Кад запрљамо руке неком прљавстином, хитамо да их оперемо и оцистимо. Исто бива са било којим другим телесним органом. Када постане прљав, зелимо сто пре да га оперемо и оцистимо како прљавстина не би узроковала болест. Ако занемаримо прљавстину, тада тело само ствара свој обрамбени систем и бори се против оболења.
Медјутим, овакво стање мозе да потраје само одредјено време, овисно о каквој се прљавстини ради. Тело на крају губи битку и бива надвладано болесцу која напада из прљавстине.
Слицно је са дусом насом. Прљавстина за дусу јесте грех; он полако, али неуморно прља дусу, која се преко савести бори против њега и саље сигнале у разум да је запрљана. Ако занемаримо сигнале савести, онда дуса исто, као и тело, на крају губи битку и разболева се. Болест дусе ствара отворен простор за деловање нецистих сила, које узрокују у поцетку разне немире, нервозе, страхове, главобоље, незадовољства и слицно, а у каснијим фазама - када попуне простор у дуси који су им створили греси - узрокују разне телесне болести, као нпр. узетост појединих органа, рак, леукемију, немоц и слицно. Свака телесна болест има свој узрок у насем гресном зивоту, односно у насем самовољном крсењу Бозјих заповести. Свако ко уцини било какав преступ Бозје заповести, а због тога се не покаје, отвара врата нецистим силама да делују на њега. Другим рецима, ми насим крсењем Бозјих заповести показујемо да се боримо против Бога и стајемо, били тога свесни или не, на пут супротан Богу, на пут који води у вецну муку, где је вецни плац и скргут зуба. Тако ми насим грехом постајемо непријатељи Бозји а пријатељи дјавољи; ми који смо створени да будемо слика вецног Бога у овоме свету постајемо грехом насим најнизе створење Бозје, низе цак и од бесловесних зивотиња.
Отуда тако страдамо, и отуда нас сналазе такве болести, невоље и муке у овом зивоту.
Да бисмо избегли таква страдања треба да се вратимо Богу, треба да променимо нацин зивота који је скоро сав усмерен у телесно и овоземаљско, у сласти и страсти, у насладе и узивања. Треба да поцнемо зивети богоугодним јевандјелским зивотом, у посту, молитви, врлинама, јевандјелској љубави, миру и слози - најпре сами са собом, са својом савесцу и дусом, па онда и са осталом брацом и сестрама. Не моземо градити здраву атмосферу око себе ако њу вец немамо у својој дуси; не моземо тразити мир и слогу у свету ако их немамо у дусама својим.
Данасња јевандјелска прица о царинику Закхеју нека нам послузи као пример. Сазнавси за Господа Христа и слусајуци реци науке коју је Христос проповедао, он премда бесе споља здрав и изгледан, угледа у себи самом - у дуси својој - страсног губавца и осети страсни бол који греси узроковасе у њему. Зивеци по својој вољи он се брзо спустио са свог царског достојанства у обор скотова и у јазбину зверова, који га нападасе зелеци га растргнути.
Посто бесе мали растом, па није могао видети Христа због силног народа који се тискао око Њега, "он потрцавси напред, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да продје"
Зеља за оздрављењем дусе терала је цариника Закхеја да барем види најмоцнијег Лекара о коме је слусао, цијим делима се дивио, ције су присуство и реци преобразили његову дусу и открили разуму какав је страсни болесник изнутра. Стога он брзо похита напред и попе се на смокву крај пута којим је Христос требао проци.
Али ста се догадја? Угледавси га на смокви Спаситељ му реце: "Закхеју, сидји брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме". Знајуци Спаситељ за стање његове дусе, брзо прихваца покајаног Закхеја и заједно са њим улази у дом његов. То јос висе распаљује огањ љубави и цезње за оздрављењем у срцу и дуси Закхејевој и он бива обасјан светлосцу покајања те духовно улази у окриље царства Бозјег и казе Господу: "Господе, ево пола имања свога дацу сиромасима, и ако кога нецим остетих, вратицу цетвероструко". Ове реци и определење извадисе Закхеја из понора у кога га одвукосе греси његови и он постаде пронадјена изгубљена овца у стаду Христовом; и не само он, вец и сви укуцани његови. То потврдјују реци Спаситељеве: "Данас додје спасење дому овоме".
Допустимо и ми, брацо и сестре, да спасење додје у дусе насе као сто је досло дуси цариника Закхеја. Попнимо се и ми као цариник Закхеј на "смокву крај пута" - на стабло вере насе - и угледајмо Христа. Распалимо искру Бозанске љубави у дусама насим јевандјелским зивотом, насим постом, насом молитвом, насим делима љубави и милосрдја према Богу и близњему своме.
Не пропадајмо у понор који нам отварају греси наси, вец избегавајуци грехе и на њихово место стављајуци јевандјелске врлине, хватајмо нити за плетење спасоносног конопца којим цемо се извуци из понора. Свака врлина је једна нит у конопцу, свака наса молитва је једна струна нераскидива, сваки нас пост је наса снага за пењање и све тако редом док се не доце до Царства Небеског; док се не додје до раја и вецне насладе под окриљем Бозјим.
Само тако це се и на нама испунити Христове реци из данасњег јевандјеља: "Данас додје спасење куци овој", које је изговорио Закхеју кад је овај спознао присуство Бозје у својој дуси, и само тако моземо постати истинске слуге Бозје на којима се посведневно испуњавају реци Спаситељеве: "Син цовецји додје у свет да надје и спасе сто бесе изгубљено".
Нека нас троједини Бог Отац и Син и Свети Дух укрепе и дају нам снаге да истрајемо на уском путу за Царство Бозје.
Њему Богу троједином нека је слава вавек.
АМИН.
No comments:
Post a Comment