Из православне ризнице тумачења Светог Писма
Цвети – почетак страдања Господњег (Мк. 11, 1–11)
др Предраг Драгутиновић
Христов улазак у Јерусалим у сва четири Еванђеља представља увод у опис његовог страдања (Мк. 1, 1–11; Мт. 21, 1–11; Лк. 19, 29–36; Јн. 12, 12–18). То је догађај који Исуса Христа неповратно одводи на крст. Описи Христовог уласка у Јерусалим се незнатно разликују у четири Еванђеља. У прилогу који следи пратићемо текст Еванђеља по Марку (11, 1–11).
ПУТ У ЈЕРУСАЛИМ: ПУТ КА КРСТУ
У Еванђељу по Марку евидентна је подела Исусовог живота на три целине. У првом делу (Мк. 1, 1 – 8, 26) Исус делује у Галилеји која је простор Божије присутности. У Галилеји Исус чини чуда и поучава своје следбенике. Други део Еванђеља обухвата Исусов пут у Јерусалим (8, 27 – 10, 32). На том путу су кључна места на којима он најављује своје страдање (8, 31; 9, 31; 10, 33). Трећи део почиње од Мк. 10, 33–34: „Ево идемо горе у Јерусалим и Син Божији биће предан првосвештеницима и писмознанцима и осудиће га на смрт и предаће га незнабошцима и наругаће му се и шибаће га и пљуваће га и убиће га и трећи дан васкрснуће.“ Еванђелист Марко представља Галилеју незнабожачку као место пројаве благодати Божије, док Јерусалим представља као место оспоравања и страдања Сина Човечијег.
НЕПОСРЕДНИ КОНТЕКСТ
Пре уласка у Јерусалим, по изласку из Јерихона, Исус се суочава са Вартимејем, сином Тимејевим, који је слеп и просјак. Вартимеј у свом очајању два пута дозива Исуса: „Сине Давидов, Исусе помилуј ме!“ (10, 47–48). Исус га исцељује уз речи: „Вера твоја спасе те“ (10, 52). Која је то била Вартимејева вера? Он је поверовао да је Исус син Давидов, дакле обећани Месија који ће доћи. Вартимеј није у Исусу препознао неког обичног чудотворца и исцелитеља, већ сина Давидовог, обећаног Месију. Вера Вартимејева ће бити управо оно што недостаје јерусалимским религијским ауторитетима. Оно што је један слепи просјак могао да препозна, од њих ће остати скривено. Заједно са Исусом ући ће у Јерусалим исцељени Вартимеј који је препознао Месију и одлучио да иде његовим путем (10, 52).
ДОГАЂАЈ
Приближавање Јерусалиму и улазак у њега догађаји су који радњу Еванђеља интензивно драматизују. Исус се приближава Јерусалиму преко Витфазе и Витаније, код горе Маслинске (11, 1). Ова места нису баш на путу до Јерусалима којим је Исус одлучио да иде из Јерихона, али то што Господ пролази кроз њих маркираће значај који ће она имати у даљој приповести (11, 12–14; 14, 3). Потом Исус наређује двојици ученика да оду у суседно село и доведу му једно младо магаре које нико није јахао досада. После краће перипетије коју је Исус предвидео ученици су успели да доведу магаре (11, 3–6). Ученици доводе магаре, стављају на њега своју одећу и он седа на њега. Он је окружен многим пратиоцима који су простирали своју одећу по путу пред њим, док су други резали и бацали пред њега гране од дрвећа (11, 8). Иако Еванђелист Марко не наводи старозаветни текст који су касније навели Матеј и Лука, Исусов акт је јасан. У моменту његовог уласка на магарету испуњавају се пророчке речи: „Радуј се много кћери Сионска, подвикуј кћери Јерусалимска; ево цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу и на магарету, младунчету магарчевом“ (Зах. 9, 9; уп. такође Пост. 49, 11). У Еванђељу по Марку је нарочит нагласак стављен на последњи део пророштва („на коме нико од људи није седео“, 11, 2). Окупљени око Исуса, „који су ишли пред њим и за њим“ (11, 9) узвикивали су речи из Пс. 118, 25–26: „Осана! Благословен који долази у име Господње! Благословено царство оца нашега Давида који долази у име Господње. Осана на висини!“ Ове речи су Јерусалимљани обично узвикивали долазећим ходочасницима. Међутим, у нашој причи речи узвикују не они који дочекују придошлице, већ они који долазе у литији са Исусом. Надаље, речи нису упућене ходочасницима уопште већ једној конкретној личности, Исусу, који седи на магарету (уп. Јн. 12, 13). „Царство оца нашега Давида“ које поздрављају окупљени око Исуса није пак царство које је Исус проповедао у Галилеји (Мк. 1, 15). Он је проповедао долазак Царства Божијег, а не царства Давидовог. То показује да је личност Исуса Христа од самог уласка у Јерусалим изложена недовољном разумевању. Вартимеј је исповедио Исуса као сина Давидовог и на тај начин дао месијански путоказ. Међутим, да ли је Месија онај који доноси политичку слободу, повратак златних времена цара Давида или нешто друго, тек остаје да се види. У једном моменту и сам Исус је оспорио то да се Месија може називати сином Давидовим (Мк. 12, 35–37). Месијанска очекивања везана за политички моћног Месију давидовске лозе и крсна судбина Исуса из Назарета представљаће камен спотицања за многе. У ст. 11 Исус са пратњом коначно стиже у Јерусалим. Он кратко улази у храм, осматра место своје будуће кратке месијанске делатности, место одакле ће ускоро кренути на Голготу. Храм је место у коме ће се пројавити суд над изабраним народом (13, 1–2; 14, 58; 15, 38). Потом се са ученицима упућује у Витанију. Они су сада његови стални пратиоци, сведоци трагичних догађаја који ће уследити.
ТУМАЧЕЊА
Иако сва четворица Еванђелиста описују један след историјских догађаја, добар број тумача у раној Цркви је у причи о Христовом уласку у Јерусалим желео да види причу са пренесеним значењем, те стога не изостају алегоријска тумачења. Тако се нпр. два ученика сматрају сликом мисије Цркве. Магаре и магарица – овде се комбинују различити називи за животиње код Мт. 21, 1–11 и Мк. 11, 1–11 су незнабошци и Јудејци који чекају изван Цркве. Они који поздрављају Исуса „испред и иза“ су Јудејци и незнабошци који су прихватили хришћанство. Овакво тумачење је вероватно произашло из литургијског живота Цркве који је увек тежио посадашњењу догађаја из прошлости, у циљу да их учини увек важним и актуелним за заједнице сваке историјске епохе.
Постоје и тумачења која указују на политичку димензију приче. Ако би се реч „осана“ превела као „снага/моћ“ онда би се могло сматрати да се маса обраћала Исусу као политичком ослободиоцу потлаченог народа. Није искључено, напротив врло је вероватно, да су многи разумели Исусов улазак у Јерусалим као демонстрацију и манифестацију политичке амбиције. Међутим, сам Исус свакако није имао ту жељу, што ће показати даљи развој догађаја.
Постоје и тумачења која наглашавају есхатолошку димензију приче. Исус улази у Јерусалим да страда и објави есхатолошки суд над изабраним народом. Његов улазак у Јерусалим је почетак краја, краја који су му наменили јерусалимски религијски ауторитети, а који је био наговештен још на самом почетку Еванђеља (3, 22; 7, 1).
ЗАКЉУЧАК
Улазак Исуса у Јерусалим на магарцу, окруженог следбеницима који су га прослављали као сина Давидовог, представљао је један недвосмислен месијански акт. Господ Исус Христос је најавио каква га судбина чека у Јерусалиму. Занимљиво је да Еванђелист не приповеда Исусову реакцију на клицање окупљених. Он је знао да је близу време када ће се узвици подршке претворити у смртну пресуду: „Распни га!“ (Мк. 15,13). Исус је довољно пута покушао да предочи својим следбеницима природу свога месијанског послања. До краја га нису разумели. Док су прослављали тријумфални улазак у Јерусалим, Исус је знао да се креће путем без повратка, путем ка крсту.
© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1106/tekst/cveti-pocetak-stradanja-gospodnjeg-mk-11-1-11/
No comments:
Post a Comment