ЈЕВАНЂЕЉЕ О ПОКАЈАНОМ ЗАКХЕЈУ

Архимандрит Рафаил Карелин – из књиге ПУТ ХРИШЋАНИНА 

(Лк. 19, 1-10) 

Господ Исус Христос је ушао у Јерихон. У Светом Писму Јерусалим често означава духовни свет, Царство Небеско, а Јерихон – наш земаљски живот у жалостима и гресима, јер је Јерихон по Светом Писму уклет и одбачен град. У Јерихону је живео неки цариник по имену Закхеј (…) Цариници, или скупљачи пореза, који су откупљивали право на вршење ове дужности на неко време, пили су крв народа као пауци. Њих су људи мрзели, презирали и истовремено су их се плашили. И овде се под цариником подразумева грешан човек, човек који се одао својим страстима (нарочито среброљубљу), суров човек, који не зна шта је љубав према ближњима. Ко је тај човек? 

Цариник је свако од нас, свако ко је потчињен својим страстима, гресима и пороцима. Закхеј је био старешина цариника, био је богат. Чиме смо богати ми, браћо и сестре? Богати смо гресима и безакоњима. И ево, Закхеј је чуо да Исус Христос пролази улицама Јерихона и пожелео је да види Спаситеља (…) Какво је ово тајанствено пролажење Христа поред нас? Свети оци уче да постоје две врсте благодати Божије: прва благодат је благодат која призива грешника, она се назива почетна, претходна благодат. Она дотиче човеково срце, открива пред њим нови живот и духовни свет. И ако се човек одазове на позив ове благодати Господ му даје нову благодат, која се назива благодаћу која извршава, која помаже његовом спасењу. Свако од нас је као овај цариник осетио у свом животу лахор, дах благодати. Цариник жели да види Христа, али Га заклања гомила народа. Шта то значи – гомила народа? То су наше празне бриге, наши греси, страсти, маштања и раније стечене навике. Они су као зид између нас и Бога. Они као збијена гомила стоје између нас и Спаситеља. Закхеј је био омањег раста, односно низак. Шта то значи? То да ми хришћани духовно не растемо, да смо духовни кепеци и због тога не можемо да видимо Христа, јер нас гуше наши грехови. Даље се каже да се митар попео на дрво. Шта значи то што се попео на дрво? Он се подигао изнад земље. Ову слику објашњава велики подвижник, преподобни Јован Колов. Он каже: «Ја личим на човека, којег прогони чопор дивљих звери спремних да га растргну, а он се попео на дрво; звери стоје, ричу и завијају, али не могу да досегну до њега.» Неко га је упитао шта значи ова прича. Он је одговорио: «Дивље животиње су демони и моје страсти, а дрво је молитва. Кад почнем да се молим и да призивам име Божије оне само стоје поиздаље и шкргућу зубима, али не могу да ме ухвате.» Дакле, грешник се својим духом подигао изнад земље у молитви. И Господ види његово већ обновљено срце, како жуди за спасењем. Христос види цариника, који се попео на дрво, како би Га боље видео, како се ухватио за танке гране да би се задржао да не падне на земљу. И пришавши овом дрвету Господ изговара тајанствене речи: Закхеју! сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у твојој кући (Лк. 19, 5). Шта значе ове речи? Кроз молитву можемо само да дођемо у додир с духовним светом, али да би Господ ушао у наше срце потребно је дубоко покајање. Митар силази с дрвета. Приносећи покајање треба да сматрамо да смо испод свих људи: Бог ће узвисити само онога ко се понизи у покајању. Грешник приноси ватрено покајање и Господ улази у његов дом. Шта је дом? Његово срце. Постоји следећа слика у Апокалипси кад Христос каже: Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечараћу с њиме и он са Мном (Откр. 3, 20). Кућа је срце; двери, које могу бити отворене за Господа јесу двери покајања. Дешава се, браћо и сестре, да у Тајнама, нарочито у Причешћу, или у неким тренуцима свог живота осећамо Божије присуство, а затим се све наједном поново мења – наше срце постаје хладно, мрачно и празно. Господ га је напустио! Зашто? Зато што наше покајање није било промена читавог нашег живота, кајали смо се, али смо остали исти. Господ је долазио код нас, али је растужен одлазио! Али ево, Закхеј жели да задржи Небеског Госта, те каже: Господе! ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога занио вратићу онолико четворо (Лк. 19, 8). Дати сиромашнима половину имања значи заволети ближњег као себе самог. Дати не само имовину, већ и снагу и време, и оно главно, нашу љубав, наше срце. Ако сам кога увредио даћу му – да би се помирио са Богом, човек треба да опрости свим људима и да затим замоли за опроштај оне према којима је био неправедан. Ево услова неопходних за истинско покајање и за спасење: променити свој живот, творити милостињу и стварати мир. Господ одговара Закхеју, али се обраћа и народу који је тамо присутан. 

Треба рећи да су многи људи из народа роптали зато што је Месија ушао у кућу овог одбаченог, у њиховим очима, нечистог, суровог, свирепог грешника. Овде се симболички може видети и друго: не само роптање људи, већ и зачуђеност Анђела, јер се Анђели чуде колико је Господ милостив према нама, грешнима и палима, који испуњавамо вољу демона. Анђели се чуде дубинама Божанствене љубави. И ево Христос каже: данас дође спасење кући овој; јер је и ово син Авраамов (Лк. 19, 9). Шта значи «син Авраамов»? Јевреји су себе сматрали потомцима Авраама, иако су поред Јевреја његови потомци били и други народи, на пример Измаилћани, нека бедуинска племена… А Јевреји су почели да губе своје истинске духовне вредности, и што су их више губили, то су више говорили о томе да су они потомци Авраама, као да Царство Небеско може да се преноси по наследству као имовина, као да потомци без труда наслеђују храброст и подвиге својих предака; они су себе сматрали духовно привилегованим народом, «осуђеним» на спасење и процват, док истинско Божанско избрање означава самопожртвовање. Чак је и пагански философ Сенека говорио да онога кога Бог изабере на служење Он бира на страдање. И ево, браћо и сестре, Господ нам открива друго, не крвну сродност с праведницима, већ духовно сродство. Онај ко чини дела слична делима Авраама, и јесте истински син Авраама по духу. Некада је овај велики праотац примио Сина Божијег под свој кров, под сенком Мамвријског храста и добио је обећање, вест да ће му се родити дуго очекивано дете. А овде Закхеј прима Исуса Христа, Сина Божијег, под кров свог дома и бива удостојен велике радости – чује вест о свом спасењу. 

Црквена историја зна за потресне примере покајања грешника. У Александрији је живео неки митар по имену Петар, скупљач пореза, исто као и Закхеј, који се одликовао још већом свирепошћу, суровошћу и нечовечношћу. Једном је ишао улицом носећи неколико хлебова и просјаци почеше да говоре да вероватно нема човека, којем би он могао да да милостињу. Један од њих, богаљ, рече: «А шта ћете ми дати ако измолим нешто од њега?» Они обећаше да ће га наградити. И онда овај богаљасти просјак приђе Петру и поче упорно да га моли и да га преклиње да му да макар нешто. Петар је мрзео просјаке и ражестио се кад је угледао несрећног богаља. Он хтеде да га гађа каменом, али се испоставило да на дохват руке нема камена и он га у бесу погоди хлебом у лице. Просјак дохвати овај хлеб и однесе га својим другарима. Ови се зачудише. Поделише хлеб између себе и почеше да једу захваливши Богу и да се моле за душу Петра, који им је премда невољно, дао милостињу и нахранио их. Прошло је неко време и Петар се разболео. Био је већ на самрти и угледао је своју душу на суду Божијем, видео је Анђеле и демоне. Видео је како су демони ставили на један тас ваге његова зла, тамна дела и грех и како се овај тас спустио до саме земље. Други тас добрих дела је био празан. Али гле, један од Анђела ставио је на њега једино добро, које је Петар учинио премда и невољно: векну хлеба бачену просјаку у лице. И вага се заљуљала, и овај тас поче да претеже други. Тад Анђео рече: «Петре, иди поново на земљу и дометни добрих дела, да не погине твоја душа.» После овог виђења цариник се потпуно променио. Разделио је све што је имао просјацима, пустио је на слободу своје робове осим једног слуге и кренуо да путује по светим местима. Поклонивши се Гробу Господњем у Јерусалиму рекао је свом слузи: «Немам више шта да дам сиромашнима, продај ме у ропство, а тај новац подели сиромасима.» Слуга је одбио. Онда Петар рече: «Ако ме не послушаш казнићу те и сам ћу те продати у ропство у далеку земљу.» Слуга одговори: «Учинићу како заповедаш.» Петар рече: «Још сам јак и могу да обављам сваки посао, одведи ме и продај на пијаци.» Слуга га је разденуо до појаса, везао му је врат канапом и одвео га је да га прода на пијаци. Неки занатлија јувелир, платио је тражени износ за Петра, одвео га је кући, а верни слуга је поделио добијени новац сиромасима. Кад је постао роб Петар се служећи господару одликовао поштењем и памећу; занатлија је осећао да са доласком новог слуге благослов Божји почива на његовој кући и на свим делима његовим. После неког времена случајно је сазнао да је Петар био један од најбогатијих људи у Александрији, да се чак и с царем познавао. Занатлија се уплашио и одмах је хтео да позове Петра и да му дарује слободу. Али је Петар, сазнавши за то, бежећи од људске славе одлучио да оде. Кућа је била затворена. На вратима је стајао неми вратар, Петар му викну: «Отвори врата!» И одједном неми поче да говори и рече: «Одмах ћу ти отворити, господару!» И отвори врата. Петар се сакрио, отишао је у пустињу. А кад вратара упиташе шта му се десило, како је одједном почео да говори он рече: «Из уста овог човека као да је изашла ватра, она ме је дотакла и после тога сам се исцелио.» И тако је некадашњи грешник и цариник постао велики светац и чудотворац. 

Јеванђеље, које смо данас чули завршава се речима: јер је Син Човјечији дошао да нађе и спасе што је изгубљено (Лк. 19, 10). Господ је постао Син Човечји, како бисмо ми постали синови Божји по благодати. Господ је дошао да би спасио пропалог. Преподобни Јефрем Сиријски пише: «Наша Црква је Црква оних који пропадају, али је такође Црква покајника.» Међутим, ако ми, заслепљени гордошћу не будемо видели своје грехове, ако почнемо да говоримо или чак само да помишљамо да смо праведни, постаћемо слични фарисејима и тада ће, браћо и сестре, Господ проћи поред наше куће. Да бисмо ударили темељ спасењу треба да постанемо свесни да смо последњи грешници, али не само да постанемо свесни, већ и да променимо сав свој живот онако како се то догодило са Закхејем.Браћо и сестре! Не заборавите: ако смо пали и у бездан греха, али смо се покајали искрено, од свег срца, Господ нас неће оставити, неће нас одбацити већ ће нам се смиловати и спасити нас. Јер је Њему исто тако својствено да милује и спасава као сунцу да зрачи светлост и топлоту! Амин. 

;интернет презентација