Велики и Часни Пост - Велика Четрдесетица

Поступност продирања владавине смрти у Старом Завету и поступност Христове победе над смрћу у Новом Завету

Различита васкрсења у Новом Завету

Бојан Бошковић 

Чудо којим је Христос највише задивио Јудејце, по сведочењу Јеванђеља по Јовану је васкрсење Лазара. Ипак, то није било једино чудо васкрсења мртвих које се помиње у Јеванђељима.

Синоптичка Јеванђеља приповедају о томе како је Христос оживео кћер Јаира, старешине синагоге. Ово васкрсење хронолошки претходи васкрсењу Лазара.
Оно по чему је Лазарево васкрсење било различито од претходног је то што је Христос оживео Лазара у четврти дан од његове смрти. Јаирову кћер Христос је васкрсао непосредно након њене смрти. То што је Христос оживео човека који је био већ више од три дана мртав је било од суштинског значаја за Христове савременике, будући да су они сматрали да труљење тела наступа после трећег дана. Због тога и Јеванђелист посебно наглашава да је Лазарево тело већ заударало у гробу. Са овим је у вези то што је Христова смрт била тродневна. Три дана су период који је с једне стране довољан да се утврди да је Христова смрт била стварна, а с друге да се трулежност није дотакла његовог тела, по речима Псалма: Јер Ти нећеш допустити да светац твој види труљења. Ово указује и на то да нетрулежност Христовог тела није нужно својство његовог тела, него је последица његове сједињености с божанством, као што је то и његово васкрсење.

Из овога видимо да постоје различите врсте васкрсења које се помињу у Светом Писму и предању Цркве. Покушаћемо да систематски изложимо које су то врсте васкрсења, по чему се разликују и какав је њихов значај.

Прва врста васкрсења је поменуто васкрсење Јаирове кћери. Оно спада у исти ред са многобројним чудима исцељења која је Христос чинио. Ни Јеванђеља га не наглашавају посебно. Основна одлика оваквих васкрсења је да су умрли оживљени скоро непосредно након смрти, и да су након тога „нормално“ наставили свој живот и на крају поново умрли. Оваква чудотворна васкрсења су и пре Христа чинили пророци и након њега апостоли и светитељи. Пророк Илија је оживео сина удовице која га је примила у свој дом кад је био у прогонству. Слично је учинио и пророк Јелисеј загрејавши тело умрлог младића. Апостол Петар је оживео умрлу ђаконису Тавиту речима: Тавита устани. И у житијима светих постоје примери оваквог васкрсења. Св. Ђорђе оживљава умрлог човека као сведочанство истинитости своје вере, након чега чаробњак Атанасије постаје хришћанин и састрадалник овог светог мученика. Сачувана је, такође, и необична приповест о томе како је Преподобни Сисоје оживео дечака мимо своје воље, пошто из смирења то није хтео да учини вољно. Осим што се по свом узроку ова васкрсења разликују од реанимација које се врше у савременој медицини, разлика је још и у томе што васкрсли бивају у потпуности излечени. Васкрсења која су учинили пророци имају још и типолошки значај.

Друго је васкрсење Лазарево. Због времена које је Лазар провео мртав, ово васкрсење није победа само над обамрлошћу тела, већ и над његовом трулежношћу. Зато је ово васкрсење за корак ближе коначној победи над смрћу. Да ово васкрсење није потпуно ослобођење човечанства од власти смрти, показује пре свега то што је Лазар након одређених година живота поново умро. Ово васкрсење је припрема и најава за васкрсење Христово. Овим чудом је Христос показао ученицима да он има власт над смрћу и да ће када га убију и он васкрснути. Ово је било битно да би они могли да поверују у његово васкрсење када им буде објављено и да му буду сведоци.

Треће, најмање јасно описано је васкрсење „многих светих“ које помиње Јеванђелист Матеј. Он не каже јасно о којим светим људима се ради, ни када су они умрли, већ само да су они оживели на дан Христове смрти (или, опет није сасвим јасно из текста, на дан васкрсења) и да су их многи видели у Јерусалиму и околини. Ова васкрсења коинцидирају са Христовом смрћу и васкрсењем као победом над смрћу и њено су сведочанство и последица. Није наведено да ли су ти васкрсли људи поново умрли или су мистериозно нестали, тако што су евентуално вазнети као Енох и Илија. Иако је могуће да се ради о људима који су били чак много дуже мртви него Христос и Лазар, њихово васкрсење је, на неки начин, само пропратни ефекат Христовог васкрсења, а њихова тела, са великом извесношћу можемо тврдити, су била иста онаква каква су била и пре њихове смрти. Сав акценат овде се ставља на њихово сведочанство и проповед Христовог васкрсења, а тиме и његовог месијанства Јудејцима.

Четврто по редоследу, је васкрсење Христово. Оно што првенствено разликује Христово васкрсење од раније поменутих је да Христос није поново умро, него се вазнео и седи с десне стране Бога Оца. Ово је коначна победа над влашћу смрти над човечанством. Христос ову власт укида доносећи у историју Царство Божије, које постаје коначна судбина творевине, уместо да то буде смрт. Друго што је значајно да је Христово тело другачије него што је било након васкрсења. Оно има особине којима материјалност није укинута, него је преображена. Васкрсли Христос може да буде опипан, може да једе заједно са апостолима, има ране које су га усмртиле (ово је у вези са тим да је он једини од свих васкрслих који се помињу који је умро насилно, не од болести) али може и да прође кроз затворена врата. Затим, он није видљив онима који нису у поверовали у њега, можемо рећи онима који га нису познали и заволели. Тако га Марија Магдалина и када га види у први мах не препознаје док јој се не обрати. Лука и Клеопа га препознају тек у ломљењу хлеба. Важно је напоменути да постоје јасне назнаке да се васкрсли Христос јавља ученицима увек само у евхаристијском контексту – на то указују затворена врата, заједнички обед – ломљење хлеба је назив за Евхаристију првих хришћана. Христово васкрсење, дакле није средство убеђивања у то да је Христос Син Божији, него је потврда и сведочанство онима који верују, али и догађај у коме само они и могу да учествују.

Пето је опште васкрсење мртвих. Иако је Христос победио смрт, учинивши је пролазним стањем, а не више вечном судбином бића, она и даље сапостоји у историји са његовом победом, која остаје стварност будућег Царства Небеског. Опште васкрсење мртвих је коначно остварење Христовог васкрсења у свима и за све. Оно је стварност будућег века у коме ће сва творевина имати вечни живот и непропадљивост у заједници са Богом који ће бити све у свему.

Оно што можемо да закључимо је да је у Новом Завету описана поступност Христове победе над смрћу. Од укидања онога што смо назвали обамрлост тела, преко победе над трулежношћу, до победе саме смрти Христовим васкрсењем и актуализације ове победе у свим људима, која је догађај Будућег века.

Поставља се питање, који је смисао ове поступности. Једна од битних ствари је свакако мистагошки карактер ове поступности. Заједно са многим чудима која је чинио, ова васкрсења имају карактер поступног увођења верујућих у тајну да је Христос онај који има власт над смрћу, и да ће је у будућем веку у потпуности укинути. Друга ствар је то што постоји поступност овладавања смрти над човечанством у приповестима из старозаветне Књиге Постања.

Од рајског живота до потпуне смрти једног конкретног људског бића, воде нас два чина злоупотребе људске слободе. Први чин који води ка смрти је преступ Адама и Еве. Прародитељи после овог чина нису умрли, али њихов живот, без заједнице са Богом је изгубио перспективу бесмртности коју је имао у Рају. Они су постали подложни болестима, старењу, морали су да се труде да опстану у животу. Други чин је убиство Авеља. Тек након овог Каиновог чина насиља, смрт у потпуности овладава човеком.

Стари Завет овом поступношћу наглашава улогу људске слободе у пореклу смрти. У Новом Завету, обрнутим редоследом, Христос исцељује последице злоупотребе људске слободе побеђујући смрт у свим њеним појавним облицима. Оно што је важно он то не чини без улоге слободе других људи. И васкрсењу Јаирове кћери и Лазара, претходе позиви Христу од стране људи блиских умрлим (Јаира и Лазарових сестара – Марте и Марије) праћени вером, да нешто учини по питању њихове смрти. Тако Христос чини да слобода, пројављена кроз веру у Христа, Јаира и Лазаревих сестара доприноси победи вечног живота над смрћу, насупрот супротно усмереној слободи прародитеља и Каина.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1106/tekst/razlicita-vaskrsenja-u-novom-zavetu/