SVETOG
JOVANA ZLATOUSTOG, ARHIEPISKOPA KONSTANTINOPOLjSKOG, BESEDA 64. NA JEVANĐELjE
SVETOG APOSTOLA I JEVANTJELISTE JOVANA BOGOSLOVA[1]
A Isus podiže oči gore, i reče:
Oče, blagodarim ti što si me uslišio!
A ja znadoh da me svagda slušaš;
nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji,
da vjeruju da si me Ti poslao.
(Jn 11,41-42)
Oče, blagodarim ti što si me uslišio!
A ja znadoh da me svagda slušaš;
nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji,
da vjeruju da si me Ti poslao.
(Jn 11,41-42)
Ono što sam rekao mnogo puta to ću reći i sada Hristos
nije toliko obraćao pažnju na sopstveno dostojanstvo koliko na naše spasenje -
i nije se brinuo o tome da kaže nešto veliko, nego (se trudio da govori) ono
što bi nas moglo da privuče. Zato u Njegovim rečima nema mnogo velikog i
uzvišenog, a i ono što jeste tako (rečeno), to je prikriveno, ali skromnog i
običnog ima veoma mnogo. Pošto je ovo poslednje više privlačilo (Njemu), On je
češće govorio tako. Međutim, On nije uvek govorio sa snishođenjem, kako ne bi
uvredio buduće (slušaoce Svog učenja) - ali ga nije ni izbegavao, kako ne bi
sablaznio tadašnje. Ljudi koji su se oslobodili niskih shvatanja, mogu i iz
jednog visokog dogmata shvatiti sve, a oni koji su uvek bili niskih shvatanja,
ne bi u potpunosti prišli (Hristu), ako ne bi često slušali snishodljivi govor.
Sigurno znaš da Judeji, i posle toga, ne ostaju (sa Hristom), nego ga gađaju
kamenjem, proganjaju ga, nastoje da ga ubiju i nazivaju ga bogohulnikom. Tada,
kada se On predstavlja kao ravan Bogu, oni kažu: Ovaj huli (Mk
2,7; Jn 10, 33, 36), a kada je rekao: Opraštaju ti se grijesi (Mk
2,9), nazivaju ga čak i demonizovanim, isto kao i onda kada je rekao da oni
koji slušaju Njegovu reč neće umreti (Jn 8,51). Isto tako, oni ga napuštaju,
kada je rekao:Otac je u Meni, i Ja u Njemu (Jn 10,38), i
sablažnjavaju se kada za Sebe kaže da je sišao sa neba. Ako oni nisu mogli da
podnesu takve reči čak ni kada ih je izgovarao u retkim prilikama, sigurno bi
se još manje interesovali za Njega ako bi Njegova poruka uvek bila uzvišena i
sva sastavljena od takvih reči. Međutim, kada On kaže: Kako me nauči
Otac moj onako govorim (Jn8,28), kao i: Sam od sebe nisam
došao (Jn 7,28), tada oni veruju; i to upravo tada, što se vidi iz
reči jevanđeliste koji pominjući to kaže: Kad on ovo govoraše, mnogi
povjerovaše u njega (Jn8,zo). Dakle, ako su reči o poniznosti
privlačile veri, a uzvišene reči odvajale od nje, nije li krajnje bezumno ne
misliti da je razlog poniznosti (reči) to što su one bile izgovarane prema
sposobnostima slušalaca? Tako i na drugom. mestu, On je hteo da kaže nešto
veliko, ali je zaćutao, ukazavši na uzrok toga rečima: Api da ih ne
sablaznimo, idi na more i baci udicu (Mt 17,27). Isto to On čini i
ovde. Zatim, kada je rekao: A ja znadoh da me svagda slušaš, On
je dodao: Nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju (Jn
11,42). Jesu li to naše reči? Da li je to ljudsko nagađanje? Dakle, ako neko ne
bi mogao poverovati u ono što je napisano, da su se Judeji sablažnjavali
uzvišenim rečima, može li on, čuvši kako sam Hristos svedoči da je govorio
ponizno kako se oni ne bi sablaznili - može li on i dalje misliti da su Njegove
skromne reči bile delo Njegove prirode, a ne Njegovog snishođenja? Tako i na
drugom mestu, kad se čuo glas odozgo, On je rekao: Ovaj glas nije bio
mene radi no vas radi (Jn 12,30). Međutim, veliki može ponizno
govoriti o sebi, ali poniznome ne priliči da o sebi svedoči nešto veliko i
uzvišeno. To se događa po snishođenju, zbog slabosti slušalaca; ili, bolje,
(Hristos govori smireno) da bi uputio na smirenoumlje, da bi uverio da je On
obukao telo kako bi naučio one koji ga slušaju da ne govore o sebi ništa
veliko; a takođe i zbog toga što su ga neki, koji su ga slušali, smatrali
neprijateljem Boga, i nisu verovali da je On došao od Boga; mislili su da će On
ukinuti zakon, zavideli su mu i bili su mu neprijatelji, zato što je On nazivao
Sebe ravnim Bogu. A kada neko, nebitan sam po sebi, govori o sebi nešto veliko,
bez ikakvog povoda, ni odgovarajućeg ni neodgovarajućeg, to može biti samo bezumlje,
bestidnost i neoprostiva drskost. Dakle, zašto (Hristos) govori ponizno, pri
neizrecivosti i uzvišenosti Svog bića? Kako iz razloga koji su ranije rečeni,
tako i zato da ga ne bi smatrali nerođenim. Tako se i Pavle, po svoj prilici,
uplašio nečeg sličnog, pa je zato rekao: Jer sve pokori pod noge
njegove (1 Kor 15,27). Zaista, nečasno je čak to i pomisliti. Ako je,
sa druge strane, On manji od Onoga koji ga je rodio, i drugačije prirode, a
neki ga smatraju, međutim, ravnim (Njemu), zar On ne bi učinio sve da ga ne
smatraju takvim? Ali On čini suprotno, govoreći: Ako ne tvorim djela
Oca svojega, ne vjerujte mi. (Jn 10,37).
Isto tako, i onda kada kaže: Ja sam u Ocu i
Otac u meni (Jn 14,10), On nam ukazuje na jednakost. On bi morao, svom
snagom, to da opovrgne, ako bi bio manji (od Oca) i nikada ne bi govorio: Ja
sam u Ocu i Otac u meni, ili jedno smo (Jn 10,30),
ili: Ko je vidio mene, vidio je Oca (Jn 14,9). Međutim, kada
je govorio o sili, On kaže: Ja i Otac jedno smo (Jn 10,30), i
kada je bila reč o vlasti, ponovo je govorio: Jer kao što Otac podiže
mrtve i oživljava, tako i Sin koje hoće oživljava (Jn 5,21). Ali On to
ne bi mogao da čini kada bi bio drugačije prirode; a čak i kad bi mogao, tada
On to ne bi govorio, kako ne bi pomislili da su Oni jedno isto biće. Da li
zato, da ga ne bi smatrali neprijateljem Boga, On često govori i ono što mu
nije svojstveno; pa je zato morao (tako da postupi) u tom slučaju. Ali On - i
rečima: Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca (Jn 5,23), kao
i rečima: "Dela što On čini i ja isto činim" (Jn
5,19), i time što naziva Sebe vaskrsenjem i životom (Jn 11,25), i svetlošću
sveta (Jn 8,12) - pokazuje da je ravan Onome koji ga je rodio, i potvrđuje
nagađanja koja su imali Judeji. Da li ste videli kako je On mnogo govorio da bi
se zaštitio od optužbi da ukida zakon? A mišljenje o Svojoj jednakosti sa Ocem
ne opovrgava toliko, nego ga i potvrđuje. Tako i onda kada su oni rekli:
"Ti huliš, jer se praviš da si Bog" (Jn 10,33), On je to potvrdio
ukazujući na jednakost dela.
Ali zašto ja govorim o tome, što je Sin tako činio
(govorio o Sebi sa skromnošću), kada je i Otac, koji nije primio telo, činio to
isto? I On je, radi spasenja onih koji slušaju, dopustio da mnogo poniznog kaže
o Sebi. Tako reči: Adame, gdje si (Post Z,9), i: Da
vidim eda li sve čine, kao što vika dođe preda me (Post 18,21), i: Sada
poznah da se bojiš Boga (Post 22,12), i: Poslušali ili ne
poslušali (Jez 3,11) i: O, kada bi im bilo srce svagda tako, ovom
narodu (Ponz 5,29), kao i: Nema među bogovima takoga kakav si ti,
Gospode (Ps 86,8) - kao i mnogi drugi slični izrazi koji se sreću u
Starom zavetu, očigledno nisu dostojni veličanstva Božijeg. Tako je rečeno i o
Ahavu: Ko će prevariti Ahava (2Dn 18,19)? I kada stavlja
samoga Sebe (Gospod) iznad mnogobožačkih bogova - upoređujući se sa njima. Sve
je to nedostojno Boga (po Njegovom Božanstvu), ali je dostojno Njega u drugim
odnosima; jer On je toliko čovekoljubiv, da radi našeg spasenja zanemaruje
izraze koji odgovaraju Njegovom dostojanstvu. Pa i samo to je nedostojno
(Boga), što je on postao čovek, što je primio obličje sluge, što je izgovarao
ponizne reči, i oblačio se u odeću smirenja - nedostojno, ako neko bude gledao
na Njegovu veličinu, ali je dostojno, ako pomisli na neizrecivo bogatstvo
Njegovog čovekoljublja. Ali postoji i drugi uzrok poniznosti Njegovih reči.
Koji? Taj što su Oca i znali i ispovedali, a Njega ne. Zato se On često obraća
Ocu, jer su Njega već ispovedali, a On sam, još kao da nije bio dostojan vere -
ne zbog sopstvene nemoći, nego zbog nerazumnosti i slabosti slušalaca. Zato se
On i moli i govori: Oče, blagodarim ti što si me uslišio. Jer
ako On koje hoće oživljava (Jn 5,21) i oživljava isto kao
Otac, pa zašto se onda molitvom obraća (Ocu)? No već je vreme da pristupimo
razmatranju navedenog mesta. Tada skloniše kamen gdje ležaše mrtvac. A
Isus podiže oči gore, i reče: Oče, blagodarim ti što si me uslišio! A ja znadoh
da me svagda slušaš; nego rekoh naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si
me ti poslao (Jn 11,41-42). Pitajmo jeretika: da li je molitvom On
dobio silu i vaskrsao mrtvaca? Kako je, onda, činio druga čuda bez molitve,
govoreći, na primer: "Tebi govorim, demone, iziđi iz njega" (Mk
9,25), i: Hoću, očisti sv (Mk 1,41), kao i: Uze odar
svoj (Jn 5,9) i: Opraštaju ti se grijesi tvoji (Mt
9,2) i (govoreći) moru: Ćuti, prestani (Mk 4,39)? I po čemu bi
On bio nešto više od apostola, ako i Sam čini čuda kroz molitvu? Osim toga i
oni nisu sve činili po molitvi, a često su (činili čuda) i bez molitve, samo
prizivajući ime Isusovo. Ako je pak Njegovo ime imalo toliku silu, kako bi onda
Njemu samome bila potrebna molitva? A ako bi i Njemu bila potrebna molitva,
onda Njegovo ime ne bi imalo silu. I da li mu je molitva bila potrebna kada je
stvarao čoveka? Nije li tamo velika ravnočasnost? Jer rečeno je: Da
načinimo čoveka (Post 1,26). I šta bi bilo nemoćnije (od Njega), ako
bi Njemu bila potrebna molitva? Ali pogledajmo kakva je to molitva: Oče,
blagodarim Ti što si me uslišio. Ko se ikada tako molio? Pre nego što
je bilo šta rekao, kaže: Blagodarim Ti, pokazujući time da mu
nije potrebna molitva. A Ja znadoh da Me svagda slušaš. On
nije to rekao zato što nije mogao sam (vaskrsnuti Lazara), nego zato što (Oni)
imaju jednu volju. Ali zašto je On uopšte imao izgled molitvenika? Poslušaj, ne
mene, nego Njega samoga; a On kaže: Naroda radi koji ovdje stoji, da
vjeruju da si Me Ti poslao. Nije rekao: Da vjeruju, da
sam ja manji (od Tebe), da je meni potrebna pomoć odozgo, da bez molitve ne
mogu učiniti (čudo), nego: Da si Me Ti poslao. A molitva,
međutim, znači sve to, ako je budemo jednostavno shvatili. Nije rekao: "Ti
si me poslao nemoćnog, upoznatog sa ropstvom, koji ništa ne čini sopstvenom
silom." Nego, ostavivši sve to, kako ti ne bi pomišljao da je istinski
povod molitve nešto slično, navodi, upravo ovo: "Da me ne bi smatrali
neprijateljem Boga; da ne bi govorili da ja nisam od Boga, kako bi pokazao da
se to delo (vaskrsenje Lazara) izvršava po Tvojoj volji. Ako bih ja bio
neprijatelj Boga" - kada bi On tako govorio - "to (čudo) se onda ne
bi dogodilo." A izraz: Što si me uslišio, koristi se i za
prijatelje, i za ravnočasne. A ja znadoh da me svagda slušaš. To
jest, "da bi se izvršila moja volja, za to meni nije potrebna molitva,
nego (ja to govorim), da bi uverio (druge) da Ti i ja imamo jednu volju".
A zbog čega se moliš? Zbog nemoćnih i nerazumnih. I ovo rekavši, viknu
Gromkim glasom (st.43). Zašto pak On nije rekao: "U ime Oca moga
izađi napolje"? Zašto nije rekao: "Oče, vaskrsni ga"? Zašto,
naprotiv, ostavivši sve to i uzevši izgled molitvenika, On na delu ispoljava
Svoje samovlašće? I to je delo Njegove premudrosti - na rečima izražava
poniznost, a na delima vlast. Budući da (Judeji) ni za šta drugo nisu mogli da
ga optuže već samo za to da nije od Boga, i baš time su trovali narod, zbog
toga On upravo to (Svoje božansko poreklo) naročito vidljivo pokazuje u Svojim
rečima, i to onako kako je odgovaralo njihovoj slabosti. On je mogao i
drugačije pokazati saglasnost (Svoju sa Ocem), i to ujedno sa sopstvenim
dostojanstvom, ali narod ne bi mogao da se uzvisi do toga. Lazare,
iziđi napolje, govori On (Jn 11,43) - u skladu sa onim što je ranije
rekao: Dolazi čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas Sina
Božijega, i čuvši Ga oživjeće (Jn 5,25). Da ti ne bi pomislio da je On
primio silu od drugog, On je tebi to unapred rekao, a zatim je dokazao samim
delom. I nije rekao: vaskrsni, nego iziđi napolje, obraćajući
se mrtvome kao živome. Šta se može uporediti sa takvom silom? Ali ako On to ne
čini sopstvenom silom, šta će onda veliko pokazati pred apostolima, koji
govore: Šta gledate u nas, kao da smo svojom silom ili pobožnošću
učinili da ovaj hodi? (Dap Z,12). Ako On, u slučaju da ne deluje
sopstvenom silom, ne doda ono što su apostoli govorili o sebi, oni će na neki
način biti čak mudroljubiviji od Njega, jer su odbacili slavu. I na drugom
mestu (apostoli kažu): Ljudi, šta to činite? I mi smo kao i vi smrtni
ljudi (Dap 11, 15). Zato su apostoli, pošto nisu ništa činili
sopstvenom silom, tako i govorili, kako bi uverili u to. Zar On ne bi opovrgao
takvo mišljenje o Sebi, ako bi znao za njega, upravo u slučaju kada ne bi
delovao po sopstvenoj sili. Ali ko to može utvrditi? Međutim, Hristos čini
suprotno, govoreći: Naroda radi koji ovdje stoji, da vjeruju da si me
ti poslao; jer ako bi verovali onda ne bi bilo potrebe za molitvom. I,
ako molitva nije u neskladu sa Njegovim dostojanstvom, zbog čega bi onda On
narodu iznosio uzrok (molitve)? Zašto nije rekao ovako: "Da imaju veru da
sam ja ravan Tebi?" - trebalo je to da kaže, prema mišljenju (koje je
postojalo o Njemu). Kada su (Judeji) sumnjali da On narušava zakon - On je, pre
nego što bi oni rekli bilo šta, izgovorio ove reči: Ne mislite da sam
došao da ukinem Zakon (Mt 5,17); i tu potvrđuje njihove sumnje. Jednom
rečju: zašto su bila potrebna takva okolišanja i zagonetke? Dovoljno je bilo
reći: "Ja nisam ravan", i time rešiti problem. Zar nije, reći ćeš, On
govorio: Ne da tvorim volju svoju (Jn 6,38). Ali i to je
(govorio) prikriveno, primereno njihovoj slabosti, i iz istog razloga zbog kog
je bila i molitva. Ali šta znači: Što si me uslišio? Znači da
u meni nema ništa što je protivno Tebi. I kao što te reči: Što si me
uslišio, ne ukazuju na to da On navodno nema silu - jer u tom slučaju
u Hristu ne bi bila samo nemoć, nego i neznanje, pošto bi značilo da On pre
molitve, očigledno, nije znao da će ga Bog uslišiti; a, ako nije znao, kako je
onda mogao reći: Idem da ha probudim (st. 11)? Jer nije rekao:
"Idem da se pomolim Ocu", da bi ga On probudio - zato što, kažem, te
reči ne označavaju nemoć, nego jednomislije, kao i reči: Svagda me
slušaš. Ili (te reči) treba tako razumeti, ili (dopustiti) da su one
rečene u skladu sa mišljenjem Judeja. Ako je pak On i znao, i nije bio nemoćan,
jasno je da On govori ponizne reči zbog toga da bi se ti, zbog njihove krajnje
poniznosti, uverio i, čak i nevoljno, priznao da su one izrečene ne prema
Njegovom dostojanstvu, nego po snishođenju. A šta kažu neprijatelji istine?
"Kada je Hristos rekao: 'Uslišio si me', nije govorio po nemoći slušalaca,
nego da bi pokazao (svoju) nadmoć." Ali to ne bi značilo pokazivanje
nadmoći, nego krajnje unižavanje sebe, i pokazivanje da On ni po čemu nije veći
od čoveka. Jer to da se moli nije svojstveno Bogu, ni Onome ko zajedno sa Njim
sedi na prestolu. Vidiš li, da se On ni zbog čega drugog nije počeo moliti, već
samo radi njihovog neverja? Nego pogledaj kako i samo delo svedoči o Njegovom
samovlašću. On je viknuo i iziđe umrli uvijen (Jn 11,43-44). A
zatim, da to delo ne bi izgledalo kao obmana čula - jer to što je izašao neko koje
je svezan nije delovalo ništa manje čudno od samog vaskrsenja - On je rekao da
ga razvežu, kako bi oni, dotakavši ga i prišavši blizu, videli da je to -
upravo on. I reče: Pustite (ga) neka ide (Jn
11,41). Vidiš li kako je On daleko od sujete! Ne izvodi ga, ne poziva ga sa
Sobom, da ne bi nekome delovao kao sujetan - toliko je On bio skroman! Kada je
čudo izvršeno, jedni su se divili (Njemu), a drugi su otišli i rekli
farisejima. A fariseji? Umesto da se začude i zadive - dogovaraju se da ga
ubiju - Njega, koji je vaskrsao mrtvaca. Kakvo bezumlje! Mislili su da predaju
smrti Onoga koji je pobeđivao smrt u telima drugih. Šta da radimo? Ovaj
čovjek čini mnoga znamenja (Jn 11,47), kažu oni. Još ga nazivaju
čovekom, dobivši takve dokaze Njegovog Božanstva. Šta da radimo? Trebalo
je poverovati, poslužiti i pokloniti se (Njemu), i ne smatrati ga više čovekom.Ako
ga ostavimo tako, svi će povjerovati u njega, pa će doći Rimljani i uzeti nam i
zemlju i narod (st.48). Šta to oni misle da učine? Hoće da uzbune narod,
kako ih, tobože, ugrožava opasnost zbog sumnje da žele da prigrabe vrhovnu
vlast. Ubrzo će, kažu, Rimljani saznati za Njega kao predvodnika naroda,
posumnjaće u nas, zauzeće i razoriće naše gradove. A zašto to, kaži mi? Zar je
On propovedao promene? Nije li zapovedao da se daje porez kesaru? Niste li ga
vi hteli učiniti carem, a On se sakrio? Nije li On vodio skroman i prost život,
nemajući ni dom, ni bilo šta slično? Očigledno, oni nisu tako govorili zbog
opasnosti, nego iz zavisti. I pored toga to se dogodilo, mada protiv njihovih
očekivanja: (Rimljani) su zauzeli i narod i grad - zauzeli su ga, nakon toga
što su oni Njega (Hrista) ubili. Zaista, Njegova dela su bila iznad svake
sumnje. Ko je lečio bolesne, učio vrlinskom životu i zapovedao pokoravanje vlastima,
taj sigurno nije planirao prisvajanje vrhovne vlasti, naprotiv, iskorenjivao je
svaki pokušaj osvajanja vlasti. "Mi" kažu, "zaključujemo ovako
po ranijim (učiteljima)" Ali oni su učili pobuni, a On - suprotno. Vidiš
li kako su njihove reči bile lažne? Zaista, da li je On govorio nešto slično?
Da li je vodio (sa Sobom) strašne štitonoše? Da li je vukao dvokolice? Nije li,
naprotiv, tražio pustinju? Ali da se ne bi pokazalo da govore pod uticajem
svojih strasti, oni tvrde da se sav grad nalazi u opasnosti, da zajednici prete
nesreće i da se oni plaše za posledice. Nije to bio uzrok vašeg zarobljeništva,
nego nasuprot tome - sadašnjeg (od Rimljana), i vavilonskog, i onog koje je
došlo posle (vavilonskog), za vreme Antioha. Nije to - što su među vama bili
ljudi koji poštuju Boga, nego to - što je među vama bilo nepravednih,
protivnika Božijih - to je ono što vas je učinilo zarobljenicima. Kakva zavist!
Ona, kada jednom oslepi dušu, ne dozvoljava joj da vidi ništa što je potrebno.
Nije li (Hristos) učio da budemo krotki? (Nije li zapovedao) - da kada te udare
po jednom obrazu - okreneš i drugi? (Nije li savetovao) velikodušno podnošenje
uvreda i pokazivao veliku spremnost - na trpljenje zla, ma koliko drugi bili
spremni - na činjenje zla? Da li je to, kaži mi, svojstveno onome ko želi da
osvoji vrhovnu vlast? Zar nije, naprotiv, (svojstveno) onome ko je iskorenjivao
svaki pokušaj prisvajanja vlasti.
No, kao što sam rekao, zavist je strašno zlo i puna je
licemerja. Ona je ispunila vasionu bezbrojnim nesrećama. Od te bolesti sudnice
su pune onih koji se sude. Od nje potiče strast ka slavi i sticanju; od nje je
vlastoljublje i gordost. Odatle su razbojnici na putevima.i pirati na morima.
Odatle su ubistva - po vasioni; odatle - podele našeg roda. Kakvo god zlo da
spaziš, znaj da je ono od zavisti. Ona je prodrla i u crkvu. Ona je odavno bila
uzrok mnoštva zala. Ona je rodila srebroljublje. Ta bolest je sve preobratila i
razvratila istinu. Darovi, rečeno je, oslepljuju oči
premudrih, i kao kormilo na ušću, odvraćaju karanja (Sir 20,29). Ona i
slobodne pretvara u robove. O njoj mi govorimo svakog dana, ali bez ikakve
koristi. Postajemo gori od zveri, otimamo sirotima, ogoljujemo udove, zakidamo
unesrećenima, dodajemo zlo na zlo. Teško meni (govorio je
prorok), nesta pobožnoga sa zemlje (Mih7,2). I nama je sada
vreme za plakanje, ili, bolje, (i mi) svakodnevno treba da govorimo ove reči.
Nećemo ništa postići molitvama, ništa - savetima i nagovorima; zato ostaje samo
plakanje. Tako je postupio i Hristos: kada Jerusalimljani, posle mnogih
Njegovih saveta, nisu ništa od njih iskoristili - On je plakao zbog njihovog
slepila. Tako su postupali i proroci: tako i mi treba sada da postupimo. Sada
je vreme plača, suza i tugovanja.
Pravo je vreme da i mi kažemo: Zovite narikače
neka dođu, i pošljite po vješte neka dođu (Jer 9,17). Može biti da
ćemo kroz to dospeti u stanje da se iscelimo od onih bolesti, koje krađom grade
svetle domove i stiču polja. Pravo je vreme za plač, ali i vi, kojima je oteto
i zakinuto, uzmite učešće u mom plaču, dodajte svom plaču i moje suze. Nećemo
plakati samo radi sebe samih, nego i radi njih; nisu oni vas oštetili, nego su
sebe pogubili. Vi ćete za uvredu dobiti Carstvo nebesko; a oni će radi
nepravilnog sticanja dospeti u pakao. Zato je bolje biti uskraćen, nego
uskraćivati. Plakaćemo - za njih, ali ne ljudskim plačem, nego (uzetim iz
Svetog pisma) onim kojim su plakali i proroci. Zaplačimo gorko sa Isaijom, i
recimo: Teško onima koji sastavljaju kuću s kućom, i njivu na njivu
nastavljaju, da već ne bude mjesta i vi sami ostanete u zemlji; ... u velikim i
lijepijem neće biti nikoga (Is 5,8,9). Zaplačimo zajedno sa Naumom, i
recimo sa njim: teško onome koji gradi dom svoj u visinu! Ili još bolje,
plakaćemo radi njih onako kako je sam Hristos (plakao) radi onih koji su živeli
u to vreme (Judejcima), govoreći: Teško vama bogatima, jer ste već
primili nagradu svoju i utjehu svoju (Lk 6,24)! Tako,
molim vas, počnimo neprestano da plačemo i mi; a ako nije neprilično, udarimo
se čak u grudi zbog bezbrižnosti (naše) braće. Nemojmo oplakivati onoga koji je
već umro, nego oplakujmo kradljivca, koristoljupca, srebroljupca, onoga koji
mrzi. Zašto plakati za onima koji su već umrli, kojima (time) više ne možemo
doneti nikakvu korist? Plačimo za onima kod kojih je još moguća promena. Ali u
vreme kada mi plačemo oni se možda smeju? I to je dostojno suza, što se oni
smeju nad onim nad čim bi trebalo tugovati. Ako bi oni bili, makar malo,
dotaknuti našim jecajima, tada bi trebalo prestati sa plakanjem, u nadi na
njihovo popravljanje. Ali kako oni ostaju bezosećajni, tako ćemo i mi nastaviti
da plačemo - ne samo za bogate nego i za srebroljupce, koristoljupce i kradljivce.
Bogatstvo nije zlo: ono se može upotrebiti i na korist, ako ga, na primer,
trošimo na siromahe. Ali je zlo - strast ka sticanju; ona vodi večnoj kazni.
Dakle, plačimo. Možda će (od toga) i doći nekakvo popravljanje. Ako se oni koji
upadnu (u taj greh) i ne oslobode (od njega), onda se, možda, drugi neće
potčiniti tom zlu, nego će se čuvati od njega. Ali, daj Bože, da se i oni
oslobode od te bolesti, i da se niko od nas ne potčini njoj, kako bi se svi
udostojili obećanih blaga, po blagodati i čovekoljublju Gospoda našeg Isusa
Hrista, kome slava u vekove vekova. Amin.
NAPOMENE:
No comments:
Post a Comment