви, поверовавши у васкрсење Господње, уверили." А због тога и телеса умрлих људи ми „кућом" називамо. Погледај пак, како је ову реч прецизно и добро употре[225]био, јер није рекао погинуће или уништиће се, но распасти; објављујући да се кућа (тело) распада, да би славнија и светлија устала.

И као што је направио поређење у односу на труд и награде, узимајући у обзир њихово временско трајање и количину брига, исто тако и овде чини. Умируће тело назива кућом а устајуће станом, и не просто станом, но станом вечним, и не просто вечним но небеским, износећи његово преимућство како по времену, тако и по месту, пошто је ово земно а оно небесно, ово временско, а оно вечно. И сад имамо потребу и за телом и за становима због телесне немоћи, а тада ће једно исто тело, и тело и стан бити, коме неће ни кров ни какав покривач потребан бити, но уместо свега тога довољна ће му бити нетрулежност. Па пошто нам је тако предност припремљених блага доказао, придодао је и ово:,,Јер за тим и уздишемо.'' Није рекао: уздишем, но опште мишљење предлаже, рекавши: ,,Јер за тим и уздишемо,''јер беше вољан да их тој мудрости привуче и учини их заједничарима свога мишљења.

,,Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан.'' Такође није просто рекао: обући се, но „преобући се". Па онда је и ово додао: ,,Тако да се и обучени, не нађемо наги'' (2 Кор 5,3). Ова се реч чини нејасном, али ће из следећег додатка бити јаснија. ,,Јер будући у овоме шатору, уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо'' (2 Кор 5,4). Видиш ли како на предлог свој не заборавља, нити назива тело ово станом, но кућом; нећемо да се свучемо, него да се још обучемо.

На овом месту је онима, који поричу природу тела и тело наше окривљују неподношљиву рану задао. Јер је рекао: Јер за тим и уздишемо... и нећемо да се свучемо, да не би ти помислио да је он тело као какву худу и порочну ствар, и као непријатеља и злотвора избегавао. Слушај како такву заблуду исправља понајпре овом речју: ,,Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан,'' пошто се онај који се преоблачи, зацело нечим другим заодева. А после тога исто то исправља и овим речима: ,,Уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо.'' А снага ових речи је у овоме: ,,Нећемо ми одбацити наше тело, но трулежност, не тело, него смрт!'' Једно је тело а друго смрт, и једно је тело а друго трулежност. Нити је дакле тело трулеж, ни трулеж тело. И тело је трулежно, но не трулеж сама. И тело[226] је смртно, но није сама смрт тело, но саздање Божије, док су смрт и трулеж из греха настали. Са њега ћу, дакле, свући оно што је туђе, а не оно што је моје; а туђе није тело, но трулеж. Па зато и говори: ,,Нећемо да се свучемо, тј. да тело одбацимо, него да се још обучемо преко тела у нетрулежно.''

Тело усред трулежности стоји, а свлачи са себе трулежно и облачи се у нетрулежно. Оставља оно што је услед греха придошло, и узима што је благодат Божија дала.

И да би спознао да се она реч „свући се" не односи на тело, но на трулежност и смрт, слушај, шта одмах затим придодаје. ,,Нећемо да се свучемо, него да се још обучемо''. Није рекао: да се тело нетрулежном потчини, но шта?Да би живот прогутао оно што је смртно (2 Кор 5,4), тј. да се истреби, да ишчезне, но не тело, него смрт и трулеж, пошто враћајући се у живот неће тело погубити и истребити, но трулеж и смрт који су за њега прилепљени. Није дакле жаљење оно, због тела, но због трулежности која се у њега уселила.

Јесте да је тело тешко и несносно, но не по својој природи, но због тога што је временом подлегло смрти. По томе дакле, није тело труло, но сасвим нетрулежно и тако племенито, да и онда, када трулеж трпи, показује своје достојанство, јер су мошти апостолске изгониле бестелесне силе и прах и пепео њихових тела демонима су одолевали; те је и само дотицање њихових хаљина болест лечило и здравље враћало.

Немој ми дакле, више напомињати о мокраћи и жучи, зноју и блату као и о осталоме о чему говоре они који тело поричу; јер све набројано није од телесне природе него је постало након задобијене повреде. Ако желиш да изузетност тела боље упознаш, размотри целокупан састав свих његових удова; погледај дејства и њихово међусобно сагласје и видећеш, да се удови управљају по најбољим законима и боље се слажу један с другим од свих мудрољубивих становника који право грађанства имају.

Но ако и то презриво одбациш и само о трулежи и смрти мислиш, можемо и на то да ти одговоримо.

Да није људском роду смрћу и трулежношћу ни[227]каква штета нанесена, но управо велика корист, јасно је и отуд што не само да су сви свети док у телу беху, проводили живот анђелски тако да им тело ни најмање није сметало, него су и безаконици у даљем свом безаконовању задржавани трулежношћу тела. Јер кад многи људи својим маштањем посегоше, иако обложени овим трулежним и страдалним телом, да Богу равни постану па су од других људи тражили да их славе као божанства, да не имадоше ово трулежно тело, које им слабост њихову сведочи, зар не би многе безумне преварили?

Тело може да тежи и самом вршењу зла као врхунцу својих безакоња, док свете оспособљава да духовну храброст покажу. Па какво ће опроштење наћи онај који се уз све то телу руга и хули на њега.

А о телу можемо рећи не само то, него и да је оно и узрок богопознања постало. Јер ако је истина да: ,,Што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види (Рим 1,20) и да је вера од слушања'' (уп.Рим 10,14), онда је очигледно да је душа уз помоћ очију и ушију, као неком руком вођена, познала Бога свог Саздатеља. Зато и Павле тело толико воли и говори да га нећемо свући, но ћемо се преко њега у нетрулежност обући. И немој ми говорити: „Како тело може устати и нетрулежно постати?" Јер када сила Божија нешто чини, не треба да испитујемо како?

А шта ја говорим о Богу кад је и тебе самог Бог делатником васкрсења учинио, делимично у сејањима и вештинама, делимично пак и у творевинама од метала, пошто, ако семе прво не умре, не огњили и не иструне, неће нови клас родити. И као што нећеш у васкрсење зрна да сумњаш, кад си га видео да трули и распада се, но јавно доказујеш да ако не угњили и не иструне неће никад ни устати, исто тако и о свом телу мисли, па кад будеш трулеж спазио, посебно се тада у васкрсење увери, пошто смрт ништа друго није но трулеж и распадање; и смрти просто није потребно тело но његова трулеж.

Сличан случај и у рудницима опажамо, јер златородну земљу кад искусни људи нађу, узму је и у ватру мећу и тако злато праве, а тако и песак, када се са другом материјом[228] измеша, прозрачно стакло даје. Међутим, зар оно што сила ватре чини не може и благодат Божија учинити?

Размисли само, како те је Бог у самом почетку створио и тада нећеш у васкрсење сумњати. Није ли земљу узео и човека саздао? А шта је чудесније? Да ли из земље створити тело, кожу, кости, жиле мале и велике, и дејствујуће и просте удове, па и очи, уши, ноздрве, руке и ноге и у свако од њих како појединачно, тако и опште улити деловање, или када умру у нетрулежност их превести? Зар не видиш да земља један облик има, а тело има много облика који су различити по дејству и по боји, по сложености и по изгледу и у свему осталом. Па како, на основу свега осталог, одговори ми, не верујеш у оно што је будуће?

Али каква је потреба телеса и помињати!

Реци ми, како је Бог бестелесне силе, анђелске саборе и арханђелске и више њихове чинове створио? Јер ја и не могу навести неко друго средство помоћу којег је то учинио, осим што је било довољно да то само пожели. А тај, који је толике војске бесплотних створио, зар не може човеково иструлело тело обновити и у боље достојанство поставити? Па ко је тако безосећајан, да и у то посумња и васкрсење оповргне? Јер ако тело не устаје, то ни човек не устаје, јер није само душа човек, но и душа и тело. По томе ако само душа треба васкрснути, онда ће ово биће, човек мислим, половичан устати, а не у целости. А осим тога, реч „устати" није души својствена, пошто устајање ономе који је пао и који је оборен приличи, а душа се не обара, но тело.

И шта значи она изрека: Тако да се и обучени, не наги нађемо?

Велика нам се и скоро неизрецива тајна тиме открива.

А каква?

Таква, коју у посланици упућеној Коринћанима помиње говорећи: ,,Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду'' (1 Кор 15,22-23).

А каква је сила у тој речи?

Таква да ће и незнабожац и Јеврејин, и јеретик и сваки човек, који је на овом свету био, у онај дан васкрснути. Па да још боље то потврди, додаје: ,,Сви нећемо помријети, а сви[229] ћемо се промијенити, уједанпут, у трену ока, при последњој труби'' (1 Кор 15,51-52).

Будући да ће васкрсење бити свеопште, како благочестивим, тако и злим и добрим и људима уопште, да не би отуд помишљао да ће суд неправедан бити и у себи говорио: шта је то, зар са мном срећним, који сам се толико трудио, толико претрпео да и незнабожац и злочестиви и идолопоклоник па и онај што Христа не хтеде спознати, устане и да се исте части као и ја удостоји? Да се не би, говорим, то замишљајући узнемиравао, додао је: ,,Тако да се и обучени, не наги нађемо''.

Али како може, запитаће се ко, да се онај нађе наг, када се већ обукао у нетрулежност и бесмртност?

Тако, што ако без славе будемо, и храбрости пред Богом нећемо имати. Јер иако ће и тела грешних људи устати као нетрулежна и бесмртна, опет ће им та част служити само за мучење и казну, јер нетрулежни устају да би вечно горели. Огањ је онај неугасив, па мора и телеса таква имати, која се никада не могу уништити. И зато је рекао: ,,Тако да се и обучени, не наги нађемо.'' Па и не тражимо, да само устанемо и у бесмртност се обучемо, него кад устанемо да се не нађемо наги у слави и без храбрости пред Богом, да не би иначе огњу предани били: ,,Тако да се и обучени, не наш нађемо''. И пошто је желео да реч своју о васкрсењу најизвеснијом учини, одмах је по оној речи: ,,Да би живот прогутао оно што је смртно, додао: а онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог'', што све заједно значи: у самом почетку, Бог је човека створио с том намером, не да погине, но да би тежио нетрулежности. Па када је и смрт на њега пустио, то је учинио с намером да се помоћу такве казне поправи и пошто бољи постане да поново у бесмртност уђе. Првобитног дакле, овог наума и намере држао се Бог и са таквим расуђивањем је саздао првог човека, што нам је у најранијем времену дао да спознамо. Јер да од самог почетка није био намеран да нам двери васкрсења отвори, не би Авељу који је добродетељан био и којег је заволео, допустио да претрпи оно што је претрпео, објављујући тиме да ми другом животу ходимо и да неки други век, у којем су венци и награде припремљени, праведнике очекује,[230] па је само због тога могао допустити да се догоди да први његов угодник и не примивши овде награде, оде, као да страдањем својим јасно показује, да ће тек после овоземаљског живота коначни повратак, награда и плата бити. А зато је и Еноха примио и Илију узнео, да би у нама побудио мисао о васкрсењу. А саздатељска свемоћ довољна је да се уверимо.

Ако ко по слабом свом поимању други доказ и залог будућем васкрсењу жели, томе је Бог довољно даровао када је благодат Светога Духа преизобилно излио. Зато је и Павле, пошто је своју беседу о васкрсењу доказао тиме што је Христос васкрсао и тиме што је Бог саздатељ, додао и ово: ,,Бог, који нам је и дао залог Духа'' (2 Кор 5,5); не имања, не злата и сребра, но залог Духа; а залог је део целине и о свему, тј. целини, нам сведочи. Јер као што код уговора, када човек залог прими, одмах се нада и има уверење; тако и ти, када си залог примио, тј. дарове Светога Духа, немој више сумњати у благо, припремљено за нас. Та ти си онај који је мртве васкрсавао, слепима вид враћао, бесе прогањао, губаве очишћавао, болести лечио, смрт побеђивао. Када си у трулежном и смртном телу таква и толика дела могао вршити, каквог ћеш се опроштаја удостојити, ако у своје васкрсење будеш сумњао? А кад нас је већ и пре времена наплате, док још у борбама бејасмо, Бог толиким венцима наградио, представи себи колика ће нам блага у време наплате даровати.

А ако кажеш да ми данас таквих знакова не видимо и да такве силе немамо, одговорићу ти да нема разлике да ли је то сада или раније било. А да су у прошлим временима све то апостоли чинили, сведоче цркве разасуте широм света и градови и народи и племена који су простим рибарима прибегли. Јер не би васељеном овладали људи, који неписмени, сироти и убоги беху и последњем сталежу припадаху, да им чуда нису посао олакшавала. Но ни ти ниси без благодати Светога Духа, јер се и сада многи њени знаци могу опажати и од оних које смо набројали далеко су већи и чудеснији. Јер није исто мртво тело васкрснути и душу умртвљену гресима од те поги[231]бељи избавити, а што се посредством крштења дешава. Није исто болести из тела одагнати и терет грехова са себе збацити; није исто око ослепљено исцелити и душу помрачену светлошћу озарити, јер и сада ако залога Духа Светог не би било, крштење се не би могло вршити, не би било отпуштања грехова а тако ни оправдања ни освештавања. Усиновљене не бисмо примили а ни тајнама се не би наслађивали, пошто мистично Тело и Крв без благодати Светог Духа никада не може бити. Па ни свештенике не бисмо имали, јер се и рукоположење не може извршити без силаска Светог Духа. А и друге знаке благодати Духа Светог могуће би било представити, који би те потпуно уверили, да и ти залог Духа имаш, јер си духовно мртвило са себе стресао и мисленог слепила и нечистог живота си се ослободио.

Немојмо дакле, када такве залоге Духа имамо, у будуће сумњати. Но из свих примера доказе о васкрсењу због наше што боље поуке сабравши, по истој тој науци живимо; да би се оних постојаних блага која се ни речју изрећи, ни умом постићи не дају, како удостојили; која, дај Боже, да сви примимо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, коме заједно са Оцем и Светим Духом слава у векове векова. Амин.