SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG,
ARHIEPISKOPA KONSTANTINOPOLjSKOG, BESEDA 63. NA JEVANĐELjE SVETOG APOSTOLA I
JEVANĐELISTE JOVANA BOGOSLOVA[1]
Jer Isus još ne bješe
došao u selo,
nego bijaše na onome mjestu gdje ga srete Marta.
A Judejci, koji bijahu sa njom... i dalje
(Jn. 11, 30-31)
nego bijaše na onome mjestu gdje ga srete Marta.
A Judejci, koji bijahu sa njom... i dalje
(Jn. 11, 30-31)
Veliko je blago
mudroljublje - mislim na mudroljublje koje imamo (mi hrišćani[2]).
Kod neznabožaca su sve samo reči i priče, a i same te priče ne sadrže nikakvo
mudroljublje, jer se sve u njima čini radi slave. Dakle, veliko je blago
mudroljublje; ono nas i ovde već bogato nagrađuje. Tako će onaj koji prezire
bogatstvo već ovde zadobiti korist, jer će se osloboditi nepotrebnih i
beskorisnih briga. Ko gazi slavu, već ovde će primiti nagradu, jer nikome nije
rob, nego je slobodan imajući istinsku slobodu. Ko želi nebeska blaga, već ovde
prima platu, jer menjajući sve postojeće ni za šta, lako pobeđuje svaku tugu.
Tako je, eto, i ta žena (Marija) ovde primila nagradu za svoje mudroljublje. U
to vreme, kad su svi sedeli oko nje - tužni i plačni, ona nije očekivala da će
joj doći Učitelj i nije obraćala pažnju na svoje dostojanstvo, niti je
potiskivala tugu. Ožalošćene (žene), pored drugih slabosti, imaju još i tu
bolest da žele da uživaju poštovanje prisutnih. Ali ona nije imala ništa od
toga, i onog časa kad je čula (da je Gospod došao), odmah je otišla Njemu. Jer
Isus još ne bješe došao u selo. On nije žurio - kako bi bilo očigledno
da On sam ne žudi (da učini) čudo; već je išao po njihovom pozivu. Ili
jevanđelist upravo to hoće da izrazi rečima: ustade brzo (st.
29), ili on time pokazuje da je (Marija) tako potrčala da bi preduhitrila Njegov
dolazak. Međutim, ona ne ide sama nego povlači za sobom i sve Judeje koji su
bili u kući. Vboma razborito, zato ju je sestra i pozvala tajno, ne želeći da
zbunjuje one koju su se sabrali, i nije rekla zašto: jer bi se mnogi udaljili,
a ovako su pošli za njom, misleći da je ona pošla da plače (na grobu). Možda
(jevanđelist) i kroz to ponovo potvrđuje da je Lazar zaista umro. I
pade pred noge Njegove (st. 32). Ona je bila vatrenija od svoje
sestre. Nije se postidela ni od naroda, ni lošeg mišljenja koje su mnogi od
njih imali o Hristu, jer (tu) je bilo i mnogo neprijatelja Njegovih, koji su
govorili: Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepome učiniti da i ovaj
ne umre (st. 37). U prisustvu Učitelja, ona je odbacila sve ljudsko i
brinula se samo o tome da Učitelju ukaže poštovanje. I zašto ona govori: Gospode
da si ti bio ovdje, ne bi umro moj brat (st.32). A šta čini Hristos?
Zasada joj ne govori ništa; čak ni ono što je rekao njenoj sestri. Jer tu je
bilo prisutno mnogo naroda, i nije bilo vreme za takve reči. On se samo smiruje
i saoseća, i kako bi ih uverio u Svoju ljudsku prirodu, tiho plače i odlaže
čudo do pravog trenutka. U stvari, to čudo je bilo veliko, takvo, kakvih On
nije mnogo učinio, i kroz njega je trebalo da poveruju mnogi. Zato, da ono ne bi
izgledalo neverovatno narodu, ako bi bilo izvršeno bez Njega, i kako, pored sve
veličine, ne bi ostalo bez koristi - Hristos Svojom poniznošću privlači mnoge
svedoke, kako ne bi bilo bez koristi, i ističe u Sebi ono što je bilo
svojstveno Njegovoj ljudskoj prirodi, to jest, plače i uzbuđen je: zato što
tuga obično uzrokuje plač. Potom on obuzdava (έταζιμήσας) svoju tugu [izraz: potrese
se u duhu (st.33) znači - zauzdao je uzbuđenje] i pita: Gdje
ste ga metnuli? - kako pitanje ne bi bilo sjedinjeno sa jecajem. Ali
zašto On pita? Zato što neće sam da pristupi (izvršenju čuda), nego hoće da
sazna sve od drugih i da učini po njihovoj molbi, kako bi uklonio svako
podozrenje prema čudu. Rekoše mu: Gospode: dođi da vidiš. Isusu udariše
suze(st.34,35). Vidiš li da, čak ni tada, On ničim nije ukazivao na
vaskrsenje (koje će učiniti), nego ide (prema grobu) kao da nema nameru da
(Lazara) vaskrsne, već samo oplače? A da je zaista izgledalo da je On krenuo sa
tom namerom, to jest da bi oplakivao, a ne da bi vaskrsao (Lazara), to pokazuju
Judeji koji su zato i govorili: Gle kako ga ljubljaše. A neki od njih
rekoše: Ne mogaše li ovaj koji otvori oči slijepome učiniti da i ovaj ne umre? (st.Z6,
37). Čak i u nesreći, oni nisu ostavili svoju zlobu. Ali (Hristos) je imao nameru
da izvrši delo, još neobičnije, jer oterati smrt koja je već nastala i porazila
(čoveka) daleko je važnije, negoli sprečiti smrt koja nastupa. Tako oni Njega
samim tim prekorevaju, posle čega će uslediti divljenje Njegovoj moći. Do tada
prihvataju da je On slepome otvorio oči, ali umesto da mu se zbog toga dive,
posle smrti Lazara, oni kleveću i u vezi s tim čudom - da se navodno nije
dogodilo. Uostalom, nije samo po tome očigledno da su svi oni bili iskvareni,
nego i po tome što su ga oni, još pre nego što je On došao i projavio (Svoju
silu), preduhitrili optužbama, ne čekajući da dovrši delo. Vidiš li kako je
njihovo rasuđivanje bilo pogrešno?
Dakle, On prilazi grobu i
ponovo obuzdava tugu. Ali zašto jevanđelist, dosledno i više puta, primećuje da
je On plakao i da je obuzdavao (Svoju) tugu? Zato da bi ti znao da je On zaista
obukao našu prirodu. Budući da ovaj (jevanđelist), očigledno, više od drugih
govori o Njegovoj veličini, on i o Njegovim ljudskim delima ovde pripoveda
daleko smirenije. O Njegovoj smrti nije rekao ništa što su drugi (govorili),
kao, na primer, da je bio žalostan, da je bio u podvigu, nego (je govorio)
sasvim suprotno, na primer, da se ničice predao (vojnicima). Tako je ono što je
izostavio tamo dopunio ovde, govoreći o plaču. I sam Hristos, govoreći o smrti,
kaže: Vlast imam položiti ga (svoj život[3])
(Jn10,18), i ne govori ništa ponizno. Zbog toga, kada govore o Njegovim
stradanjima, jevanđelisti Njemu i pripisuju mnogo ljudskog, pokazujući time da
je Njegovo ovaploćenje istinsko. Tako Matej uverava u to, govoreći o Njegovim
predsmrtnim mukama, uzbuđenju i znoju, a ovaj (jevanđelist) - govoreći o (Njegovom)
plaču. Zaista, kada On ne bi imao našu prirodu, ne bi ga obuzimala tuga, i to
ne jednom, nego dva puta. No šta čini Isus?
On Sebe, ni najmanje, ne
brani pred Judejima od njihovih optužbi. I zašto bi se rečima opovrgavali oni,
koje je tada trebalo opovrgnuti samim delom? Međutim, to opovrgavanje nije bilo
tako mučno i moglo je bolje da ih postidi. Isus reče: Sklonite kamen! (st.
39). Zašto ga On nije pozvao i vaskrsao, dok još nije došao na to mesto? A
naročito, zašto ga On nije vaskrsao još dok je kamen ležao (na grobu)? Onaj ko
je mogao glasom podići mrtvo telo i ponovo ga oživeti, taj je svakako, daleko
lakše, mogao istim tim glasom podići kamen. Onaj ko je mogao, svojim glasom,
učiniti da hoda neko ko je umotan u čaršave, kome su svezane noge, taj je,
mnogo lakše, mogao podići kamen. Šta ja govorim? On je mogao to učiniti i ne
nalazeći se na tom mestu. Ali zašto nije tako učinio? Zato, da bi njih same
učinio svedocima čuda, da oni ne bi govorili ono, što su govorili o slepom:
"To je on, to nije on." Same njihove ruke i samo njihovo prisustvo na
grobu su svedočili da je to on. Da oni nisu došli, tada bi, po svoj prilici,
pomislili da vide priviđenje ili jednog (čoveka[4])
umesto drutog. A sada, kada su došli na mesto (pogrebenja Lazara) i skinuli
kamen, i kada im je rečeno da razvežu mrtvaca umotanog u zavoje, i kada su
prijatelji, koji su ga izneli iz groba, po samim zavojima prepoznali da je to
on, i kada su tu bile same njegove sestre i jedna od njih je rekla: Već
zaudara, jer je četiri dana u grobu (st. 39) - sada je sve to bilo
dovoljno da zatvori usta nedobronamernim svedocima. Zbog toga im govori da
sklone kamen sa groba, kako bi im pokazao da će On vaskrsnuti baš Lazara. Zbog
toga i pita: Gdje ste ga metnuli? (st. 34), kako oni koji su
rekli: Dođi da vidiš (st. 34), i koji su ga doveli (do groba),
ne bi mogli reći da je On vaskrsao drugoga; kako bi i glas i ruke svedočili (o
čudu) - glas koji je rekao: Dođi da vidiš - ruke koje su
odvalile kamen i razvezale zavoje; (kako bi svedočili) i pogled i sluh sluh,
tako što je slušao glas pogled, tako što je video onog koji je izašao (iz
groba), a jednako (bi svedočio) i njuh, tako što je osetio smrad. Jer (Marta)
je rekla: Već zaudara, jer je četiri dana u grobu. Zato sam,
sa razlogom, rekao da ta žena nije ništa razumela iz Hristovih reči: Ako
i umre, živjeće (st. 25). Pogledaj šta ona ovde govori; (ona smatra)
da je to delo (vaskrsenje) već nemoguće, jer je proteklo dosta vremena. Istina,
delo je bilo neuobičajeno - vaskrsnuti četvorodnevnog mrtvaca čije je telo
predato truljenju. (Hristos) je rekao učenicima: Da se Sin Božiji
proslavi (st. 4), ukazujući na Sebe samoga; a toj ženi kaže: Vidjećeš
slavu Božiju (st. 40), misleći na Oca. Vidiš li kako se zbog slabosti
slušalaca različito izražava? On podseća Martu na Svoj razgovor sa njom, kako
bi je ukorio za to što ona ne razume (Njegove reči); ili pak tada nije želeo da
zbunjuje prisutne, i zato kratko govori: Ne rekoh li ti da ako
vjeruješ, vidjećeš slavu Božiju (st. 40).
Dakle, vera je veliko
blago, veliko blago i vinovnik mnogih blaga, jer ljudi u ime Božije mogu
izvršavati dela Božija. Ako imate vjere, kaže (Hristos), reći
ćete Gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će (Mt 17,20); i opet: Ko
vjeruje u mene, djela koja ja tvorim i on će tvoriti, i veća od ovih će tvoriti (Jn
14,12). A koja su to veća dela, reći ćeš? Dela koja su kasnije činili učenici;
jer čak je i Petrova senka vaskrsnula mrtvaca. Kroz to je, još više,
propovedana i Hristova sila. Zato što nije toliko neobično to što je On činio
čuda u toku svog života, koliko to što su po Njegovoj smrti, u Njegovo ime,
drugi mogli činiti još veća čuda: to je bio nesumnjivi dokaz Njegovog
vaskrsenja. Čak i da se On svima javio (posle Svog vaskrsenja), ni to ne bi
probudilo takvu veru, jer bi oni koji bi to videli mogli reći da je to bilo
priviđenje. Međutim, ko vidi da se jednim pomenom Njegovog imena čine znamenja,
daleko veća od onih koja je On sam činio, dok je bio među ljudima, taj ne može
da ne poveruje, osim ako nije krajnje bezosećajan. Dakle, vera je veliko blago;
onda, kada ona potiče od vatrenog srca, od velike ljubavi i plamene duše. Ona
nas čini mudracima; ona prikriva ljudsku ništavnost i napuštajući zemaljsko
umovanje bavi se mudroljubljem o stvarima nebeskim; i još više: ono što ljudska
mudrost ne može zadobiti, ona to u izobilju i postiže i ostvaruje. Znači,
držimo se vere i umom nećemo moći poverovati u naša dela. Zbog čega, u stvari,
neznabošci nisu mogli ništa steći, kaži mi? Nisu li oni znali svu spoljašnju
mudrost? Zašto oni nisu mogli nadmašiti ribare, i one čiji je zanat pravljenje
šatora i neuke? Nije li zbog toga što su oni sve prepuštali svom umovanju, a
ovi poslednji - veri? Iz tog razloga su poslednji prevazišli Platona, Pitagoru
i uopšte sve zabludele ljude, pobedili su učene u astrologiji, matematici,
geometriji i aritmetici, i one koji su izučili svaku nauku, i postali su toliko
bolji od njih, koliko su istinski i stvarni mudraci bolji od ljudi koji su
glupi i bezumni po prirodi. Zaista, pogledaj: oni (apostoli) su rekli da je
duša besmrtna, ili, još bolje, nisu samo rekli, nego su i uverili u to; a oni
(drugi[5])
prvobitno nisu znali šta je to duša, i kada su saznali, odvojili su je od tela,
i ponovo su počeli da stradaju radi tog neznanja. Tako su jedni govorili da je
ona bestelesna, drugi da je ona telo i da zajedno sa telom propada. Na isti
način, oni su govorili o nebu, da je ono oduhovljeno i da je ono Bog; a ribari
su učili i uveravali da je ono tvorevina i delo Božije. Uostalom, nema ničeg
neobičnog u tome što su se neznabošci rukovodili umovanjima, ali ono što je
dostojno suza je što to čine oni koji se smatraju vernicima, i ti ljudi se
pokazuju kao duhovni. Zbog toga i oni padaju u zablude. Tako su, jedni od njih,
govorili da znaju Boga kao što On zna Sebe samoga, što se nije usudio da kaže
niko, čak ni među neznabošcima. Drugi su govorili da Bog ne može rađati
bestrasno, i nisu mu davali nikakvu nadmoć u odnosu na ljude. Ostali su pak
tvrdili da ni dobar život ni dobro vladanje ne donose nikakvu korist. Ali nije
sad vreme da ovo opovrgavamo.
A to da prava vera praćena
poročnim životom ne donosi nikakvu korist, to pokazuju i Hristos i Pavle, koji
su se, pre svega, starali o dobrom životu. Tako Hristos uči: Neće svaki
koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko (Mt 7,21); i
dalje: Mnogi će mi reći u onaj dan: Gospode, Gospode, nismo li u tvoje
ime prorokovali? ... I tada ću im javno kazati: Nikad vas nisam znao; idite od
mene vi koji činite bezakonje (Mt7,22-23). U stvari, ljudi koji su
nepažljivi prema samima sebi lako upadaju u poroke, i pored toga što imaju
pravu veru. A Pavle, u svojoj poslanici Jevrejima, ovako govori i uverava: Starajte
se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.
12,14). Svetinjom on naziva celomudrenost, radi koje svakome mora biti dovoljna
sopstvena žena, i da ne posrne sa drugom. Jer ako nekome nije dovoljna
sopstvena (žena), taj se ne može spasiti, nego će neizbežno poginuti, makar
imao hiljade vrlina. Zaista, bludnik ne može ući u Carstvo nebesko; a ovo više
nije ni blud, nego mnogo gore - preljubočinstvo. Kao što žena koja je vezana za
muža čini preljubu ako je u vezi sa drugim: isto tako i muž vezan za ženu čini
preljubu ako ima drugu. A takav čovek neće naslediti Carstvo (nebesko), nego će
biti bačen u ad. Slušaj šta o takvim ljudima govori Hristos: Crv njihov
ne umire, i oganj se ne gasi (Mk9,44). Istina, ne postoji nikakvo
opravdanje za onoga ko, pored svoje žene, vrši nedelo sa drugom; jer to je već
neuzdržanje. Ako se mnogi i od svoje žene uzdržavaju kada nastupi vreme posta
ili vreme molitve, kakav onda oganj zaslužuje onaj koji se čak ni svojom
(ženom) ne zadovoljava nego je još u vezi sa drugom! Ako onome ko otpusti i
odrekne se svoje žene nije dozvoljeno da se poveže sa drugom, jer je to -
preljubočinstvo, kakav greh čini tek onaj koji pored žene koju ima u svom domu
dovodi još i drugu? Neka niko ne dozvoli da takav porok ostaje u njegovoj duši,
neka ga svako iščupa iz korena. (Preljubočinac) ne vređa toliko (svoju) ženu,
koliko samoga sebe. Jer taj greh je toliko težak i neoprostiv da ako žena
ostavi muža protiv njegove volje, čak i kada je idolopoklonik, Bog je kažnjava,
a kada ona ostavi preljubočinca - ne kažnjava je. Vidiš li kakvo je to zlo? Ako
neka verujuća žena, kaže (Pismo), ima muža
nevjerujućeg i on se privoli da živi sa njom, neka ga ne ostavlja (1
Kor 7,13). Ali za bludnicu nije tako rečeno, nego kako? Svaki koji
otpusti ženu svoju, osim zbog preljube, navodi je da čini preljubu (Mt
5,32). Ako kroz zajednički život (muž i žena) postaju jedno telo, onda i onaj
koji živi sa bludnicom neizbežno postaje jedno sa njenim telom. A kako će,
posle toga, čestita žena, kao član Crkve Hristove, primiti takvog muža? Ili na
koji način će ona imati udeo sa bludnicom? I pogledaj kakva osobitost! Ona koja
živi sa nevernikom ne postaje nečista zbog toga: Jer se, rečeno
je, nevjerujući muž posveti ženom (1 Kor 7,14). Ali za
bludnicu nije tako rečeno, nego kako? Hoću li dakle uzeti udove
Hristove i od njih načiniti udove bludnice? (1 Kor 6, 15). Tamo
osvećenje ostaje i ne oduzima se, bez obzira na zajednički život sa nevernikom;
a ovde ono odlazi. Zaista, preljubočinstvo je težak greh, težak greh i priprema
večnu kaznu! Ono i ovde navlači bezbrojne nesreće. Zapravo, takav čovek biva
prinuđen da vodi težak i gorak život, i njegovo stanje nimalo nije bolje od
stanja kažnjenika, koji tajno ulazi u tuđi dom, sa strahom i velikim trepetom,
i plaši ee jednako svih - i robova i slobodnih. Zato vas molim, potrudite se da
se oslobodite od te bolesti.
Ako ne poslušate, ne
ulazite u sveta predvorja. Ovce koje su prekrivene gnojnim ranama i zaražene
bolestima ne mogu ići na pašu zajedno sa zdravim ovcama; ne, nego ih je potrebno
odvojiti od stada, dok se ne izleče od svoje bolesti. Mi smo postali udovi
Hristovi, ne možemo biti i udovi bludnice! Ovo nije mesto bluda, nego crkva; i
ti, ako imaš udela sa bludnicom, nemoj stajati u crkvi, da ne skrnaviš to
mesto. Čak i kada ne bi bilo pakla, čak i kada ne bi bilo kazne, i u tom
slučaju, kako ti posle tog dogovora i bračne sveće, posle te zakonite postelje,
posle rađanja dece, posle takvog zajedništva - kako ti možeš dozvoliti sebi da
se privežeš za drugu? Kako se ne stidiš i ne crveniš? Zar ne znaš da mnogi
osuđuju čak i one koji dovode sebi drugu ženu posle smrti svoje (prve) žene,
iako je to delo koje i ne zaslužuje kaznu? A ti, još za života svoje žene,
uzimaš sebi drugu! Kakvo je tek to neuzdržanje! Doznaj šta je rečeno o takvim ljudima: Crv
njihov ne umire, govori Hristos, i oganj se ne gasi (Mk
9,44). Plaši se ove grozote! Boj se ovakve kazne! Nije toliko veliko
zadovoljstvo ovde, koliko je tamo velika kazna. Ali, daj Bože, da niko ne bude
podvrgnut takvoj kazni; daj Bože, da mi, podvizavajući se u svetosti, vidimo
Hrista i dostignemo obećana blaga, kojih da se udostojimo svi mi, blagodaću i
čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kome sa Ocem, i Svetim Duhom, slava
u vekove vekova. Amin.
NAPOMENE:
No comments:
Post a Comment