Na biblijsku Knjigu o Jovu postoji mnogo različitih tumačenja. To je tako neverovatna knjiga, koliko po raznolikosti onoga što se otkriva onima koji je čitaju, toliko i po tome što nas vodi ka jednom potpuno nedokučivom i neverovatnom, ali uz Božiju pomoć dostižnom cilju.
Ja ni u kom slučaju ne pokušavam da napišem bogoslovski rad. Ovo su samo kratki koncepti, skice onoga što mi se otkrilo pri čitanju ovog teksta, a možda najpre zapis razmišljanja, skoro bez citata. Onaj koji je čitao ovu Knjigu će se podsetiti nečega, a onaj koji je nije čitao bolje da počne od «izvora».
Dakle, Jov i njegovo beskrajno stradanje ... U jednom momentu čoveka oblije hladan znoj zbog spoznaje: tragedija Jova nije tako strašna, kako izgleda na prvi pogled; ona je mnogo više čudesna i užasna.
Obično se smisao knjige svodi na jedno od ova dva tumačenja.
Prvo od njih pribegava terminu «iskušenje». Bog je želeo da se uveri koliko je Jov istinski predan Njemu i dozvolio je da se sve nevolje i bede obruše na pravednikovu glavu. Jov se u početku zbunio, a potom kada je Sam Bog počeo da razgovara s njim, uplašio se i priznao svoju krivicu. Na kraju je Bog darežljivo vratio Jovu sve što mu je oduzeo: novu kuću, nova stada, novu decu ...
Ovakvo objašnjenje često izaziva neprijatnost: veoma je lako u sličnoj situaciji uvideti veliku moralnu grešku. Kao što je na jednom hrišćanskom internet-forumu napisala jedna mlada žena: «Ispada da Bog sedi na Nebu i posmatra ljude ...ja Mu se naprimer molim, zahvaljujem Mu, a On misli: «O, kako dobra devojka, da je Ja malo ispitam...» - i šalje mi veliki broj stradanja kako bi Mu se još više obraćala. I istovremeno proverava neću li ja prestati da Mu verujem...» U stvari mučenje nedužnog, kako bi se uverili u njegovu predanost je postupak, koji je nespojiv sa tvrdjenjem o Božijoj dobroti; to je NEDOSTOJAN postupak; i predanost koju on proverava je – predanost SLUGE. Da li je moguće tako jednostavno utešiti čoveka: u čemu je nevolja – sva deca su poginula?..evo, rodilo se toliko novih, - i nema mesta tuzi!..
Ateisti se često pozivaju upravo na takvu raspravu o Knjizi o Jovu, kao na uzrok svoje ubedjenosti u nemoralnost hrišćanske vere. Šta im odgovoriti? Možemo se pozvati na to, da je takvo starozavetno shvatanje odnosa Boga prema ljudima. Možemo (s punim pravom) tvrditi da se Božija ljubav ne može svesti na naše shvatanje ljubavi, i Njegova mera se razlikuje od svih naših mera. Možemo se ipak zamisliti: da li je ta biblijska knjiga zaista napisana o ispitivanju pravednika?
Drugo objašnjenje priče o Jovu je sledeće. Živeo je jednom jedan čovek koji je sve radio prema Božijem Zakonu, ali je sam sebe smatrao «samodovoljnim», i pripisivao je sebi a ne Gospodu sva svoja dostignuća i zasluge. A kada su se na njega obrušile sve nevolje, kada je izgubio sve što je mogao da izgubi, počeo je drsko da zahteva odgovor od Boga. Ali njemu su i bila potrebna sva ta stradanja i nesreće, kako bi se njegovo srce otvorilo. Bog se javio tom čoveku, i on je kroz stradanje shvatio da nije bio u pravu, videvši izvore svoje pravednosti u sebi samom; pokajao se i bio je bogato nagradjen od Gospoda.
Oba ova tumačenja su bez sumnje poučna na svoj način. Ali ona uopšte ne primećuju paradoks, koji predstavlja samu suštinu te knjige.
Ako je ono što se dešavalo sa Jovom zaista predstavljalo ispitivanje vernosti Bogu – da li on uspeva da ga izdrži? ...Jer glavni tekst knjige govori o tome kako Jov svodi račune sa Bogom, izaziva Ga, zove Ga na sud; a trojica njegovih prijatelja i Eliluj – kakve god da su bile njihove unutrašnje pobude – brane pred Jovom Božiju pravednost, podsećajući na ljudsku grehovnost i urazumljujući ... Ukoliko Bog teži da urazumi Jova u njegovoj nepravičnosti, zbog čega se On na kraju obraća trojici njegovih prijatelja: «...ne govoriste o Meni PRAVO, kao sluga moj Jov» (42:7)??!! Kako to razumeti? ...Gde je ispitivanje, ukoliko ga Jov nije izdržao? I gde je urazumljenje, ukoliko su bunt Jova PRAVE REČI, i Bog Sam to priznaje?! ..U čemu se ogleda vernost Jovovih reči o Gospodu?..
Jov nije poznavao Pismo jer je živeo pre Mojseja. Zato mu je bio poznat Sam Bog. Jov, kao i svaki čovek nije sam sebi dovoljan, ali on sebe i nije smatrao takvim. On se uvek i u svemu uzdao u Boga, što se vidi i iz prve glave, da i svoje sinove preporučuje Gospodu, prinoseći za njih žrtve.
Jov se u potpunosti predao Bogu, pritom ne znajući ni za smisao stradanja, ni za predstojeću Krsnu Žrtvu.
Mi znamo više, čak i iz te same knjige. Znamo da Jovova stradanja uopšte NE ZAVISE ni od kakvog greha, niti od bilo kakve nepravilnosti njegovog života. I više od toga – ona predstavljaju direktnu posledicu njegove pravednosti! Nastupio je sudbonosni trenutak priče. Nastupio je kritičan momenat u nevidljivoj borbi Gospoda sa satanom. Neprijatelj je postavio zahteve i pokušava da probije odbranu – i samo je Jov sposoban da stane u odbrambeni zid, i upravo on mora svojim telom da zatvara puškarnicu. Ali on za to ne zna. Setite se samo kako je satana lukavo formulisao svoju optužbu?..U tom i jeste suština stvari, da je težnja za moralnošću istinska samo onda ukoliko nije potkrepljena nikakvim dobrima i ukoliko se ne zasniva ni na kakvim objašnjenjima i obećanjima. Neprijatelj upravo to negira: sposobnost ljudi da slede za dobrim bez ikakvog interesa, samo iz ljubavi.
To jest, to što se desilo sa Jovom je ipak iskušenje. Ali se ne iskušava Jov u njemu, već sama LJUBAV. Da li postoji ona, da li je moguća ljubav koja ne zavisi ni od čega, koja ništa ne traži, sve je spremna da primi i pokrije, - ljubav UPRKOS SVEMU?..
Ja ne mogu da zamislim sebe na mestu Jova. Pre bih se prepoznao medju njegovim sagovornicima. Najpre, Jovova žena: «Blagoslovi Boga pa umri» (2:9). Ali joj Jov odgovara tim istim rečima kojima će ga prizivati Elifaz, Vildad i Sofar: zar je primivši od Gospoda tolika dobra pravilno odbiti da primim od Njega i bol, i iskušenje?..
Uostalom, mi sebe smatramo «blagočestivijim» od tog nivoa, na kome ljudi traže Boga samo za postizanje svakidašnje koristi, smatrajući Ga kao «stvar za nas». Tada smo slični toj trojici Jovovih prijatelja. Oni štite Boga od Jovovih reči, počevši od njegovog prvog vapaja, - iako u njemu nema nikakvog drugog smisla, osim boli i molbe za podršku ... I kako ga ukoriti zbog toga? Kada je i Ovaploćena Reč, Spasitelj uzviknuo u smrtnim mukama: «Bože Moj, Bože Moj! Zašto si Me ostavio?..»
Medjutim, Jov se drznuo da ode i dalje od toga. On sve upornije govori da ga Bog kara NI ZBOG ČEGA. Gordost?.. Ne odgovarajte odmah. Zamislite se: paradoksalno, ali u DATOJ KONKRETNOJ SITIACIJI, Jov je u pravu! Samo što smo utvrdili da su sva njegova stradanja povezana sa čitavim njegovim prethodnim životom samo na jedan način – Jov je samo zahvaljujući SVOJOJ PRAVEDNOSTI postao polje na kojoj se vodila velika bitka.
I na ovom mestu mnogo toga u šta verujemo prolazi najozbiljnije ispitivanje. Uvereni u to da znamo spasonosni algoritam, možemo da zaključimo: Jovova bezumnost ne ostavlja od naših šema ni kamen na kamenu.
Suština svih saveta trojice Jovovih prijatelja je jednostavna, uobičajena, i na odredjen nacin pravedna: Bog je Svemoguć, a nama nije dato da znamo Njegove puteve. Svi mi smo krivi pred Njim. Treba se potčiniti i smirenjem ZASLUŽITI oproštaj i nagradu. Čovek je nemoćan protiv Boga. Veoma poznata rasudjivanja. Ja sam nekako juče razgovarao sa svojim neverujućim prijateljem i objašnjavao mu te postulate ...avaj…
Suština Jovovog traganja ka Bogu počinje sa «više tačke» u odnosu na rasudjivanja njegovih prijatelja. Da, čovek je nemoćan protiv Boga, - ali to nije povod za poklonjenje i ljubav! Jov je saglasan da se pokloni samo Onome, Ko je istinski toga dostojan. Jov nije verovao U BOGA – on je verovao BOGU. A Bog ga je uterao u klopku, ne rekavši ni reči, ništa ne objasnivši! I strašnije od svega Jov ne preživljava stradanje, već ono što smatra izdajom od strane Onoga, Kome je bezrezervno verovao.
Kada Jov tuguje zbog procvata nepoštenih – on se ne smućuje što je uvredjen. On je potresen strašnom, do nepodnošljivosti surovom pretpostavkom: Bog, Kome je on ceo život služio, poklanjao se, Koji je uvek bio pored njega, - taj Bog ...je nepravedan?..
Jov ne zahteva od Boga da mu vrati sve što mu je oduzeto, zbog toga što je on, tobože to sve zaslužio svojom pravednošću. On zahteva samo jedno – najsmelije i najneverovatnije: da Bog dodje i razgovara s njim! Posle toga neka bude i sud, i osuda i stradanje! Jov već ne može da živi a da ne shvata ko je Bog?..
To mi, 2000 godina posle Hrista, znamo za smisao stradanja, za sa-raspinjanje, za grehovnost sveta, ...JOV pokušava PRVI PUT da otkrije te surove odgovore na ne manje strašna pitanja. Ali odgovora – nema. Nije bilo vreme za njih ...
Jovu se desilo nešto najstrašnije što je moglo da mu se desi: on je počeo da podozreva da Bog nije Ljubav. Ali takvog boga on odbacuje! Bez obzira na svaki sledeći ukor, na svako stradanje!!! Jov odustaje od mogućnosti da «zasluži» oproštaj od Boga i povraćaj zemaljskog bogatstva (jer on ne zna za drugo bogatstvo, zagrobni život). Ili je Bog – Prijatelj, Vernost, Istina, Ljubav; ili Jov ne želi da zna za boga koji to nije!
Ali Bog jeste Ljubav. I On prima Jovovu hulu na «boga koji ne voli», prima je kao rušenje idola, koji u ljudskoj svesti nosi ime «Bog»; prima to kao proslavljanje Onoga, Koji je zaista – Ljubav.
I nije slučajno da upravo Jov, a ne njegovi prijatelji u svemu tome prozreva potresne stvari, do otkrića kojih će Božijem narodu trebati još vekovi i hiljade vekova: o vaskrsenju mrtvih, o tome da je «Živ je Iskupitelj moj, i on će naposletku stati nad prahom...» (19:25; primetiću da ovaj stih ima nekoliko varijanti čitanja i sam po sebi predstavlja povod za duga i duboka razmišljanja).
A mi zajedno sa Elifazom, Vildadom i Sofarom, nastavljamo da postidjujemo i dokazujemo krivicu tog genijalnog bogoborca, zaboravljajući da je istorija izabranog naroda počela od tog istog – od borbe praoca Jakova sa Bogom, pošto se samo ime Izrailja prevodi kao «bogoborac». Uostalom već nam nedostaju reči da to opišemo. Vildad bojažljivo izbacuje nekoliko fraza i ćuti u ratsrešenosti. Tada Jovu počinje da odgovara Eliluj, koji se pojavio neznano odakle.
Mnogi tumači vide u Eliluju Božijeg Poslanika. Ali da li je to tako. Meni on izgleda kao mlad i neverovatno iskren bogoslov, - u tome je njegova mudrost iznad «životne mudrosti» trojice Jovovih prijatelja. Eliluj iskreno teži ka Bogu, i na kraju dolazi do tužne istine: «Svemoguć je, ne možemo Ga stignuti» (37:23).
To je ćorsokak svakog književnog bogoslovlja (a drugo je i nemoguće do trenutka Bogoovaploćenja!), svake filozofije. Proćiće vekovi, i na toj prepreci će se iskušati velika kultura antike, odmah oslabivši i ostarivši. «Boga nije video niko nikada...» Za drugu polovinu tog stiha iz Jovanovog Jevandjelja (1:18) vreme još nije došlo.
Ali može li ta filozofska teza da pomogne Jovu?!..
Eliluj se pojavljuje neprimetno, i tako i nestaje. Gospod na kraju ne govori o njemu, pošto i on treba da traži oproštaj od Jova. Ne govori, uostalom ni reči pohvale na njegovu adresu ...
Ali, Bog počinje da govori s Jovom. Ne kao sa Ilijom u tihom strujanju vetra, već u oluji i buri dolazi k Jovu. Da li ide da mu sudi? Pokara?.. A kako bi bilo drugačije kad je sam Jov zvao Boga na sud, i Bog se javio da se sudi s njim. Ko će izdržati na takvom sudu pred Njim?!..Upozoravali su Jova njegovi prijatelji!..
Čuju se prve, stroge reči Gospodnje. I ...Reč Tvorca skreće negde u stranu. On postavlja Jovu pitanje za pitanjem, - i nijedno od njih se ne odnosi na suštinu stvari. «Znaš li ti?..» - «Možeš li?..» - «Da li si sposoban?..» - «Da li ti imaš takvu mišicu kao Bog?..»
U jednom trenutku nastaje smutni osecaj: ne OPRAVDAVA li se Bog pred čovekom?!.. «Kako možeš ti Mene da kriviš, ako NE ZNAŠ SVE!..». Gospod govori samo o tome. Nema ni reči o Jovovim pitanjima i pretenzijama. Ali i pored svega Jov kaže: «Da, Gospode sve sam shvatio! Kajem se!..»
Šta je Jov dobio kao odgovor? I na koje pitanje?..
Gospodnje reči nisu donele Jovu nikakvu novu informaciju – to je bilo ono isto što je maločas izogovorio Eliluj. Ali reči «On je stvorio...» i «Ja sam stvorio!..» se pokazuju POTPUNO DRUGAČIJIM, i Jov ih prima potpuno drugačije. Za njega je odgovor bio SAM BOŽIJI DOLAZAK – Njegovo unižavanje, Njegova spremnost da ne okrivljuje, već da da odgovor. Bog kaže Jovu: «Ja sam u pravu iako ti to ne shvataš, ti ne znaš sve», - i Jov Mu veruje, jer je BOG SAM DOŠAO KOG NJEGA. I tim Svojim smirenjem (!) je dokazao Svoju Svepravednost. Bog zove Jova da se pokaje, ali ne zaboravimo da pokajanje i obraćenje nije toliko moralno-etički akt, koliko ontološki. Bogu nije potrebno da se mi POVINUJEMO, već da PRIMIMO ISCELJENJE i da se spasemo. I Njegova reč Jovu se upravo na to odnosi. To se i dešava.
Jov se odjednom u svom stradanju osetio srećnim ... A Bog govori njegovim prijateljima te iste reči: «...raspalio se gnjev Moj na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o Meni pravo kao sluga Moj Jov. ..Jov neka se pomoli za vas, jer ću doista pogledati na nj da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o Meni pravo kao sluga Moj Jov» (42:7-8). I u tome je velika lekcija i poziv na pokajanje za sve nas. Zato što našavši se pored «bogohulnika» Jova mi bismo počeli da ga urazumljujemo, ili u krajnjem slučaju da ga urazumljujemo, opravdavajući u sebi njegovu vatrenost. Ali Jovu upravo zbog toga nije potrebno opravdanje! Mi treba da se opravdavamo i kajemo zbog toga što nismo ustali protiv bilo kakvih predstava i sopstvenih pomisli o Bogu, u kojima On ne predstavlja Ljubav. U tome što smo smatrali dovoljan povod za poklonjenje Gospodu to, što je On – Tvorac, Svedržitelj, Svemoguć, Car Nebeski, Strogi Sudija ...Ali nikakva i najneoboriva sila nije dostojna poklonjenja ukoliko ona nije Ljubav. I u tom slučaju je jedini izbor koji čoveku omogućava da ostane čovek, Božiji lik i podobije je da odbaci u stranu svoje odbijanje, predivno shvatajući da si u tom sukobu ti osudjen.
Mi smo srećni ljudi. Naš Bog, istiniti Bog je Ljubav. I tu Blagu Vest Jov je otkrio hiljade godina pre Bogoovaploćenja.
Књига о Јову припада мудрословној (заједно са Причама Соломоновим, Књигом проповедниковом и Песмом над песмама) старозаветној, хебрејској књижевности. Не може се поуздано утврдити време настанка и аутор. Претпоставља се да је састављена око 6. в. п. н. е.
Јов са пријатељима
За разумевање Књиге о Јову важно је знати да је настала у време када код Израелаца још увек не постоји идеја о животу после живота и награди за страдања на земљи. По веровању Израелаца, човек после живота не нестаје потпуно већ прелази у неки магловити, неодређени шеол. У том новом обитавалишту сви су једнаки, и богати и сиромашни, и добри и зли. Са тог становишта могла је једино да се развије идеја о награди у овом животу за побожност и добра дела. Награда за добро или казна за зло сагледавају се у земаљској перспективи и наглашавају се временске санкције. Из те перспективе књига о Јову припада раздобљу када идеја о награди у садашњем животу наилази на непремостиве тешкоће. Идеја о награди после живота за праведнике јавиће се тек у првој половини 2. в. п. н. е. Књига о Јову представља помак у тражењу решења које ће одговарати стварности.
Књига о Јову се заснива на приповести о едомском шеику који се показао несаломив у својој вери када га је искушавао Сотона. Сотона ту још увек није зли дух касније библијске традиције.
Хебрејско име Јов са семантичког становишта може да означава неколико ствари:
1.питање - где је божански отац?
2.и епитет – онај који је омражен, прогоњен.
Један од главних циљева мудрословне, софиолошке књижевности јесте да читаоцу пружи моралну и филозофску поуку. Зато таква књижевност обилује мудрим изрекама, сентенцама, филозофским и теолошким размишљањима о природи Бога, човека, њиховог односа и света уопште.
У Књизи о Јову разматра се питање порекла зла, патње и несрећне људске судбине. Тема Књиге о Јову је незаслужена патња праведника, његово искушавање и ћутање Бога који оклева да помогне праведном Јову.
Ово дело покреће питање смисла и оправдања људске религиозности и вере у бога пред земаљским патњама и невољама које свакодневни живот доноси. Ако је Бог добро зашто дозвољава зло? Ако је Бог праведан, зашто дозвољава да невини страдају? Књига о Јову представља својеврсну теодицеју. Бог је праведан и изнад човека, који није у стању да схвати и да проникне у божанску промисао.
Јов је суочен са мучним проблемом - зна да је невин, а и поред тога испашта. Традиционално објашњење о кривици и испаштању, и награди у овом животу показало се у свој својој слабости и недовољности. Пријатељи Јова, Елифас, Вилдад и Софар бране традиционално учење. Они су уверени да је Јов починио неки грех и да због тога сада испашта. Док пријатељи Јова тврде да он мора да је велики грешник, Јов све време тврди да је невин.
Његов свет је срушен, његове патње су бесмислене. Проклиње дан када је рођен, и доводи у питање божанску праведност. У агонији се обара на Бога. На врхунцу расправе јавља се Бог из вихора питањем Јову «Где си био кад сам Земљу стварао?». Јов се покорава и каје.
Композиција Књиге о Јову
Главни облик мудрословне књижевности је машал (на јеврејском), односно парабола (грчки), што значи прича која својим површинским слојем упућује на дубљи духовни смисао. Најједноставнији тип машала је пословица у облику дистиха. Књига о Јову коју чине прозни пролог и епилог, средишњи песнички део од три циклуса расправа и одговор Бога из вихора има и дужи облик машала. Ова мудрачка и поучна књига има и драмски карактер.
1. пролог у прози
2. три циклуса расправа:
2.1. Јовова тужбалица
2.2. први циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Софар / Јовов одговор
2.3. други циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Софар / Јовов одговор
2.4. трећи циклус:
Елифас / Јовов одговор
Вилдад / Јовов одговор
Песма о мудрости
Јовова коначна одбрана
Елилујева беседа
3. Одговор Бога из вихора
3.1. први говор / Јов се покорава
3.2. други говор / Јов се каје
4. Епилог у прози
Првобитно дело представљало је књижицу у прози са дијалогом и теофанијом. Додавањем нових елемената добило је садашњи облик. Накнадно су унети у првобитни распоред Песма о мудрости и Елилујева беседа. Елилуј се не помиње као Јовов пријатељ нити у прологу нити у епилогу. Његов савет долази после расправе Јова са пријатељима. У пролошком, прозном делу одвија се дијалог између Бога и Сотоне. У песничком, средишњем делу нема ни најмање алузије на тај разговор. То је навело на закључак да је песнички део каснија интерполација непознатог аутора. У том делу Сотона се јавља као један о синова Божијих, као део божанског савета који обилази Земљу. У Књизи о Јову Сотона није зли дух касније библијске традиције. Он обилази Земљу трагајући за људским грешницима те се јавља у функцији својеврсног тужиоца. У случају Јова, он истрајава у свом убеђењу да људи, па ни Јов, искрено не поштују Бога, да га славе само дотле док осећају његову наклоност и примају награду за своју праведност.
Wilfrid Harrington, Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987
No comments:
Post a Comment