Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
Последње предсказивање страдања, завера Јудејаца против Христа, помазање у Витанији, Јудино издајство, Пасхална вечера и Причешће, молитва у Гетсиманији, Јудин пољубац, хватање Христа и вођење пред Кајафу и Синедриоин,
Петрово одрицање и кајање
1-2. И када сврши Исус све ријечи ове, рече ученицима својима: Знате да ће за два дана бити Пасха[1] и Син Човјечији биће предан да се разапне.
Пошто је већ споменуо Царство и награду, било је време да каже нешто и о Своме страдању, па Исус као да говори: "Они који ме разапну заслужиће огањ."
3-5. Тада се скупише првосвештеници и књижевници и старјешине народне у двор просвештеника по имену Кајафа; и савјетоваше се како би Исуса на превару ухватили и убили. И говораху: Али не о празнику, да се не би народ побунио.
Иако је Закон предвиђао само једног првосвештеника,[2] који је доживотно обављао своју службу, Јевреји су их имали много јер су мимо Закона бирали новог првосвештеника сваке године.[3] Тако су те године они дошли првосвештенику да би се с њим посаветовали о убиству, пошто је дужност првосвештеника била да кажњава убице.[4] Овде се "првосвештеницима" називају они који су већ били испунили своју једногодишњу службу. Намеравајући да почине безбожно убиство, нису се бојали Бога, већ народа. Плашили су се да убију Исуса на дан празника, јер би у том случају народ могао да устане у Његову одбрану, или да због убиства не учествује у приносу прописаних жртава, због чега би првосвештеници остали без зараде коју су добијали од жртвовања. Вероватно су се такође плашили да Га убију на сам дан празника јер би тада Његова смрт свима постала позната и славна, док су они желели да потпуно избришу свако сећање на Њега. Зато су се пре празника договорили да Га убију одмах по празнику. Међутим, Исус им дозвољава да Га ухвате у време Пасхе, желећи тиме да покаже да иде на страдање не када то они хоће већ када сам то жели, како би се на дан предобразитељне Пасхе свршила истинска Пасха. Из овога такође можемо да разумемо колико су били крволочни, јер иако нису намеравали да убију Исуса на дан празника, када су нашли издајника, починили су убиство баш на тај дан, заборављајући чак и народ, само да би испунили своју намеру.
6-7. А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена с алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом.
Неки кажу да четворица еванђелиста спомињу три жене које су помазале Господа. Други, опет, кажу да их је само две: Марија, сестра Лазарова, из Јовановог Еванђеља, и ова коју сада овде спомиње Матеј, која је, опет, она иста о којој говоре Лука и Марко. Неки кажу да је овај Симон губави био Лазарев отац и да га је Христос очистио од губе и потом обедовао код њега. Прича се да је Господ своје ученике послао њему када им је рекао да иду човеку који ће им показати застрту горњу собу. Он је, како кажу, потом и примио Господа који је код њега прославио Пасху. Када је, дакле, жена[5] видела очишћеног губавца, са смелошћу је поверовала да ће и она примити опроштај грехова и очишћење од душевне губе. Она је исповедила велику веру када је без оклевања излила тако скупоцено миро.[6] Излила га је на Његову главу, одајући почаст најважнијем делу тела. Зато и ти, човече, ако болујеш од душевне и фарисејске лепре која горди и отуђује од Бога, прими Исуса у "дом" свој и помажи Га "миром" врлина, јер и ти можеш да набавиш миро за Исуса који те исцелио од лепре и да га излијеш на Његову главу. Шта је "глава" Христова ако не Његово божанство коме се приноси миомирис врлина? "Нека се исправи", каже Давид, "молитва моја као кад пред Тобом, Господе."[7] Принеси, дакле, Христовом божанству миомирис мира, справљеног од многих врлина. Ако учиш да Христос није само прост човек већ и Бог, тада си миром помазао Његову "главу", то јест, прославио си Његово божанство речима богословља.
8-11. А кад ово видјеше ученици његови, негодоваше говорећи: Чему ова штета? Јер се могаше овај мирис продати скупо и дати сиромасима. А разумјевши Исус рече им: Што ометате жену? Она учини добро дјело на мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда.
Пошто су ученици већ доста чули о милостињи и разумели колико је она важна, прекорили су жену мислећи да је Богу дража милост према другим људима него ли част која се Њему самом указује. Господ, међутим, замера ученицима што су неправедно прекорили жену. Не треба очекивати узвишене ствари од оних који су се тек обратили Христу, посебно не од једне слабе жене, већ примити од њих онолико вере колико имају. Када неко принесе дар Богу немој га одвраћати и презирати његово усрђе, шаљући га да свој дар пода сиромасима, већ му допусти да испуни оно што је намерио. Ако затражи твој савет, да ли да пода (прилог) сиромасима или да приложи Богу, саветуј га да помогне сиромасима. Међутим, ако је већ принео дар Богу, нема разлога да га одвраћаш, јер част која се указује Богу треба више ценити од свега другог, чак и од саме милостиње. Иако знамо да Христос у своме човекољубљу прима милост указану другима као Њему учињен дар, ипак не треба презрети Бога и чинити само ми-лостињу. Када би тако било, морали бисмо да крадемо драгоцености из храмова и украдено дајемо сиромасима. Али, није тако, и да би могаода разумеш да није исто бити милостив према сиромасима и Указивати част самоме Христу и служити Му, почуј следеће речи: "Сиромахе", каже, "имате свагда са собом, а Мене немате свагда." Видиш ли, дакле, да је једно служити Христу, а друго указивати милост сиромасима, иако Христос у своме човекољубљу оно што је учињено сиромашним прима као Своје.
12-13. А она изливши мирис овај на тијело моје, учини то за мој погреб. Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини.
Господ нас учи да је жена ово учинила по неком божанском надахнућу, наговештавајући Његову смрт и погреб Његовог тела. Господ не би дозволио да Га помаже миром да то дело није скривало неку тајну. Он је као Бог предсказао оно што ће се догодити - да ће се о делу ове жене свуда казивати у њену похвалу. Погледај Божје човекољубље, како награђује жену великим даром. Обећава јој да ће се о њој посвуда говорити, док год буде Еванђеља. Како је миро символизовало Његово погребење? Код Јевреја је био обичај да тела припремају за погреб тако што су помазивана миром, као што су чинили Египћани. То су радили да би спречили распадање тела и ширење непријатаног задаха. Зато каже: "Изливајући миро, жена показује да ће Моје тело бити погребено." Све ово говори како би посрамио и прекорио Јуду који ће Га издати и предати на смрт. Разуми ово и у пренесеном смислу. "Губавац" означава незнабожачки народ. "Жена грешница" је синагога и Црква од незнабожаца, која је излила "миро", то јест, веру на Христову "Главу", која је Његово божанство. Свако ко верује да је Христос Бог излива миро на главу Његову. Али Јуда, који је прекорио жену, представља, како каже Јован,[8] Јевреје, који до данашњег дана гунђају против Цркве.
14-16. Тада један од дванаесторице по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника. И од тада тражаше згодно вријеме да га изда.
Када је жена странкиња и блудница указала Исусу такву част, тада Његов ученик одлази да Га изда. Еванђелист не каже случајно: "Тада отиде", већ с намером да покаже Јудину бестидност. Он додаје име "искариотски" како би што јасније показао о коме је реч, јер је постојао и други Јуда, који се још звао Левеј.[9] Издајник је, међутим, био из неког села по имену Искара.[10] "А они му положише[11] тридесет сребреника", то јест, договорили су се и одлучили да му дају толико новца, а не као што многи мисле да су толико новца већ одбројали и платили му. "(И од тада) тражаше згодно време", како би Га издао када буде сам. Будући да су се плашили народа, унајмили су Јуду да их обавести када Исус буде сам.
=======================================================
НАПОМЕНА:
- "Пасха" је грчка транслитерација јеврејске речи (Pesach), што значи "пролаз". Овом речју се не назива само пролаз деце Израиљеве преко Црвеног мора и празник који прославља овај догађај већ исто тако и заклано јагње као и цели обед који је Бог заповедио да се једе на овај празник.
- Првосвештеник, архијереј. Првосвештеници су од најстаријих времена били постављани да "приносе дарове и жртве" (Јев. 8, 3). Још су иазивани и "народним старешинама" (Д.ап. 23, 5). У новозаветном времену првосвештеник је председавао Синедрионом, врховним управним телом код Јевреја. У почетку је ова служба била наследна, да би у новозаветно време постала предметом политичких манипулација Рима. Верски утицај првосвештеника био је увелико ослабљен све већим утицајем фарисеја и књижевника, а познато је да су првосвештеници у то време били познати по грамзивости и властољубљу.
- Види Евсевије кесаријски, књига 1, 10. док Матеј и Марко помињу само првосвештеника Кајафу, дотле Лука (3,2) и Јован (18:13,24) спомињу и Ану који се био повукао са првосвештеничке дужности, али је и даље задржао титулу којом га еванђелисти ословљавају. Њега је заменио његов зет Кајафа (25-26 година после Христа) коме је лично име било Јосиф (Ibid).
- Уп. 5 Мојс. 17:8-13
- "Постоје различита мишљења о томе ко је могла бити ова жена. Зигабен, на пример, тврди: "Три су жене помазале Господа миром. Једна о којој говори Лука, бивша грешница... друга о којој говори Јован, по имену Марија.... а трећа , она о којој једнако приповедају Матеј и Марко и која је дошла (Христу) два дана пре Пасхе, у дом Симона губавог".
- Миро, миришљаво маслиново уље помешано с разним ароматским материјама. Мојсеј је од Господа добио заповест да справи "уље за свето помазање". Оно се састојало од смирне, мирисног цимета, иђирота, касије и маслиновог уља (уп. 2 Мој. 30, 22-25). Многи од ових састојака су били веома скупоцени. Миро је најчешће набављано из Финикије у малим алавастарним кутијама ради очувања ароме. Коришћено је у ритуалне и верске сврхе, као козметичко средство и мирис, за лечење неких рана, као и за помазивање мртвога тела пре сахране.
- Пс. 141:2
- Јн. 12:4-6
- Уп. Мт. 10:3; Лк. 6:16
- Кариот (или Кириот) био је јудејски град у Негеву близу Едома (Ис. Нав. 15:25). Назив "Искариот" значи "човек из Кариота".
- Иначе цена од 30 сребреника била је уобичајена цена роба у то време.
No comments:
Post a Comment