Лука 19, 1-10; Зач. 94 -
У вријеме оно, дође Исус у Јерихон. 2. И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. 3. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. 4. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. 5. А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. 6. И сиђе брзо; и прими га радујући се. 7. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека. 8. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. 9. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. 10. Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.
ТУМАЧЕЊА:
Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Но како ће се покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне с Богом и не застиди себе? Пре него је мали Закхеј видео Христа очима, он се срео с њим у срцу свом и застидео од свих путева својих....
Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога...
Данашње јеванђеље описује једног покајаног грешника, малога Закхеја, који се дигао на висину, да би видео Христа превисокога; који се покајањем очистио, да би срео Христа пречистога; и који се исцелио од душевне губе среброљубља и немилосрђа силом Христа свесилнога. Много је грешника обратио Господ у покајнике, много изгубљених нашао и спасао; много залуталих довикао и вратио на пут прави; но Провиђење је хтело, да се у Јеванђељу запишу само неколики примери покајника, и то они који су типични и поучни за сва поколења људска....
И ако је мали Закхеј побегао из масе народа и попео се на дрво, ипак је Господ њега пре смотрио са земље и из масе народа него ли он Господа са висине дрвета. О, како је видовит Господ Бог наш! Он нас види и онда када ми то и не слутимо. Када Га ми тражимо чинећи све могуће напоре, да би га нашли и видели, Он стоји близу нас и гледа у нас. Увек Он пре види нас него ми Њега. Када би ми упрли свој умни поглед попут Њега, тражећи Њега, желећи само Њега, тада би се Он нама јавио и викнуо нас по имену, да би и ми сишли са високих и опасних литица чулног мудровања и спустили се у срце своје - спустили се молитвеним умом у срце своје - у праву кућу своју. Тада би Господ и сваком од нас рекао: данас ми ваља бити у твојој кући. Јер кад ум човечји сиђе у срце, и у срцу окупа се сузама пружајући се ка живоме Богу, тада срце постаје место састанка Бога и човека. То је унутрашњи или духовни смисао овога догађаја....
Само присуство пречистога и безгрешнога Господа Закхеј је осетио као оптужбу себе, и само то присуство, без речи, исповести и објашњења, побудило га је на овај корак. Покајничко срце без речи се споразумева с Богом. Покајнику Бог брзо открива шта треба даље чинити. Је ли се само човек срцем покајао због свог греха, Бог га одмах Својом силом побуђује да сотвори плодове покајања. Још Свети Јован Претеча показао је људима цео метод истинског покајања. Он је прво призивао људе к покајању: покајте се? А одмах затим: родите, дакле, род достојан покајања (Мат. 3, 2-8)! Ево грешника који цео тај метод убрзо прелази и извршује га! Чувши само за Господа Исуса Закхеј се узбунио против самога себе, видевши Га он се искрено згадио од своје грешности; а сада када му је преблаги Лекар указао толику пажњу и ушао у дом његов, он твори плодове покајања. Он зна своју главну болест, и ево, одмах употребљује и главни лек против те болести. Среброљубље је Закхејева болест; милосрђе лек од те болести....
Но погледајте, на који начин исповеда Закхеј свој грех. Он не каже: Господе, ја сам човек грешан! Нити каже: среброљубље је болест моја! Не; него прилажући плодове покајања он већ тиме исповеда и свој грех, и своју болест. Ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли ово јасна исповест, да је богатство страст његова? И ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Није ли ово опет јасна исповест, да је његово богатство стечено грешним начинима? Он није претходно рекао Господу: грешан сам, и кајем се! То је он ћутке исповедио Господу у срцу своме, и Господ је ћутке примио његову исповест и његово покајање. За Господа је важније, да човек срцем призна и исповеди своју болест и да завапије за помоћ него језиком. Јер језик може и слагати а срце не лаже....
Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је нешто закинуо (II Мојс. 22, 1). Тако сваки прави покајник постаје милосрдан према другима и немилосрдан према себи самом....
А Исус му рече: данас дође спасења кући овој, јер је и ово син Авраамов. Ово беше одговор Господа Исуса маломе Закхеју на његово срдачно покајање, на његову духовну радост, и на показане плодове покајања. Следеће и завршне пак речи: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено - беху одговор Христов краткомисленим мудрацима и викачима, који се срђаху на Христа што уђе у кућу грешника...
Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Можете ви колико хоћете куцати прстима у зидове једног дома; нико вас неће чути и нико вам неће отворити. Но куцајте на врата, и врата ће вам се отворити. Покајање је куцање не у зид него у права врата што воде ка светлости и ка спасењу. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући....
Еванђелско приповедање каже да је Закхеј раније био среброљубив јер је, благодарећи својој служби цариника, сабрао злато и богатство које је задржавао за себе. После тога је, међутим, постао сиротољубив или, боље речено, и сам је својевољно постао сиромашан и убог: једно је дао, а друго надокнадио. Хоћемо ли похвалити врлину или покудити зло, јер нам време не допушта да учинимо и једно и друго? Међутим, како је ова беседа упућена овде присутнима, међу којима не познајем никога ко би био добровољно сиромашан, допустите ми да укратко и сразмерно времену говорим о среброљубљу. Разобличимо ону штету која нам од њега долази и ослободимо се и ви и ја од њега. Среброљубље је узрок сваког зла: користољубља, тврдичлука, раскалашности, каменосрдности, вероломства, мржње према људима, отимачине, неправде, похлепе, зеленаштва, преваре, лажи, кршења заклетве, и свих томе сличних порока. Због среброљубља долази до пљачке храмова, отимачине на путевима и, може се рећи, до сваког облика лоповлука. Због среброљубља не постоје само пљачкаши на путевима, разбојници и гусари, него и у градским срединама постоје лоповске теразије и нетачне мере, фалсификовани новац, нарушавање граница, супарништво међу суседима. Среброљубље је људе поделило на сталеже и раздвојило пријатеље, прекинуло све родбинске везе. Због среброљубља се догађало да људи издају своју државу и своју војску. Због њега су неправедне судије издавале закон, а сведоци истину али је, пре свега, сваки од њих издао своју душу. На тај начин, среброљубље је, према речима божанственог апостола, корен свију зала, којему неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе (1. Тим. 6; 10).
---------------------------------------
ЧИТАЊЕ АПОСТОЛА:
1. Тимотеју 4,9-15
Чедо Тимотеју, ово је истинита ријеч и достојна свакога примања; 10. Јер за то се и трудимо и бивамо срамоћени, јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних. 11. Ово заповиједај и учи. 12. Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. 13. Докле не дођем пази на читање, утјешавање и учење. 14. Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина на тебе. 15. Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему.
ТУМАЧЕЊЕ АПОСТОЛА:
Јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних' (1 Тим. 4:10) - Он не само да жели да спасе све, већ је уредио и дивни начин спасења, откривен за све и увек моћан да спасе сваког ко само пожели да га користи. Али зашто је Он Спаситељ 'особито вјерних'? Зато што се спасавајућа Божија жеља и спасавајући Божији поредак простиру на све и довољни су за спасење свих; међутим, у стварности се спасавају само верни, то јест само они који су поверовали у Благу вест и они који након примања благодати живе у духу вере. Тако да Бог, Који увек жели и увек може да спасе све, у реалности јесте Спаситељ само верних. Μαλιστα - значи: тако, управо тако. Зато се 'особито вјерних' - може превести: управо верне.
No comments:
Post a Comment