Акатист Богородици
У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:
Град обухваћен ратом, непрестаним песмама
На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји", те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом". Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга - св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно - у уторак, чини молебан Богородици.
Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.
Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ - и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника". Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња". Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.
Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.
Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.
Иако Синаксар у субошу пете седмице Четрдесетнице говори само о Трократном избављењу Константинопоља, иосредством Богомајке - ипак историја сведочи и о четвртом:
Аскољд и Дир наоружавши 200 бродова прокрчише себи пут, 866.г. у Црно море, пустошећи огњем и мачем обале, и опколише Константинопољ са мора. Имп. Михаил Трећи, који је тада царевао у Константинопољу, беше одсутан због рата са Агарјанима на Црној реци. Дознавши од намесника цариградског о новом непријатељу, пожурио је у ирестоницу; уз велику опасност иробио се кроз обруч непријатељских бродова, немоћан да угрози њихову силу, поуздао се у Госиода, од кога је помоћ и стигла. По сведочанству византијских летописаца, народ се у молитви обратио Богородици у њезином славном храму у Влахерни. Патријарх Фотије је са великим торжеством изнео Њезину ризу на обалу и иогрузио је у море, тихо и сиокојно. Одједном се подиже бура која је разбила и уништила непријатељску флоту, те само незнатни остаци њезини вратише се у Кијев.
Сагласно византијским летописцима, Нестор овако описује следећи догађај.Уплашени небеским гневом, руски безбожници хитно упутише делегацију у Константиноиољ ради светог крштења.
Грамата патријарха Фотија, писана крајем 866. г. источним епископима, сведочи о томе шта се, у ствари, збило. „Руси, пише он, познати по жестини, поробиоци суседних народа, који се у својој дрскости усудише да ратују са римском империјом, већ оставише сујеверје и исповедише Христа, те постадоше наши пријатељи, мада још до недавно беху најзлобнији непријашељи. Они од нас добише епископа и свештеника, испољивши живу усрдност и вољу ка хришћанском богослужењу".
Дивну помоћ Одигитрије, благодатно дарујућу верујућима, Црква помиње и прославља у суботу пете недеље Великог поста из разлога што је прво избављење Константинопоља било око тога времена. Уз то, Богомајка је хитра помоћница и у покајању. Њезиним садејством православни побеђују видљиве и невидљиве непријатеље. Њезином помоћи Грци су много пута победили невернике, а Марија Египатска, коју помињемо у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и у следећи васкрсни дан, победила је грех свој.
Богослужење, које се врши у суботу пете седмице Четрдесетнице у част Богородице, назива се похвала и стајање, из разлога што су похвалне химне Богородици верујући првотно произносили стојећи целу ноћ. Због тога се похвална пјенија у част Одигитрије, до данас савршавана у Цркви, називају акатисти или стајања. „Не назива се сједален, јер тада сви људи једноставно стоје (акатист), појући химну Мајци Речи".
Акатист је похвала (панагерик) Богомајци, састављен од 24 песме - 12 кондака и 12 икоса, распоређених саобразно двадесетчетирма словима Грчког алфавита. Ауторство акатиста неки приписују Георгију Писидијском, ђакону Велике Цркве у Константинопољу (половина VII века). Свака песма почиње одговарајућим јој по редоследу словом алфавита - кондак се завршава псаломским: алилуја, а икос архангелским поздравом Богомајци: радуј се. Акатист се завршава кратком молитвом Пресветој Дјеви да Она свагда буде избавитељица хришћана од невоља и искушења. У томе смислу се акатист чита у свима осталим данима године, на почетку или по завршетку других служби похвале; али у суботу акатиста он улази у сами састав богослужења и поји се на јутрењи, и то не сав одједном, него раздељено - у размацима са другим песмама и читањима - у четири различита изласка. Свака пауза почиње и завршава се певањем кондака „Избраној Војвоткињи". Обичај читања акатиста утврдио се после двају нових избављења Константинопоља, заступништвом Богомајке.
У почетку празник акатиста се вршио само у Константинопољу, уствари, само у Влахернском храму, у коме се и чувала чудотворна икона Мајке Божије заједно са свештеним заостацима њезиног земног живота: ризом и појасом Њезиним, и где је народ у ноћ најезде Авара и Персијанаца на град служио свеноћно бдење Богомајци; али у IX веку овај празник је унесен у типик манастира св. Саве, и у типик Студитског манастира, а потом и у Триод, те је од тога времена постао свеопшти обичај у целој Православној Цркви.
У васкрсни дан пете седмице Великог поста, неослабљено побуђујући верне на истинско покајање којим се достиже Царство Божије, Црква причом о богаташу и Лазару, описаном и у химнама, учи да Царство Божије није храна и пиће, већ правда и свето уздржавање. Зато ће у њега ући само они који добра из својих ризница дарују у руке убогих. Заједно са овом поуком, ради охрабрења духовних трудбеника, Црква савршава и службу св. и преп. Марији Египатској, показујући у њој образац истинског покајања, а самим тим показује колико је велика и неизрецива милост Божија и човекољубије према онима који искрено желе да се обрате од својих сагрешења.
Ради утехе и охрабрења онима који посте Православна Црква и у петој недељи Четрдесетнице на Литургији читањем Апостола подсећа о спасоносној сили крсне жртве Божијег Сина за нас. Дошао је Христос, Првосвештеник будућих добара не са крвљу јарчијом нити јунчијом, него Својом крвљу уђе једном за свагда у светињу извршивши вечно искупљење (Јевр 9:11-14). А у читању Евангелија Црква подсећа подвижнике на приближавајућу се радост васкрсења Христовог пророчким речима Исуса Христа, које се читају на Литургији, у евангелију недеље: Ево улазимо у Јерусалим и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима: и наругаће му се и ухватиће га, и попљуваће га, и убиће га, и у трећи дан ће васкрснути (Мк 10:35-46).
No comments:
Post a Comment