BESEDA PREPODOBNOG JOVANA
DAMASKINA
O NEPLODNOJ SMOKVI I PRIČI O VINOGRADU[1]
Objavimo reč, koja me
podstiče, Reč jednosušnu Bogu i Ocu, koja je, ne napuštajući nedra Očeva,
neizrecivo začeta u utrobi Djeve, i postala radi mene ono što sam i ja. Reč,
koja je po svom Božanstvu strana svakoj strasti, obukla se u smrtno telo, kao
što je moje. Onaj koji sedi na heruvimskim kolima, dolazi sedeći na
magaretu(Jn 12,15). Car slave, koga, sa Ocem i Duhom, slave serafimi,
slušao je nevina dečija tepanja. Bog, netvarni i nevidljivi, primio je vidljivo
i opipljivo telo, i javio se kao sluga, dobrovoljno se podvrgavši stradanju,
kako bi meni darovao bestrašće. Jer kada je tvorevina ruku Božijih - čovek,
koji je sazdan od Boga po liku i podobiju Njegovom, zbog lukave obmane zmije
postao prestupnik Božije zapovesti, i time se podvrgao propadljivosti i smrti:
tada se Bog, po milosrđu Svome, sažalio na čoveka koji je pretrpeo takav pad, i
više puta i na više načina ga pozivao na obraćenje i pokajanje, urazumljujući
ga, nekad kao nezahvalnog slugu, nekad kao nerazumnog sina, koristeći sva
sredstva da bi se čovek, zbacivši sa sebe teške okove, obratio svom Tvorcu. Ali
kada se jednom porobio grehom i dobrovoljno se predao zemaljskim pohotama,
čovek nije imao snage da se, sam od sebe, okrene Bogu. Dakle, sveblagi Gospod
je, znajući koliko je slaba ljudska priroda, uzeo nju sam na Sebe. Videvši da
se čovek ne pokorava ni Njegovoj reči, ni zapovestima, ni spasonosnim poukama,
Bog kao da je rekao: "Ja moram, na samom delu, naučiti onoga koji ne zna;
ja moram postati čovek i zadobiti vrline, kako bih čoveka približio njima. Ja
moram biti vidljiv, kako bih iscelio bolesnog; ja moram pronaći izgubljenu ovcu
i dovesti je u prvobitnu rajsku postojbinu. Ali na koji način ću je pronaći,
ako ne budem vidljiv? Kako ću voditi onoga ko ne može da vidi moje
tragove?" S tim ciljem je On postao čovek, kako bi na samom delu (tj.
Svojim delima i stradanjem) pokazao onome koji ne zna kako može ostvariti
vrline; kako bi se mi, videvši Njega kako iz Očevih nedara silazi na zemlju
radi našeg spasenja, sa radošću uznosili Njemu sa zemlje; i na kraju, kako bi
objavio izobilno bogatstvo svoje ljubavi prema ljudima. Jer niko ne može
pokazati veću ljubav, od te da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn
15,13). A može li takvu ljubav pokazati onaj koji nema dušu?
Dakle, Gospod naš radi
toga prima telo, kako bi se javio na zemlji i poživeo sa ljudima; radi toga
prima dušu, kako bi je položio za prijatelje Svoje. Kažem: za prijatelje - ali
ne one koji vole Njega, nego one koje On voli. Jer, iako smo mi Njega zamrzeli
i odvratili se od Njega, služeći drugome, On je u Svojoj ljubavi prema nama
ostao nepromenljiv. Zbog te ljubavi, On dolazi onima koja ga mrze, prati u
stopu one koji beže od Njega, i pretičući ih, ne izobličava ih sa strogošću, ne
kažnjava ih bičem, nego ih leči, kao iskusni lekar, ne obazirući se na sva
ogovaranja, pljuvanja i udarce koje trpi od ljudi koji su pomahnitali umom. Kao
lek, On je koristio Svoje Božanstvo - lek najdelotvorniji i svesilni - koje je
i sjedinio sa ljudskom prirodom. Upravo to je ono što je slabo telo učinilo
silnijim od samih nevidljivih sila! Jer kao što je gvožđe rastopljeno ognjem
nemoguće dodirnuti - tako i prolaznost naše prirode sjedinjene sa ognjem
Božanstva postaje nedostupna đavolu. I kao što lekari kažu da se suprotno leči
suprotnim, tako i Gospod suprotno uništava suprotnim: raskoš i naslade -
oplakivanjem i podvizima, gordost - smirenjem. Jer On je, iako preslavan po
Svom Božanstvu, Sebe ne samo smirio, postavši čovek, nego se i unizio pred
samim ljudima. Zaista, ko je bio toliko unižen? On nije imao gde glavu da
skloni, nije imao ni dve haljine, ni drugi hiton[2]. On
vrijeđan, ne uzvraćaše uvredom; stradajući ne prijećaše (2Pt 2,23);
vođen je na zaklanje, kao nevino jagnje, jednako istrajavajući, ne
protivrečeći; kada su ga udarali, On je rado okretao obraz onome ko ga udara, i
nije okretao glavu od posramljujućeg pljuvanja, i kada su ga nazivali
Samarićaninom, i govorili da ima demona u Sebi - ova i slična izrugivanja,
strpljivo je podnosio, kako bismo mi krenuli Njegovim stopama. A sve to je
činio blagovoljenjem Oca, i kao jedinorodni i jednosušni Njegov Sin time je
dokazivao ljubav Svog Oca prema nama. Jer Bog Otac nas je tako zavoleo da je i
jedinorodnog Sina Svog dao nama, radi našeg iskupljenja. O, kakva nedostižna
ljubav! Bog je jedinorodnog Sina svog, koji zajedno sa Njim caruje, učinio
Iskupiteljem nepokornih slugu, tvrdoglavih neprijatelja, koji služe neprijatelju
Božijem, kog smatraju bogom! O, kakva je dubina bogatstva dobrote Božije! Ali
ni jedinorodni Sin Božiji se nije usprotivio ovoj odluci, nije odbacio volju
Oca Svoga, imajući u samome Sebi volju i htenje Oca. Jer priroda Oca i priroda
Sina jeste jedna priroda; i zato se Sin Božiji povinuje Očevoj volji kao
sopstvenoj, i postavši čovek ostaje poslušan Ocu Svome, čak do smrti, smrti na
krstu, kako bi izlečio moje neposlušanje!
Hitajući da ispije čašu
smrti, za spasenje čitavog sveta, naš Iskupitelj ubrzo odlazi na stradanje,
odlazi želeći spasenje čoveka, i ne nalazi plodove. Ovu besplodnost nam
pokazuje smokva (Mt 21,19). Ko je Ovaj koji želi da okusi hranu u ranim
jutarnjim satima? Car, Gospod, Učitelj. Zar je On tako rano ogladneo i poželeo
hranu u neprilično vreme? Pa zašto je On učio Svoje učenike da poste i da
pobeđuju strasti? Šta to znači? Gospod naš, kao što je usmeno poučavao pričama,
tako je ponekad i samim postupcima pokazivao priče. Eto On, ogladnevši, prilazi
smokvi. Smokva pak predstavlja ljudski rod. Plod smokve je sladak, ali su grubi
i nekorisni njeni listovi, i pogodni samo za sušenje. Takva je i ljudska
priroda: kako je od Boga predodređena da rađa najslađe plodove vrlina, ona,
umesto tih plodova, počinje da rađa samo grube listove. Jer, šta može biti
grublje od životnih briga? Adam i Eva su nekada bili nagi, i nisu se stideli;
bili su nagi, kada su vodili prost i nevin život; nisu poznavali nikakve
veštine, ni životne brige, i nisu im bila potrebna sredstva kako bi pokrili
svoju telesnu golotinju. Nego su se, budući telesno nagi, pokrivali blagodaću
Božijom; i nemajući veštastvenu odeću, oblačili su se odećom besmrtnosti, po
meri približavanja Bogu, kroz ispunjavanje Njegove volje. Ali kako se ubrzo
pokazalo da su neposlušni, oni su se, lišivši se blagodati koja ih je oblačila,
lišili gledanja lica Božijeg i sagledavanja Boga, i uvideli su svoju golotinju.
Tada su poželeli životna zadovoljstva, i postali su osuđeni na oskudan i ubog
život; spojili su listove smokve i od njih su napravili pojaee za sebe;
pronašli su raznolike pomisli i grub život, ispunjen brigama i žalostima. Sa
znojem pica svojega, rekao je Bog, ješćeš hljeb. Zemlja da je
prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka (Post
3,17-19). Ako ti budeš imao zemaljske pomisli, prema zemlji ćeš se okrenuti; ti
si postao sličan nerazumnoj stoci, ne ostajući dugo u časti (Ps 48,13); kao bog
na zemlji, ti nisi poznao blagotvornu vrlinu, nego si joj pretpostavio
zemaljske naslade i zavoleo si beslovesni život. Zemlja si u zemlju ćeš otići -
znači, ti ćeš, poput beslovesnih životinja, naslediti smrt! Od tog vremena
čovek je počeo da oblači kožne haljine! Živeći, pre toga, u raju sladosti, u
carskom domu, i zauzimajući, prema svome telu, sredinu između života i propadljivosti,
on, posle toga, ima samo propadljivo i smrtno telo, izloženo bolestima. U
stvari, grubi listovi smokve - to je naša priroda, njena grehovna dela! Toj
smokvi, tj. ljudskoj prirodi, prišao je Spasitelj, gladan, tražeći na njoj
najslađi plod - Bogu najugodnije vrline, posredstvom kojih se izvršava naše
spasenje. Ali osim listova - osim gorkog greha i nesreća koje od njega nastaju,
On ništa na njoj nije našao. Iz tog razloga On joj i govori: "Da
nikad više ne bude od tebe roda do vijeka (Mt 21,19). Spasenje nije od
čoveka, vrlina nije od ljudske sile. Ja ću ustrojiti spasenje; darujući
vaskrsenje kroz moja stradanja, ja ću, zajedno sa tim, darovati i oslobođenje
od životne tuge." Što je zaista i ostvario.
Zatim, kako bi jasnije
izrazio priču, Spasitelj naš posećuje dom Svoga Oca, i došavši u hram, tu
nalazi zločince - arhijereje, kako sede na Mojsijevoj stolici - vukovi, odeveni
u ovčije kože - iste te ljude, koji, poput neplodne smokve, nisu imali na sebi
slatki plod, nego su se samo pokrivali lišćem. Pogledaj, kako su grube njihove
reči: Kakvom vlašću to činiš? I ko ti dade tu vlast? (Mt
21,23). Vidiš li neplodnost neverujućih duša? Umesto da kažu: "Učitelju
blagi, koji si vaskrsao četvorodnevnog mrtvaca Lazara, koji si naučio hrome da
hodaju hitro, koji si slepima vratio čulo vida, koji si iscelio raslabljene,
koji si izlečio svaku bolest i svaku nemoć, koji si progonio demone, koji si
pokazao put ka spasenju!" Umesto toga, oni govore: "Kakvom vlašću to
činiš?" "O, nezahvalni!" - On vam kaže - "ako ste se
okupljali oko Jovana nemajući vere, i ako ste njemu ispovedali svoje grehe, i
ako vas je krstio zbog straha, a vi ste ostali neverujući: hoćete li poverovati
meni, kada vam ja budem govorio? O, rode lukavi i neverni! Vi koji činite zlo,
koji proždirete vinograd Gospoda Savaota! Koga od proroka vi niste ubili? Jer
moj Otac vam je slao slute moje, proroke, da traže od vas plodove Svog
vinograda. Ja sam preneo moj vinograd iz Egipta, Mojsijevom rukom, i ne štedeći
narode, nastanio sam ga na plodnoj zemlji, podelio ga na delove, i njegovi
naraštaji, po reči proroka, raširili su se po zemlji, dostigli su čak do mora i
reka drugih naroda; a vi ste uništili njegovu ogradu, tj. oduzeli su mu
zaštitu, koju mu je davao Zakon, i moj vinograd, lišen ograde, počele su da
pljačkaju i jedu divlje zveri. I kada su sluge moje, proroci, počeli da traže
plodove istinitog, plodonosnog vinograda, koji sam divno zasadio: tada ste vi
jednog pretesterisali, jednog ste bacili u jamu, jednog ste ubili kamenovanjem.
Evo, došao sam ja sam - Sin i Naslednik! Postidite se pred pravom sinovstva,
uvažite dostojanstvo prirode Očeve: jer sam ja u Ocu i Otac u meni (Jn
14,10). Ja sam iz sažaljenja prema mom vinogradu sišao na zemlju; bez obzira na
to, što ja počivam u nedrima mog Oca. Predajte mi plodove sa mog imanja! Ali
vi, koji činite bezakonje, pripremate se da dovršite delo vaših otaca. Oni su
ubili proroke, a vi ćete ubiti Boga i prevazići ćete ih u beščašću! Ja sam
Naslednik; ja sam onaj krajeutaoni kamen, koji će vas, i pored toga što ste ga
odbacili, ipak pokoriti. Ja sjedinjujem dve tvorevine, nebesku i zemaljsku. Ja
ću izgraditi jednu Crkvu od anđela i od ljudi. Vi, pošto ste neprijatelji Oca
moga, kroz mene ćete se pomiriti sa Njim. Ja objavljujem mir, i zavet tog mira
biće moja krv, koja se proliva za spasenje sveta."
Ali Gospod nije Svojom
pričom urazumio tvrdoglave. Jer oni su pokrili svoje oči, da ne vide, i
poklopili su uši, da ne čuju. Iz tog razloga, za njih i nije zasjala svetlost
jevanđelja. O, bezumno slepilo Judeja! Oni osuđuju sami sebe, ne shvatajući
svoje reči, i sami sebi izriču presudu. Jer kada ih je Gospod pitao: "Šta
će gospodar učiniti onima koji tako čine?" Oni su, nehotice, izrekli
istinu: zlo će pogubiti zle (jer po svakoj pravdi, oni koji dobrovoljno čine
zlo zaslužuju nemilosrdnu kaznu), a vinograd će dati drugim
vinogradarima, koji će mu davati plodove u svoje vrijeme (Mt 21,41).
Na taj način, sveštenici i fariseji su zaista prorokovali, ni sami ne znajući
da to čine. Jer je vinograd - narod Gospodnji - zaista predan drugim
poslenicima, koji su u odgovarajuće vreme doneli Gospodu najizobilnije plodove. Po
svoj zemlji otide glas njihov, i do krajeva vaseljene riječi njihove. Kako su
krasne noge onih koji blagovijeste mir, koji blagovijeste dobro! (Rim
10,15,18). Oni su, kao ovce, došli među vukove, i od samih vukova su načinili
ovce; tj. Jeline, nekada udaljene od Boga, načinili su ovcama Hristovim, i
priveli su Gospodu narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima (Tit2,14).
Dakle, braćo, obraćam se
svima vama koji nosite ime verujućih i koji ste se udostojili da se nazovete
narodom Hristovim! Nemojmo posramiti svoje ime i nemojmo pomračiti našu veru
delima bezakonja. Za nas nije dovoljno samo da se nazivamo verujućima: ne, mi
našu veru moramo pokazati delima. Pismo kaže da je jedan otac imao dva sina, i
da je prvome od njih otac rekao: "Idi, radi u vinogradu." Sin je dao
obećanje, ali ga nije ispunio. Isto to, otac je rekao i drugom sinu. Ali ovaj
koji je odustao na rečima, ispunio je volju oca na delu; zato je prvi zaslužio
prekor, a drugi pohvalu (Mt 21,28-31). Tako se i mi moramo sećati onog
odricanja i onog sjedinjavanja, na šta smo se obavezali na svetom krštenju.
Odbacivaćemo đavola, njegove anđele i svako služenje njemu, kako bi ostali
verni svom zavetu. A dela đavola su: preljubočinstvo, ljubomora, zavist,
neprijateljstva, ljutnje, licemerje, zlorečje, podsmevanje, gnev, zlopamćenje,
osuđivanje, klevetanje, magija. Znaci neverja su: nemilosrdnost, mržnja,
telesna ljubav, telesna pohota, škrtost, raskoš, pijanstvo. Služenje đavolu:
oholost, sujeta, samoljublje, nadmenost, gordost, strast za ukrašavanjem tela.
Odbacivši sve ovo, prilepimo se Hristu i revnujmo u vrlinama - čistoti,
celomudrenosti, siromaštvu, trpljenju, miru, ljubavi, sastradavanju, milosrđu,
širokogrudosti prema sirotima, pristojnosti ponašanja, odevanja i postupanja,
pravednosti, smirenju, i naročito, u poniznosti Hristovoj, kako bi postavši
sudeonici Hristovi u stradanju, mogli sudelovati i u Njegovoj slavi, i
prinositi živu, neporočnu žrtvu Bogu i Ocu, u Crkvi prvorodnih, u domu onih
koji se raduju!
Na kraju se obraćam tebi,
ljubljena nevesto Hristova! Dostojno voli Onoga koji je tebe zavoleo do kraja.
Otvori hram srca svog, da se useli u tebe Hristos sa Ocem i Duhom. Iskoreni iz
njega sve zemaljsko, kako bi pripremila put Hristu. Odbaci sujetnu slavu, koja
je majka neverja, po reči Hristovoj: Kako vi možete vjerovati kada
primate slavu jedan od drugoga (Jn 5,44)? Isteraj iz zemlje srca svog
svako maštanje o sebi. Svi visokoumni su nečisti pred Bogom: Bog se
protivi gordima, a smirenima daje blagodat (Jak4,6). Udalji od sebe
svaku samonasladu i samozadovoljstvo, kako bi se pokorila zakonu jedinoga Boga:
i On će te uputiti u pristanište Svoje volje. Ne uvodi drugog ženika u dvor
srca svoga: jer Hristos, Ženik tvoj, revnuje za tebe. On je sav sladost i
želja. Jedino Njemu otvori srce svoje, i zavapi mu: "Srce je moje
povređeno, ljubav prema Tebi me je raspalila i potpuno me promenila, Gospode!
Ja sam pobeđena ljubavlju prema Tebi, uđi u dvorac Tvoj, i ja ću ljubiti stope
Tvoje. Jer sam nedostojna toga da Tebi kažem: 'Poljubi me poljupcem usta
Tvojih' (Pnp 1,1). Živi i hodi u meni, po Tvom nelažnom obećanju, i učini me
hramom Presvetoga Duha! Zapovedaj srcu mom, Gospode! I gospodari nad njim. Ono
je Tvoje nasleđe, i načini u meni obitalište, zajedno sa Ocem i Duhom,
rasprostrani u meni vladavinu Tvoju - delovanje Svesvetoga Tvoga Duha! Jer ti
si Bog moj, i ja ću Te proslaviti, sa bespočetnim Tvojim Ocem, i sa blagim i
životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin."
NAPOMENE:
No comments:
Post a Comment