Прича о блудном сину (Лк. 15, 11–32)

Прича о блудном сину једна је од најпознатијих прича из Светог Писма Новог Завета. Она нам је сачувана само у Еванђељу по Луки и припада једном ширем текстуалном контексту чија је тема покајање, односно радост због сваког покајаног грешника. Прича истовремено акцентује дуготрпељивост и безграничну милост Божију према сваком покајаном грешнику. Међутим, као и већина библијских текстова, и прича о блудном сину је конципирана тако да отвара више могућности за њено читање и разумевање. Пре него што сагледамо могућност читања приче о блудном сину и у једном дубљем, преносном смислу, размотримо укратко њен непосредни литерарни контекст.

ДВЕ УВОДНЕ ПРИЧЕ

На самом почетку 15. главе Еванђеља по Луки сазнајемо да се око Исуса Христа групишу два табора – с једне стране њему се „приближавају“ цариници и грешници да га чују, док с друге стране фарисеји и писмознанци, дакле они који су сматрани праведнима у народу Израиља, то приближавање осуђују „гунђајући“: „Овај прима грешнике и једе са њима“ (Лк. 15, 1–2). Ова последња констатација можда указује на то да се сцена одиграва за трпезом, или се пак просто констатује Исусова пракса да иначе обедује у друштву цариника и грешника (уп. Мт. 11, 19). Углавном, Исус се обраћа свим окупљенима, и грешницима и фарисејима: „А он им каза причу ову говорећи“ (15, 3). Потом следе два примера која треба да охрабре грешнике, али и да опомену писмознанце и фарисеје: прича о изгубљеној овци (15, 4–7) и прича о изгубљеној драхми (15, 8–10). Оба примера отпочињу питањем које у видокругу има пре свега фарисеје и писмознанце.

У првом случају описује се један у најмању руку чудан поступак: пастир који је изгубио једну овцу оставља осталих деведесет девет на милост и немилост пустиње и креће у потрагу за изгубљеном. Затим, после срећног исхода следи још један чудан поступак: пастир прославља проналазак овце, обзнањујући га „суседима и пријатељима“ (15, 6). Потом следи порука ове чудне приче, упућена свим окупљенима: „Кажем вам да ће тако бити већа радост на небу због једнога грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који немају потребе за покајањем“ (15, 7). Исус, дакле, не чекајући одговор на у почетку постављено питање, сам велича поступак пастира.

Прича која следи такође почиње питањем. Међутим, ова прича је реалистичнија од прве, пошто се описује поступак који је скопчан са много мање ризика: тражење изгубљене драхме у кући далеко је безбеднији поступак од остављања деведесет девет оваца у пустињи. Епилог друге приче је исти као и први: жена има потребу да подели радост због нађене драхме са „пријатељицама и сусеткама“ (15, 9). Поново радост због нечега што је изгубљено па нађено илуструје основно убеђење: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим због једнога грешника који се каје“ (15, 10).

Обе приче служе да охрабре грешнике у њиховом „приближавању“ Исусу, али истовремено да опомену фарисеје и писмознанце због њиховог „гунђања“. Грешници треба да се идентификују са изгубљеном овцом и изгубљеном драхмом, да имају свест о томе да се неко брине и стара о њима и да ће велика радост бити уколико буду „пронађени“, односно уколико се покају, као што ће појаснити прича о блудном сину која следи. Чињеница њихове „пронађености“ поприма широке размере, она је један социјални догађај, њима се радује читава заједница. С друге стране, фарисеји и писмознанци треба да се идентификују са пастиром и женом који упорно траже оно што су изгубили, иако оно, по природним мерилима и на први поглед, не представља нешто вредно толиког труда: зар ризиковати да се изгуби деведесет девет оваца због једне? Зар трошити уље за светиљку и излагати се физичком напору чишћења куће по ноћи да би се нашла једна драхма, када већ постоје других девет? Исусов одговор је недвосмислен и формулисан тако да захтева једно суштинско преумљење код фарисеја и цариника: они не треба да „гунђају“ на грешнике, нити пак да „гунђају“ на Исуса који им нуди заједницу са њим, већ да се „радују“ и да ту радост деле са другима, јер изгубљено које је поново нађено је добитак за целу заједницу која се обогаћује још једним чланом који ће од сада доприносити њеном расту. Отуда потреба и пастира и жене да поделе своју радост са својим окружењем. Обе приче, међутим, не тематизују покајање. Овца и драхма се нису „покајале“, оне су пронађене. Акценат је био више на поступку онога који тражи, него на ономе што је пронађено. Прича о блудном сину која следи ће појаснити шта то у ствари значи „бити пронађен“.

ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ: КРОЗ ПОКАЈАЊЕ ПРОНАЂЕНИ ГРЕШНИК

Док су питања у прве две приче („Који човек од вас …?“, „Или која жена …?“) била упућена првенствено фарисејима и писмознанцима, прича о блудном сину је конципирана тако да је главни лик блудни син који ће кроз покајање бити пронађен и који као такав представља идентификациону фигуру за царинике и грешнике који су се приближавали да га чују (15, 1). Блудни син је експликација теолошке поенте која је назначена кроз једну изгубљену овцу и једну изгубљену драхму, док ће старији син који „гунђа“ играти улогу деведесет девет оваца и девет драхми, али тако да истовремено представља идентификациону фигуру за фарисеје и писмознанце који ће, кроз начин на који је представљен, бити опоменути и уздрмани у свом осећају праведности. Кључни моменат који цариници и грешници треба да разумеју у причи о блудном сину, а који није био довољно јасан из прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, је да грешник не треба просто да чека да буде пронађен, већ да је његова одлука да се покаје претпоставка да буде пронађен. Блудни син је „пронађен“ онога момента када доноси одлуку: „Уставши отићи ћу оцу своме, па ћу му рећи: Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од најамника својих“ (15, 18–19). Из ових речи постаје јасно да се „пронађеност“ поклапа са личним, дубоким, искреним покајањем због претходних поступака и начина живота. Овај моменат царинике и грешнике води даље кроз процес помирења са Богом: они не треба да чекају да буду пронађени, они ће бити пронађени у оном моменту када освесте своје грешно стање и покају се, када „устану“, „оду“ и „кажу“ (15, 18). Грешник није само пасивни објекат који чека да буде пронађен, већ активни субјекат који је свестан да постоји неки пастир који га тражи, отац који га чека и велика радост на небесима када донесе ту кључну одлуку свога живота.

Прича се завршава тако што се кроз дијалог оца, који је примио покајаног блудног сина, и старијег сина, који негодује због такве његове великодушности, Исус у ствари обраћа присутним фарисејима и писмознанцима. Они би, уместо што гунђају због приближавања цариника и грешника да чују Исуса, требало да се развеселе и обрадују, јер је тренутак када они слушају Исусову реч можда управо тренутак да кроз покајање буду пронађени, обнављајући своју веру у Бога који се радује њиховом повратку: „Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај твој брат мртав беше и оживе и изгубљен беше и нађе се“ (15, 32).

ПОУКА

Теолошка и морална поука приче о блудном сину је јасна: сваког грешника, ма колико згрешио и погрешно живео, ако се покаје и врати, небески Отац ће с радошћу дочекати. Међутим, радост небескога Оца због покајања једног грешника треба да деле и они који су свагда с њим (15, 31) и да не сматрају свој положај код њега угроженим или мање вредним. У том смислу Исус на другом месту каже: „Гледајте да не презрете једнога од малих ових (…) јер није воља Оца нашег небескога да пропадне један од ових малих“ (Мт. 18, 10–14). На другом, пак, месту каже онима који се осећају угроженим Божијом великодушношћу: „Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар. Узми своје па иди; а ја хоћу и овом последњем да дам као и теби. (…) Зар је око твоје зло што сам ја добар?“ (Мт. 20, 13–15).

Прича о блудном сину је дакле прича о бескрајној љубави Божијој, снази покајања и љубави према покајаном грешнику. Међутим, она је у историји православног тумачења читана на још један начин, који свакако да није искључивао наведене моменте, али је читаву причу измештао на једно шире поље историје спасења. Начин на који је Еванђелист Лука описао почетак и ширење Цркве омогућио је да прича о блудном сину буде читана као алегорија историје спасења.

Не престајући да буде парадигматска прича о снази покајања појединца, свемилостивом Богу и неосуђивању грешника, прича о блудном сину читана је и као алегоријски приказ историје спасења. Врхунац историје спасења представља, по овом тумачењу, ревитализација односа Бога и незнабожаца и криза у односу Бога и изабраног народа.

АЛЕГОРИЈА

У том смислу прича се састоји од низа метафора. Наводећи фигуре оца и два сина прича у ствари тематизује однос Бога и два народа, незнабожаца и изабраног народа Израиља. Поступак млађег сина да затражи одвајање од оца, узимајући део очевине и одлазећи у „земљу далеку“ (15, 13) тумачи се као одвајање незнабожаца од Бога, њихово одбијање заједнице са Богом и тражење среће далеко од њега. Начин живота млађег сина метафора је за начин живота незнабожаца пошто су се одвојили од Бога: „[...] и онамо просу своје имање живећи развратно“ (15, 13). Одвојени од Бога незнабошци расипају дарове које су изворно добили од Бога и живе развратно, односно у идолопоклонству. Такав начин живота доводи млађег сина до оскудице и очаја, то јест незнабошци се налазе у очајном стању и безакоњу. Они немају Закон који би регулисао њихов однос према Богу, те стога живе у егзистенцијалном безизлазу. Судбина млађег сина после расутог имања је у ствари судбина незнабожаца који су обешчашћени, лишени људског достојанства (15, 15) и у константном стању духовне глади (15, 16). У стању дубоке кризе млађи син се присећа свога оца, односно свога порекла. Исто се догађа и са незнабошцима који се покајани враћају Богу, односно Цркви. Отац прихвата своје покајано дете без икаквих услова, прихватајући га у потпуности као сина, не питајући где је био и шта је радио: „[...] и потрчавши, загрли га и пољуби“ (15, 20). На исти начин Бог прихвата покајане незнабошце без икаквих услова и они бивају спашени као синови. У том смислу Aпостол Павле подсећа хришћане (из незнабоштва): „Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче“ (Рим. 8, 15). Пријем сина од стране оца је израз његове велике радости: „Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“ (15, 22–23). Голотиња сина се облачи у најлепшу одећу, његовом гладовању је крај. Тако бива и са уласком незнабожаца у Цркву. Они се примају кроз крштење и учествују у благодатном животу Цркве кроз Евхаристију. Тако су најлепша одећа и теле угојено у ствари метафоре за крштење и Евхаристију. Овакав пријем млађег сина изненадио је и разочарао старијег који је све време уз оца, а да му овај никада није учинио такву част (15, 29–30). Како је могуће да је отац млађег брата безусловно примио назад као да се ништа није догодило? Реакција старијег сина идентична је реакцији једног дела јудеохришћана на пријем хришћана из незнабоштва у Цркву. За многе Јевреје који су постали хришћани било је недопустиво да хришћани из незнабоштва имају исти третман као они који су наследници Божијих обећања од самог почетка. Коначно, очигледна дилема старијег сина да ли да присуствује празничном обеду („А он се расрди и не хтеде да уђе“ 15, 28) идентична је са дилемом јудеохришћана, да ли треба или не треба да учествују у Евхаристији заједно са хришћанима из незнабоштва. Један такав случај опширно излаже Апостол Павле у Посланици Галатима, глава 2. Из Павловог схватања историје спасења може се закључити да и он сматра да пријем незнабожаца у Цркву треба да се одвија без услова, односно без одређених законских пракси, с тим што Павле, за разлику од покајања које се акцентује у причи о блудном сину, у овом контексту наглашава пресудну улогу вере: „Па знајући да се човек не оправдава делима Закона, него вером Исуса Христа, и ми поверовасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вером Христовом, а не делима Закона, јер се делима Закона ниједно тело неће оправдати“ (Гал. 2, 16). 

АЛЕГОРИЈСКО ЧИТАЊЕ?

Прича о блудном сину исприповедана је тако да буде поучна. Она кроз фиктивни догађај нуди одређене етичке парадигме које неумитно захтевају пренесено значење. У том погледу отац из приповести је метафора за Бога, млађи син метафора за грешника, старији са праведника. Зар ове метафоре нису довољне да прича испуни своји циљ који се састоји у моралној поуци: грешници су увек добродошли, довољно је само да освесте своје грешно стање и да се покају, док праведници треба да буду опрезни у доношењу судова о другима, пошто њихов „праведан“ живот може бити доведен у питање уколико се не уподобљавају Богу и у његовој безграничној љубави према грешницима који се кају. Има ли потребе да се ове недвосмислене метафоре продубљују? Питање које се поставља је да ли је алегоријско читање приче о блудном сину као приче о историји спасења могуће и оправдано? Да ли је оно непотребно компликовање једне једноставне и јасне приче о сили личног покајања, безграничне љубави Божије и неосуђивању грешника? Чињеница је да у тексту Еванђеља по Луки прича није експлицитно алегоризована, као што је то на пример случај са причом о сејачу и семену (Лк. 8, 5–15, нарочито 8, 11: „А ова прича значи…“). Међутим, једно дубље разматрање Еванђеља по Луки и Дела апостолских који се сматрају једном јединственом литерарном творевином, могу отворити могућност да се прича о блудном сину чита и као прича о историји спасења. Када тумач причу о блудном сину, нарочито детаље који се јављају у овој причи – а који се у једном непосредном читању не сматрају метафорама, већ пропратним описима који нису конститутивни за основну поруку – доведе у везу са појединим местима из Дела апостолских, стиче се утисак да Еванђелист Лука износи једну Христову причу која у себи носи потенцијал да буде читана као прича о историји спасења људског рода.

ОДЛАЗАК МЛАЂЕГ СИНА

Алегоријско тумачење приче о блудном сину види у одласку млађег сина метафору за удаљавање незнабожаца од Бога. По јудејском праву тек после смрти оца као главе породице деца стичу право на поделу имовине. Поступак млађег сина показује не само непоштовање ове праксе, већ суштинско негирање очеве личности: син тражи свој део од оца, проглашавајући га на тај начин мртвим за њега. С друге стране, отац не користи своје законско право да одбије такав захтев, него излази сину у потпуности у сусрет. У Делима апостолским 14, 16 Апостол Павле проповеда незнабошцима у Листри да је Бог „у прошлим нараштајима пустио све народе да иду својим путевима; мада ипак не остави себе непосведочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и родне године, пунећи срца наша јелом и весељем“. Овде се јасно износи виђење да је Бог вољно допустио да сви народи иду својим путевима, који су углавном одводили од њега, али је по своме благовољењу давао све што је неопходно да се одрже у животу. Тако, као што се млађи син одлучује да напусти оца, добијајући тиме свој део имовине који му омогућава да живи, тако су и незнабошци напустили Бога, који их пак није оставио без основних животних потреба.

НЕВОЉЕ МЛАЂЕГ СИНА

Млађи син напушта оца, одлази у далеку земљу и живи развратно (Лк. 15, 13). Такав начин живота довео га је на ивицу егзистенције и, коначно, у веома понижавајући положај, да буде чувар свиња (15, 15). Пошто је расуо имовину син живи у крајњој беди. Гладан је, а никога нема да му понуди чак ни рошчиће које свиње једу (15, 16). Млађи син је у потпуности изгубио свој идентитет: он чува свиње. Бављење узгојем свиња и употреба свињског меса били су један од кључних момената разликовања Јевреја и незнабожаца. Нашавши се дакле у крајњој оскудици, син доноси одлуку да се врати оцу. У сличној ситуацији налазе се и незнабошци. У Делима апостолским на неколико места се говори о безизлазном духовном стању незнабожаца. Kao примери могу се навести позив Апостолу Павлу: „Пређи у Македонију и помози нам“ (Дап. 16, 9) или жртвеник у Атини посвећен непознатом Богу (17, 23). Код незнабожаца је дакле остало, као и код млађег сина сећање на оца, сећање на Бога и сопствено порекло и тежња за повратком у наручје Очево. Управо то сећање омогућава да се донесе одлука о повратку.

ПОКАЈАЊЕ МЛАЂЕГ СИНА

Коначно, син доноси одлуку: „Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим; прими ме као једног од најамника својих“ (Лк. 15, 18–19). У Делима апостолским покајање се сматра условом за улазак у Цркву. У том смислу у свом говору на Ареопагу Апостол Павле сведочи: „Али не гледајући Бог на времена незнања, сада заповеди свима људима свуда да се покају“ (Дап. 17, 30). Слично се каже и у Дап. 26, 20: „Него најпре онима у Дамаску и Јерусалиму, затим по свој земљи јудејској и незнабошцима проповедах да се покају и да се обрате Богу чинећи дела достојна покајања.“ У овим речима препознатљив је млађи син: он се каје и чини дела покајања, тако што не захтева повратак свог синовског статуса, већ моли да буде најамник код оца кога је напустио.

ПРИЈЕМ МЛАЂЕГ СИНА

Покајани син враћа се оцу и моли га да буде примљен као најамник. Отац га препознаје издалека и „потрчавши загрли га и пољуби“ (Лк. 15, 20). Без разговора о свему што се догодило, отац одмах показује своје расположење према повратнику: он захтева од слугу да изнесу најлепшу одећу, да му ставе прстен на руку и обућу на ноге (15, 22), као и да припреме празничну гозбу (15, 33). Промена у животу млађег сина је коренита: од крајње беде и очаја он прелази у стање благостања и осећаја припадности, као што у причи констатује отац: „Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“ (15, 24). Потом следи весеље целе заједнице. На овом месту прича се јасно надовезује на приче о изгубљеној овци и изгубљеној драхми. У сваком случају догађај повратка сина је повод за радост очеву и целе заједнице. Пошто се пут блуднога сина алегоријски тумачи као пут незнабожаца, описани догађаји могу се односити на крштење као акт пријема у Цркву. Неколико метафора указује на то. Прво, облачење најлепше одеће указује на облачење у Христа у крштењу: „Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 27). Међутим, и сам Еванђелист Лука наводи „облачење“ као моменат примања Светога Духа које је пак нераскидиво повезано са крштењем (уп. Дап. 1, 5). Тако на пример у Лк. 24, 49 се наводи: „… а ви седите у граду Јерусалиму, док се не обучете у силу с висине.“ Такође, ношење обуће и прстена је у античком свету чинило разлику између господара и роба. Отац, дајући сину обућу и прстен, васпоставља његово првобитно синовско достојанство. Тако, опроштај грехова, облачење у нову одећу, стављање прстена и обување обуће симболишу Свету тајну крштења које се незнабошци удостојавају после многих лутања.

ПРАЗНИЧНА ГОЗБА

Повратак сина отац прославља великом празничном гозбом. За породицу и пријатеље припрема се теле угојено (Лк. 15, 23). Овај празнични, радосни обед (уп. Дап. 2, 46) може се тумачити као метафора за Евхаристију. Наиме, после покајања и крштења незнабошци се примају у евхаристијску заједницу која представља пуни израз заједнице људи са Богом и једних с другима. Пошто се прича о путевима и странпутицама блудног сина завршава управо овде (у даљој приповести актери су само отац и старији син) може се рећи да је историја спасења достигла свој врхунац: блудни син се вратио у заједницу са оцем и та заједница запечаћена је празничном гозбом, односно незнабошци су се вратили Богу, постајући чланови Цркве и та нова црквена заједница запечаћена је њиховим учешћем у Евхаристији.

СТАРИЈИ СИН

За старијег сина све што се догађа је тешко разумљиво. Он не схвата да отац приређује славље за млађег сина не зато да би га „наградио“ за његово досадашње понашање (Лк. 15, 30), већ да би показао своју радост због повратка изгубљеног детета. Старији син се осећа обесправљеним: он је увек био веран и послушан оцу, а никада од њега није доживео да му приреди такву гозбу (15, 29). Он не жели да уђе на славље, те је отац принуђен да изађе к њему. Оваква сцена је у античком, строго хијерархијски уређеном свету, необична, пошто би се отац на тај начин јавно понизио, напуштајући своје средишње место за трпезом и излазећи да моли сина да уђе. Отац објашњава старијем сину да је он свагда с њим и да им је све заједничко (15, 31). Он ништа не губи, а добија назад свога брата. С друге стране, старији син кроз своје понашање открива да је и његов однос са оцем на известан начин поремећен. Уместо да се тај однос гради на љубави и поверењу, он се показује као најамник који га своди на „коректност“. Понашање сина било би метафора за понашање појединих јудеохришћана ране Цркве у погледу пријема незнабожаца у Цркву. То је био горући проблем у раној Цркви и био је повод за сазивање Апостолског сабора који је понудио његово решење (Дап. 15).

ЗАКЉУЧАК

Прича о блудном сину има „отворен“ крај. Наиме, не зна се да ли је старији син ушао на гозбу или није. То је дилема која остаје. То је уједно отворен позив Јеврејима, али и свим оним хришћанима који успостављају један „најамнички“ однос са Богом, а који се пак негативно рефлектује на њихов однос са ближњима. Док блудни син представља метафору за све оне који су „напољу“ и позив да се покају и врате Оцу који ће их безусловно примити, старији син је метафора за све оне који су „унутра“, а који нису спремни да прихвате непредвидљивост и безграничност Божије љубави која често превазилази људска мерила и расуђивања.