Велики и Часни Пост - Велика Четрдесетица

АВВА ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ЕФЕСЦИМА

СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

5,9

Ко живи у Христавој светлости, то показује својом христоликом добротом и праведношћу и истином. Јер божанске врлине нису друго до светљење божанске светлости. Свака врлина неминовно светли. А када се све божанске врлине потпуно зацаре у човеку, онда он сав светли, зрачи божанском светлошћу. Пример: Светитељи. Живећи свето, они светле. Јер светост је светлошћу светост. Отуда увек нимбуси око глава Светитеља. Свака је божанска врлина пуна свете и светле силе, те свака освећује и осветљује човека. Светост и светлост врлина је сва од Бога Духа Светог. Зато се оне и називају, и јесу - "род Духа", плод Духа (ср. Гл. 5,22-23). Када се дух човечји оплоди Духом Светим, онда и рађа плодове Духа - свете врлине и свете силе, од којих се и састоји свети живот. Живећи тако у Духу Светом, људи и живе "као деца соетлости". То и јесте живљење - "у свакој доброти и правди и истини".

5,10

Хришћанинов је даноноћни подвиг: истраживати и чинити што је угодно Богу. Како се то обавља? - Молитвеним бдењем и богоразмишљањем, нарочито. То је подвиг трежњења ума, трежњења срца, од сваке опијености светом и грехом. Грехољубље је пијанство душе. Грехољубива душа нити ишта види као што треба видети, нити ишта зна као што треба знати, нити ишта ради као што треба радити. Одлучна је и строга еванђелска заповест, упућена свима: "Отрезните се као што треба, и не грешите" (1. Кор. 15,34). Сваки грех, и онај најмањи, опије помало душу, занесе је, овансеби је, те она посрће; а од већих грехова, она пада; а од упорног остајања у гресима, од упорног грехољубља, она пропада. Шта је лек од тог пијапства, од грехољубља? - Христољубље. А христољубље се састоји у вршењу заповести Христових. Почетак је тога: одлучно престати са грехом. Јер вера у Господа Христа, и јесте прва заповест, а она почиње са променом нашег живота. Приморај себе на нови живот - по Христу и у Христу. Да, ми у почетку морамо одлучно и немилосрдно приморавати себе на вршење заповести Христових, зато што грехољубива природа наша, или боље навика наша, вуче ка греху и хоће грех. А вршење заповести Христових изгони грех, убија грехе, умртвљује грехољубље. Примораваш ли себе на вршење еванђелских заповести, Господ ће ти, по мери добровољног труда твог, додавати благодат на благодат, и у току времена теби ће вршење заповести Спасових постати и лако и пријатно и природно; и ти ћеш свим бићем осетити како је јарам Христов благ и бреме Његово лако (ср. Мт. 11,29-30).

Вршењем еванђелских заповести душа се отрежњује од пијанства грехољубног, исцељује се од те најопасније болести своје. Тако исцељена и оздрављена, она је способна да истражује, проналази и чини оно што је угодно Богу. То је мучан подвиг, али и неопходан у хришћанском животу. Јер се само њиме отрежњује и обнавља и ум и срце и савест. А обновљен ум обновљено срце и обновљена савест неопходни су хришћанину, да би могао проверавати, сазнавати и знати "шта је добра и угодна и савршена воља Божја" (Рм. 12,2). Само обновљена ума и срца и савести хришћанин зна да је "угодан Богу" када "служи Христу" у Духу Светом помоћу светих врлина (ср. Рм. 14,17-18).

5,11

Знајући из свог благодатног искуства да су доброта, правда, истина, љубав, молитва, и остале свете врлине - "род Духа", плод Духа, плод светлости, дела светлости, хришћани "као деца светлости", "као синови светлости" не треба да пристају на "бесплодна дела таме". А "дела таме" то су греси. Сваки грех је дело таме, и то оне исконскетаме која се кроз добровољне грехе човекове усељује, увлачи у човека, и постаје у њему стваралачка сила греха, радионица греха. Дела таме су бесплодна, јер не рађају људима ништа божанско, ништа трајно, ништа бесмртно, ништа вечно, ништа богочовечно: ни добро, ни правду, ни истину, ни љубав, ни мудрост, ни живот. А у изобиљу рађају смрт, пакао, муке. Зато су хришћани дужни да "карају" творце бесплодних дела таме. "Карајте", иако сте кротки и смирени, јер су од бесплодних дела таме душе људске у смртној опасности, а ви знате Истину и синови сте светлости и служите Богу Истине и Светлости. Баш зато их "карајте" што верују лажи и лутају по тами служећи безумно неправди, безакоњу, греху и ђаволу. "Карајте" их начином свога живота. Не велим: карајте их набрајајући њихова дела, ружећи их због њих: јер знам да ревнитељи чистоте и само сећање на та дела сматрају скврнављењем себе. Међутим, они ће не мање бити покарани, када дела ваша буду блистала врлинама. Светлошћу вашег живота сва дела њихова биће покарана и откривена и обелодањена. А обелодањење тих дела њихових вашим врлинским животом - τῆς ἐναρέτου πολιτείας - тргнуће их и привести самоосуди. А то је почетак обраћења. Обраћење пак одводи у упражњавање врлине - εἰς ἐργασίαν ἀρετῆς, што и јесте светлост.[4]

5,12

Грехољубиви људи су обично уметници у злу, вешти у чињењу грехова и у скривању грехова. Зло има своје амбисне тајне, које оно "посвећенима" открива, а лукаво од осталих скрива. Да није тако, чиме би оно побуђивало радозналост код људи? А људи ништа тако страсно не воле као тајанственост. Зато главни редитељ зла тако уметнички и облачи у чаролиске тајанствености све врсте греха. Изазивачи тајанствене, сласти греховне привлаче људе као лепак муве. Ако ни у чему, ђаво је несумњиво генијалан у једноме: у распредању и испредању зла у безброј разноврсних комбинација. Заиста је "тајна безакоња" грандиозна у нашем земаљском свету (ср. 2. Сол. 2,5). Она вешто наводи и лукаво заводи људе на такве тајне греха о којима је "срамно и говорити". Зато о њима не треба говорити, и тиме језик свој прљати, него их светлошћу свог светог живота обелодањивати и њихову наказност и свепагубност изобличавати.

5,13

Да није светлости, не би се знало да је тама - тама; и оно што је у тами не би знало да је у тами. Да није светлости, тама би могла тврдити да је она све и сва, и да ван ње не постоји ништа. Да није Бога, не би се знало да је грех - грех, и зло - зло, и ђаво - ђаво. Исто тако, да није истине, не би се знало да је лаж - лаж; да није правде, не би се знало да је неправда - неправда; да није љубави, не би се знало да је мржња - мржња. Али, чим се светлост појави, одмах се види шта је тама, и шта је у тами. Чим се Бог појави, одмах се види шта је ђаво, и шта је у њему. Чим се истина појави, одмах се види шта је лаж, и шта је у њој. Чим се добро појави, одмах се види шта је зло, и шта је у њему. Зато се и зна шта треба карати, изобличавати, осуђивати. Зато све што се објављује, обелодањује, види - "светлост је", осветљено је, обасјано је, и може се испитивати и познати.

Да није Бога, ко би осуђивао грех, и зло, и смрт, и ђавола? и зашто би их осуђивао? и чиме би их осуђивао? и у чему би се састојало мерило за мерење свега тога? Људи не би знали ни шта су, ни ради чега су, ни због чега их ваља осуђивати, избегавати, уништавати. Сматрали би их за нешто природно и неопходно, за нешто неуклонљиво и неуништиво. Али појава оваплоћеног Бога у овом свету осветлила је овај наш свет и открила нам, и обелоданила нам, и казала нам, и објавила нам шта све у њему има, и због чега су грех и зло и смрт и ђаво - нешто ужасно, убиствено, страшно, достојно сваког избегавања и осуде и уништења. Тек од Богочовека и Богочовеком ми знамо и видимо да су и грех, и зло, и смрт, и ђаво - нешто неприродно и противприродно, нешто нељудско и противљудско, нешто убитачно и одвратно, и чега се ми људи можемо ослободити само Њиме, оваплоћеним Богом и Господом нашим Исусом Христом.

Једнога духа са богомудрим апостолом, Златоусти боговесник благовести: Свети апостол је рекао: "ви сте светлост", а светлост открива све што се у тами збива. Ако дакле, ви, вели апостол, будете добродетељни и достојни дивљења, неваљали људи се неће моћи прикривати. Јер као што у време, када светилник гори, сви су обасјани, тако и ви када светлите, обелодањени неваљалци биће поражени. Следствено, треба карати, изобличавати. - Као што се унутрашња телесна рана, док се потајно шири и укорењује унутра, не може подвргнути никаквом лечењу, тако и грех, док се скрива као у мраку, ради са великом смелошћу; но чим се обелодани - постаје светлост: не сам грех, - јер како је то могуће? - него онај који га је чинио. Јер ако он буде изведен на скуп, ако буде усаветован, ако се покаје, ако добије отпуштење греха, зар тиме ниси растерао његову таму? зар тиме ниси исцелио његову рану? зар ниси бесплодност кренуо ка плодности?[5]

5,14

Греси су наша духовна смрт. Када смо у њима, ми смо духовни мртваци: мртви смо за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. И то смо сазнали од Господа Христа (ср. Мт. 8,22; Рм. 13,11-12; Јн. 5,25). Али смо од Њега сазнали још и ово: да Он има силе којом васкрсава све мртваце. Зато свети апостол благовести: "устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос". Јеси ли грехољубив, гле, ти стално спаваш, ниси будан за оно што је божанско и вечно у животу, идеш кроз живот као месечар, неосетљив и несвестан за оно што сачињава прави смисао и истинску радост живота. Греси успављују у нама богочежњива осећања, оно што нас креће ка Богу и одушевљава за све што је божанско и рајско. Та наша успаваност у гресима и јесте наше духовно мртвовање, наша духовна смрт. Ево светлости Христове; она нам то обелодањује, и показује: греси су смрт душе, а Бог - живот душе; смрт је пакао, а живот - рај; бирај. За Њега, свемоћног Богочовека, смрт је сан, из кога Он буди свакога који жели. Јер само Он, Свемоћни, има силе да буди људе из смрти као из сна. Заиста је духовни мртвац сваки човек кога Господ Христос није пробудио Својим Еванђељем. Заиста сваки грехољубац спава сном смрти, и у сну се батрга по буњишту и црвишту свом и општељудском, и не осећа у каквом је смраду, и ужасу, и беди, и паклу."Устани!" - свануло је, јер је грануло "Сунце правде" у нашем земаљском свету. Ти спаваш, скрхан својом неправедношћу и туђом неправдом, и сматраш да нема ни праведника; ти спаваш, опхрван смрћу и смртношћу, и сматраш да нема васкрсења и вечнога живота; ти спаваш, опчињен злом и ђаволом, и сматраш да нема ни добра ни Бога. А гле, ево у нашем земаљском свету и Бога, и правде, и живота, и васкрсења, и свакога добра: "устани и васкрсни из мртвих!" Ти то можеш, јер зависи од тебе, од твоје силе. А шта је твоја сила? - Вера у свемоћног и свемилостивог Господа Христа. Поверујеш ли у Њега, Он ће те потпуно обасјати Својом чудесном и чудотворном светлошћу, и ти ћеш сагледати сву истину Божју, и сву правду Божју, и сву љубав Божју, и сав рај Божји, и сву вечност Божју, сва савршенства Божја, - сагледаћеш ту, пред собом, у сведивном Господу Исусу. И притом Он ће те испунити Својом животворном Божанском силом, која васкрсава све духовне мртваце, јер је вера наша - "у сили Божјој" (1. Кор. 2,5). Та безмерно човекољубиви Господ Христос је зато ту, у нашем човечанском свету, да би се сваки од нас пробудио из греховне смрти, васкрсао из мртвих, презрео своје грехе, и узаживео новим животом, животом у Христу, испунивши се "сваком пуноћом Божјом". Гле, свака света еванђелска врлина и јесте твоје васкрсење, зато што је свака пуна божанске васкрсне и животворне силе. Покајање? - Ето твог васкрсења. Оно те васкрсава из мртвила твог, из мртвовања твог у сластима греховним. А вера? Ето другогваскрсења твог, јер те она васкрсава на живот вечни, на радост вечну у познању јединог истинитог Бога и Господа. А љубав? а молитва? а пост? а корист? а трпљење? а остале свете врлине? - свака је од њих по васкрсење твоје, по победа над једном или над многим смртима што су у теби и око тебе, само их пригрли свом душом, унеси их у срце своје, претвори их у крв своју, и нека кроз крвоток целог бића твог разносе божанске силе што су у њима, и у теби ће умрети све смрти, и изумрети све смртно. И ти ћеш се осећати бесмртан и вечан још у овом свету, преображавајући се кроз свете врлине из силе у силу.

5,15

Све је Христом обасјано, све осветљено, све је на видику, цео ваш живот, и ваша душа, и ваше срце, и ваша савест, а камоли ваша дела, - зато гледајте како живите, како мислите, како осећате како поступате. Сви вас чак и с неба виде, најпре сам Господ, а затим и сви свети Анђели и Светитељи. Мудрост је живети еванђелски "уредно",еванђелски "тачно" - ἀκριβῶς; а лудост је, лудило је живети расипнички неуредно, трошећи душу на грехе и пороке. Ко је мудар у очима Господа Христа? Онај који зграду душе своје зида на вршењу светих заповести Еванђелских. А ко је луд у очима Господа Христа? Онај који не зида зграду душе своје на Еванђељу Спасовом. Јер све што се зида Господом Христом, одолева свима бурама и олујама и непогодама искушења, греха, смрти и ђавола; све пак што се зида и гради без Христа, и мимо Христа, и против Христа - лако пада и распада се чим наиђу олује искушења, олује грехова и страсти, поготову ветар смрти и демонизма (ср. Мт. 7,24-27). Безбројни су примери мудрог,еванђелски мудрог, еванђелски уредног живота, а на првом месту то су: свети Апостоли, свети Мученици, и сви свети следбеници Христови, а испред њих - сам савршени Свепример -Господ Христос. Пример пак лудог, расипничког живота су: блудни син, лењи слуга са једним талантом, и сви слични њима (ср. Лк. 15,11-32; Мт. 25,14-30).

5,16

Време живота на земљи дато нам је да га еванђелски мудро искупимо. А искупљујемо га непрекидно се спасавајући од зла, које се разлило по целом бићу времена, по свима ноћима и данима: "јер су дани зли". Од зла се пак спасавамо једино Спаситељем Христом. Јер нема другога бића под небом којим би се људи могли спасавати од зла, греха, смрти и ђавола (ср. Д. А. 4,12). Ми откупљујемо време, које смо грехом продали злу, када га испуњујемо Христовим добром помоћу еванђелских врлина. Јер само божанско добро Христово може потиснути сва зла из свих "злих дана", и претворити их у дане добре. "Искупљујући време" - ἐξαγοραζόμενοι τὸν καιρόν - значи: испуњујући све своје дане Христом и Његовим светим Еванђељем, јер једино Он има силе која нас спасава од свакога зла и од свих смрти што су у њему. Одајући се гресима, ми време свога живота продајемо смрти; а откупљујемо га када се покајањем одрекнемо својих грехова, васкрснемо из мртвих, и узаживимо еванђелским врлинама, које нас испуњују вечним животом. Време земаљског живота дато нам је: да њиме стекнемо вечни живот. А он се стиче вршењем заповести Божјих (ср. Мт. 19,17). Посвећујући Христу све дане своје, све време своје, ми искупљујемо време свога живота, стичемо живот вечни, и тако остварујемо божански циљ ради кога нам је и дато време овога живота. Уопште, време је и дато људима на земљи, да буде увод у вечност, увертира у живот вечни. Хришћанин тако и схвата време, и са његове онтолошке и са његове егзистенцијалне стране. Такво осећање времена, и такво сазнање о времену, хришћани стичу живећи еванђелски мудро (ср. Кол. 4,5).

Наводећи апостолове речи, свети Златоуст благовести: Апостол нам саветује то, не да будемо лукави и превртљиви, него речи његове означавају ово: време није ваше; сада сте ви путници и дошљаци и иностранци и туђинци; не иштите почасти, не иштите славе, не иштите власти, не будите осветољубиви; све подносите, и тиме искупљујте време; много улажите, све што год би од вас узатражили. Речи апостолове су нејасне, покушаћу да их објасним примером. Замислимо човека који има сјајну кућу, затим како неки долазе да је разруше, он им даје много и много, и тиме избавља себе; тада ми кажемо да је он искупио себе. Тако и ти имаш велику кућу и истинску веру; долазе да ти узму све; ти дај све што заишту од тебе, само спаси своју главну драгоценост - τό κειφάλαιον = веру. "Јер су дани зли", каже апостол. Шта је то зло дана? Зло дана треба да је около дана - περὶ τὴν ἡμέραν. Ако ти познаш шта је зло у свакоме од нас, онда ћеш сазнати и шта је зло дана. Шта је зло тела? Болест. А шта је зло душе? Порок, поквареност. Шта је зло воде? Горчина. И сваке врсте зло је посувраћеност око природе онога предмета коме се приписује зло. Ако дакле и дан може имати зло, оно треба да је око самог дана, око часова, око видела. Тако и Христос каже: Доста је свакоме дану зла свога (Мт. 6,34). Помоћу овога ми можемо схватити и оно. Дакле, у каком смислу апостол назива дане злима? у каком - време злим? Он тако назива не суштину - οὐ τὴν οὐσίαν, не творевину - τά κτίζματα (= твари, ствари, створења), него оно што се збива у њима - τά ἐν αὐτοῖς γινόμενα. Као што и ми имамо обичај говорити: "Имао сам тежак и рђав дан". Међутим, на који начин дан може бити тежак сем по ономе што се догодило у току дана? А то што се у току дана догађа: добро је од Бога, а зло од рђавих људи. Следствено, људи су творци свега злог што се догађа у времену, зато се и каже: "зла времена, рђава времена".[6]

Богозрачни ум светог Фотија овако расуђује: Време није наше својина, јер смо дошљаци. Купуј га, дакле, и учини својим. А како то бива? Угађањем Богу. Јер време онда постаје наше - ἵδιος - када у њему творимо добра дела, која ће у оном свету бити прослављена, као што ће рђава бити осуђена. "Јер су дани зли". Нису у њима часови или времена зли, - Боже сачувај! - него због зала која ми чинимо у њима, апостол назива дане злима. Није сама природа дана добра или зла. Ради тога и Христос каже: "Доста је свакоме дану зла свога" (Мт. 6,34): тојест зла које у њему бива од нас. "Тога ради не будите неразумни"; пошто, вели апостол, зло цвета и влада у садашњем животу и данима, не будите неразумни да вас оно освоји.[7]

5,17

"Тога ради" што вам је време дато као увод у вечност, као припрема за живот вечни, "не будите неразумни". А неразумни сте ако га употребите на зло, и тако себи зарадите смрт, таму, пакао. Бићете разумни ако познате шта је воља Божја да чините са временом. Зато свети апостол наређује: "Познајте шта је воља Господња", јер ће вам она казати шта Бог хоће од вас, шта Он хоће да чините са временом живота које вам је дао, и којим можете да стекнете или смрт вечну или живот вечни. "Неразумни" су они који неће да знају за божански смисао времена и проводе време свога живота без познања Бога и воље Божје. То је лудило. У том случају време живота које нам је дато постаје лудница, у којој луди и лудује против свог божанског назначења и наш ум, и наша душа, и наше срце, и наша савест.

Сва воља Божја о роду људском, и о сваком човеку, казана је у Христу Исусу, у Његовом Еванђељу (ср. Еф. 1,9). Сваки од нас може сазнати од Њега шта му ваља чинити да постигне своје божанско назначење у свету. Отуда, познати Њега и Његово свето Еванђеље значи: дознати шта Бог хоће да чинимо, сви скупа и сваки понаособ. Авоља је Бога Оца да сваки који верује у Господа Христа стекне светост и добије живот вечни (ср. Јн. 6,39-40). Значи: разуман је, пред Богом разуман, човек који зна вољу Божјуи твори је; а неразуман је пред Богом човек који не зна вољу Божју и не твори је, јер неће да је зна и да је твори. Мудар је, богомудар је човек који слуша заповести Господње и твори их, и гради дом душе своје као на неразрушивом темељу; а луд је пред свемудрим и свеблагим Господом, луд је који то не чини, већ ван Господа Христа хоће да осигура своју душу, свој живот, своју бесмртност, а уствари он на тај начин гради дом бића свог на песку, и дом се распадне и падне чим олује искушења земаљских ударе на њега (ср. Мт. 7,24-27). "Шта је воља Господња? Воља Господња је да искупимо садашње време - τό τὸν παρόντα καιρὸν, ἐξαγοράζεσθαι".[8]

5,18

Као творевина Божја, вино је "веома добро"; али када се злоупотреби, оно одводи у разузданост, у разврат, у поквареност, у пропаст. Ту је онда крива зла воља човекова. Као уопште у исхрани: храна по себи не погани човека, јер је од Бога; човека погани његова грехољубива воља, која преједањем и препијањем употребљава на зло и храну и пиће. "Чувајте се, препоручује Спаситељ, да како срца ваша не отежају преједањем и пијанством" (Лк. 21,34). Од тога срца отежају и у разврат падају. Јести и пити, то је од Бога; али што је више од тога - "ода зла је" (Мт. ср. 5,37). И у исхрани се мора бити еванђелски мудар и разуман; и ту важи света реч апостолова: "Живите као мудри, не као немудри" (Еф. 5,15). Неразумна употреба пића води у лудорије, у разврат. Апостол забрањује опијати се, а препоручује пити "по мало вина стомака ради и честих болести" (1. Тм. 5,23). То важи и за храну: не ждерати, не преједати се, а јести да се одржава здравље.

Свети Златоуст богомудро расуђује: Хоћеш да знаш кад је вино добро? Чуј речи Светога Писма: Подајте вино онима који су у тузи, и силовито пиће онима који су у јаду (Прич. 31,6). И с правом: јер оно зна ублажити горчину и тугу и одагнати јад. "Вино весели срце човеку" (Пс. 103,15). Како онда долази пијанство од вина? Ништа не може производити супротна дејства себи. Према томе, пијанство није од вина него од неумерности. Вино нам је дато не ради чега другог него ради здравља тела; но и томе смета неумереност. А почуј и блаженог апостола који пише и говори Тимотеју: "Пиј по мало вина, стомака ради свога и честрх својих болести" (1. Тм. 5,23). Јер Бог ради тога и сатвори наша тела сразмернима и да се с малим могу наситити, да би нас тиме научио да смо ми створени ради другог живота - πρός ἑτέραν ζωήν. Такав живот Он је и хтео да нам да од почетка; али пошто ми сами себе учинисмо недостојнима њега, Он га одложи, и за време те одложености не допушта нам уживати неумерено; јер чашица вина и један хлеб довољно је да напуне желудац човеков. Јер господара над свима животињама, човека, Бог створи са малим телом коме треба далеко мање него животињама, показујући тиме не што друго него да бисмо хитали ка другом животу. "Не опијајте се, вели апостол, вином, у коме је блуд". Јер вино не спасава него погубљује, не само тело него и душу.[9]

"Испуњавајте се Духом". Како? Рађајући плодове Духа: љубав, радост, мир, трпљење, доброту, милост, веру, кротост, уздржање (Гл. 5,22-23). Упражњавајући врлине Духа, човек се испуњује Духом, Богом. Први дар Духа, "залог Духа" даје се светом тајном крштења и миропомазања. Јер крштење није друго него рођење Духом Светим (Јн. 3,5). Ко се роди Духом, он затим треба и да расте Духом, тојест да се све више испуњује Духом. Томе испуњавању себе Духом, томе подвигу одуховљења себе нема мере, јер "Бог Духа не даје на меру" (Јн. 3,34). Живећи тако, хришћанин постаје храм Божји, у коме живи Дух Божји. Свети апостол пише хришћанима: "Ви сте храм Божји, и Дух Божји живи у вама" (1. Кор. 3,16; ср. Рм. 8,9). Хришћанство и није друго него живот у Духу Светом. По учењу светих Отаца, задобијање Духа Светога помоћу светих тајни и светих врлина и јесте циљ хришћанског живота. Где се налази, и где задобија Дух Свети? У Цркви, једино у Цркви. Доказ? - Света Педесетница: сав Дух Свети, са свима светим даровима, сишао на Цркву, и занавек остао у њој као душа њена - душа у Богочовечанском телу њеном. Тада се испунила Спаситељева реч: реке воде живе потекле су животом и бићем људским (ср. Јн. 7,38-39). Отуда се само у Цркви човек и може испуњавати Духом Светим, и живети Њиме: бити у Духу, и Дух у њему. Спас благовести Својим светим ученицима: "Дух Свети у вама обитава (борави) и у вама ће бити" (Јн. 14,17). Пуноћом Свога Божанства Дух Свети живи у Цркви; отуда у њој сви дарови Духа (ср. 1. Кор. 12,3-13). И сав чудесни и чудотворни живот Цркве креће се, бива и јесте у Духу Светом. Ту "све чини - πάντα ἐνεργεῖ" Дух Свети по Својој свемудрој божанској власти и вољи (1. Кор. 12,11).

Златоусти Духоносац благовести: Алостол вели: "Испуњавајте се Духом". Је ли то у нашој власти? Да, у нашој. Јер када лаж, када љутину, када блуд, када нечистоту, кад грамжљивост отерамо од душе своје; када постанемо благи, жалостиви, душебрижљиви; када не буде у нас лакрдијања; када себе начинимо достојнима, - шта ће онда спречити Духа Светог да нам приступи и долети? И Он ће нам не просто приступити, него ће испунити срце наше. А када унутра у нама буде таква светлост, онда нам никаква врлина неће бити тешка, него лака и пријатна.[10]

5,19-21

Пошто је живот хришћана уствари живот у Духу Светом, јер "ко нема Духа Христова, тај није Његов" (Рм. 8,9), то сам живот хришћанинов треба да проходи у Духочежњивом расположењу. Зато је живот хришћана непрекидни подвиг удуховљења и одуховљења помоћу светих божанских врлина, које предводи и у свако савршенство одводи молитва. Хришћани се и испуњују Духом Светим живећи и васпитавајући себе и један другог молитвом: "говорећи међу собом у псалмима и славопојима и песмама духовним, певајући и припевајући у срцима својим Господу". Непрекидно молитвено расположење најбољи је знак да човек живи у Духу Светом. Такав човек за све и сва има разумевања; и сва збивања у себи и у свету око себе он пропрађа молитвом. Јер он свим бићем осећа и зна да се сви конци свих збивања налазе у рукама свемоћног и свемилостивог Господа. И зато хришћани и захваљују Господу "свагда за све": захваљују Му што је створио овако диван свет; што је створио човека боголиким и дао му способности и средства за богоподобно самоусавршавање; захваљују Му "свагда" што имају Анђеле и Арханђеле за своју свету браћу, што имају Свету Тројицу за Бога;захваљују Му "свагда" што је овај видљиви свет створио као храм, и људе у њему као свештенослужитеље ср. Кол. 1,16-20); захваљују Му "свагда" што је род људски спасао Господом Христом од греха, смрти и ђавола; захваљују Му "свагда" нарочито и силно за тако незаменљивог и свеблагог и свемилог Спаситеља као што је Господ Христос, за Његов чудесни домострој спасења, за Цркву, за Духа Светог који Црквом и у Цркви извршује непрекидно спасење света, људи, остварује богочовечански домострој спасења кроз векове и векове, и то остварује помоћу светих тајни и светих врлина, необично лаких и приступачних за све људе свих времена; и тако нигде краја њиховом захваљивању- "свагда за све", "свагда за све", "свагда за све". Но изнад свега ми хришћани не престајемо свим бићем захваљивати Богу и Оцу што нам је дао тако свесавршеног, тако свеидеалног, тако свечудесног Спаситеља - Господа и Богочовека Христа, каквог земаљски свет ни замислити није могао. Све што је род људски могао замислити као најидеалнијег и најсавршенијег Бога и Спаситеља, све нам је то дато у лицу Господа Христа, и то несравњено савршеније, љупкије и милије, хиљадама пута савршеније и љупкије и милије. Гледаш Га, и никад да Га се нагледаш! заиста - "што око људско не виде", то нам је Бог Отац дао у чудесном Господу Христу. Слушаш Га, и никад да Га се наслушаш! заиста - "што ухо људско не чу", то нам је Бог Отац подарио у сладчајшем Господу Исусу. Осећаш Га, волиш Га, и никад да Га се довољно наосећаш и наволиш! заиста - "што у срце човеку не дође", то нам је Бог Отац даровао у свемилостивом и свежалостивом Господу Исусу. Хришћани, та ви сте хришћани и тиме, нарочито и тиме што захваљујете "свагда" и за сваку муку, и за сваку невољу, и за сваку беду, јер гле, њих је баш чудотворни Спас наш и начинио средствима нашег спасења, нашег очишћења, нашег освећења, нашег обожења, нашег охристовљења; а њих је тако много у овоме свету, и зато је свакоме од нас тако лако спасти се помоћу њих. Јер када је Једини Човекољубац крст Свој дао нама као свесилу, благословио као врховно средство освећења и свепобедно оруђе спасења, онда - добро дошла свака муко, и свака невољо, јер си ми крстом Спасовим и лака и мила и спасоносна! (ср. Д. А. 5,41; 2. Кор. 6,10; 12,10; Кол. 1,24; Јевр. 10,34; Јн. 16,33). Добро дошла и ти смрти, свака смрти, коју доживљујем Христа Господа ради, правде Његове ради, Еванђеља Његовог ради, Цркве Његове ради, спасења свога ради, спасења браће моје ради. О, да! "захваљујући свагда" Господу свечудесном, што је Богочовечанском смрћу Својом највећег непријатеља нашег - смрт, претворио у нашег највећег пријатеља: јер нас смрћу - спасава од смрти!

Раскликтана чудесном благовешћу Спасовом, христочежњива душа светог Златоуста благовести: Свети апостол вели: "захваљујући свагда за све". Шта - зар требазахваљивати за све што се деси? Да, да! макар то била болест, макар то било сиромаштво. Захваљуј, макар и не схватао разлог нечега; у томе се баш и састоји захвалност.Ништа велико, ништа особито, ако захваљујеш када си у добру, када си здрав, када си напредан и срећан. Но од тебе се тражи да захваљујеш када си у невољама и жалостима. Немој говорити ништа сем речи: Хвала Ти, Господе! Но шта ја говорим о невољама које бивају овде на земљи! За сам пакао треба захваљивати Богу, за казне у паклу, за муке у паклу. Јер ако будемо пажљиво размишљали, - несумњиво ће нам много користити и ова ствар: страх од мука у паклу зауздаће срце наше ... Да, када нас постижу болести, несреће, беда, онда баш и треба силно захваљивати Богу. И то захваљивати не речима, не језиком, него поступцима, делима, мислима и срцем. Од све душе треба Му захваљивати. Јер нас Он љуби већма него наши родитељи; и љубав Божја се толико разликује од љубави наших родитеља, колико добро од зла.[11]

Хришћани су свесни необичне сложености, замршености и тежине духовног живота; знају они да је кроз овај живот највидовитији вођ њихов - непрекидна молитва Богу, јер их она преко свих Светих и везује за Бога, и осигурава им Њиме излаз из сваке тешкоће и зла и смрти и пакла. Знају они да се ниједна еванђелска врлина не може упражњавати целисходно осим у заједници "са свима светима", и да целокупан живот ваља проводити у смерној заједници "са свима светима" од Оца кроз Сина у Духу Светом. Стога се хришћани непрестано смиравају пред Светитељима Божјим и међу собом: "слушајући се међу собом у страху Божјем". И то чине, да се не би огрешили о ближње, о браћу, ако би истицали вољу своју, него је увек самопрегорно потчињавају вољи Божјој. "Служи свима као господарима, и ускоро ће сви постати твоје слуге, потчињене теби влашћу, сигурнијом од власти и најсвирепијег тиранина".[12]