BESEDA
SVETOG JEFREMA SIRIJSKOG O PREKRASNOM JOSIFU[1]
Bože
Avraamov, Bože Isaakov, Bože Jakovljev, Bože blagosloveni, koji si izabrao
svetu porodicu sluga Tvojih koji su Te zavoleli, kao blagi, daruj da se potoci
blagodati u velikom obilju izliju na mene, kako bih mogao da izrazim svetlu i
veličanstvenu sliku - prekrasnog Josifa, koji je uvek bio časni oslonac
najdublje starosti patrijarha Jakova! Jer sam taj dečak Josif, od malih nogu,
bio je slika dva dolaska Hristova: prvog, koji se dogodio od Djeve Marije, i
drugog, koji će sve dovesti u trepet. Zato, voljeni Hristovi ljubimci, počnimo
sada silno da se radujemo dušom, kako bi nerasejano slušali i sozercavali o tim
delima najdostojanstvenijeg deteta. A ja, braćo moja, nazivam ga ne samo
najdostojanstvenijim nego i prekrasnim mladićem, izvorom celomudrenosti,
savršenim pobednikom, koji je divno porazio neprijatelje. Po tome je on,
naročito, postao obrazac budućeg dolaska Gospodnjeg. Zato neka svako od vas
oslobodi svoju dušu od svake zemaljske brige, i neka sa ljubavlju primi pesme
koje se pevaju; zato što su one duhovne i vesele dušu.
Kao
što je Gospod iz Očevih nedara poslan nama, kako bi spasao sve nas; tako je i
dečak Josif bio poslan iz Jakovljevog okrilja svojoj braći. I kao što su
nemilosrdna Josifova braća, videvši Josifa koji se približava, počela da
smišljaju lukavstvo protiv njega, dok im je on donosio pozdrav od oca; tako su
uvek ljutiti Judeji, videći Spasitelja, govorili: "Zaista, Ovaj je
naslednik, ubijmo Njega, i sve će biti naše" (Mk 12,7). Josifova braća su
govorila: "Predajmo ga smrti, i izbavićemo se od njegovog
snoviđenja": na isti takav način su govorili i Judeji: "Dođite,
ubićemo ga i prisvojićemo Njegovo imanje" (Mt 21,38). Josifova braća, u
trenutku kad su jeli za trpezom, predali su brata, zaklavši ga u svojoj
samovolji: isto tako su i mrski Judeji, jedući pashu, zaklali Spasitelja.
Dolazak Josifa u Egipat označava silazak našeg Spasitelja na zemlju. Kao što je
Josif na dvoru pogazio svu grehovnu silu, zadobijajući svetli venac za pobedu
nad svojom gospodaricom Egipćankom - tako je i Gospod naš, Spasitelj duša
naših, sišavši u ad, tamo, desnicom Svojom rasuo sve moći najnesnosnijeg i
nepobedivog mučitelja. Josif, kada je pobedio greh, bio je zatvoren u tamnicu,
dok nije došlo vreme da primi venac: tako i Gospod naš, kako bi uzeo na Sebe
sav greh sveta, biva položen u grob. Josif je proveo u tamnici dvogodišnji
period, živeći tamo u velikoj sigurnosti; i Gospod naš je tri dana prebivao u
adu, gde, po sili koju ima, nije pretrpeo truljenje. Josifa blagonaklono izvode
iz tamnice, zbog faraonovog sna, i kao istinski obrazac Hrista, on bez napora
tumači značenje snova i predviđa izobilje u budućnosti; a Gospod naš Isus
Hristos, probudivši se iz mrtvih Svojom sopstvenom silom, oplenio je ad, i kao
dar Ocu Svome daruje naše izbavljenje, propoveda vaskrsenje i večni život.
Josif se vozio na kolima faraona, kada je dobio vlast nad čitavim Egiptom; i
Gospod naš, Car pre svih vekova, uzneo se na nebesa na munjevitom oblaku, i sa
slavom seo sa desne strane Oca, iznad heruvima, kao jedinorodni Sin. Kada je
Josif carevao u Egiptu, dobivši vlast nad svojim neprijateljima, njegova braća
dobrovoljno prilaze prestolu onoga, koga su osudili na smrt, prilaze kako bi se
sa strahom i trepetom poklonili onome koga su prodali na smrt, i u strahu se
poklanjaju Josifu, koga nisu želeli kao cara nad sobom; Josif, prepoznavši
svoju braću, jednom svojom rečju je pokazao ubicu; a oni pak, prepoznavši
njega, stajali su izbezumljeni, sa velikim stidom, ne usuđujući se da govore, i
nemajući apsolutno ništa kao svoje opravdanje, potpuno su sagledali svoj greh, koji
su izvršili onda kada su ga prodali; onaj koga su oni zamišljali kako truli u
adu, iznenada se pokazao kao onaj koji caruje nad njima. Tako, i u taj strašni
dan, kada Gospod dođe na vazdušnim oblacima, sedeći na prestolu Carstva Svoga,
svi neprijatelji Njegovi, koji nisu želeli da On caruje nad njima, biće
privedeni prestolu Njegovom, svezani strašnim anđelima. Jer bezakoni Judeji su
mislili tada da će ako bude raspet umreti kao čovek; ti nesrećnici nisu
verovali da je On Bog, koji je došao radi spasenja - da spase duše naše. Kao
što je Josif slobodno rekao svojoj braći, kada su mu prišli sa strahom i
trepetom: "Ja, Josif, koga ste dali u ropstvo, sada carujem nad vama, koji
to niste želeli." Tako je i Gospod, u vidu munje, pokazao krst na kom je
raspet, i oni su prepoznali krst i Sina Božijeg, kog su raspeli. Vidite li,
kako je Josif u potpunosti bio istinska slika Sina Božijeg - svog Vladike?
Pošto
su vrline cvetale kod Josifa, još u njegovom dečačkom uzrastu, prema njegovoj
dobroj volji, sada ćemo, kada smo napravili uvod, nastaviti dalje pripovedanje,
prikazujući vrline svetog dečaka.
Ovaj
blaženi je proveo sedamnaest godina života u očevom domu, uzrastajući svakoga
dana u strahu Božijem, u dobro uređenom životu i poštovanju roditelja. Ali
gledajući nedoličnost svoje braće, ponešto je, od mnogih stvari, ukratko,
saopštavao svom ocu, zato što vrlina zaista ne može biti zajedno sa nepravdom;
to joj ne priliči. Zbog toga su oni zamrzeli Josifa; pošto su njemu bili strani
njihovi poroci. Ovaj mladić, koga su krasile divne osobine, imao je snove, u
kojima mu je bilo otkriveno šta je trebalo da se dogodi sa njim, po domostroju
svevišnjeg Boga. Ali otac Jakov nije znao za tu tajnu mržnju prema Josifu, i
jednostavno je voleo Josifa zbog lepote njegovih vrlina, koja ga je svagda
odlikovala, još od dečačkog uzrasta. Kada su braća pasla ovce u Sihemu,
dogodilo se da Josif ostane sa ocem; a otac Jakov, kao nežni roditelj, brinuo
se o onima koji su bili u Sihemu, i on kaže Josifu: "Spremi se, čedo, i
idi svojoj braći i pitaj ih podrobno za njihovo zdravlje, i ujedno za stada, i
vrati se što pre." Dobivši naređenje od oca, Josif je radosno pošao svojoj
braći, noseći im pozdrav od roditelja, a ujedno i brigu koju je imao za njih.
No, idući, on se izgubio na putu, ne našavši braću sa stadima. Dok je tugovao i
uzdisao za braćom, sreo je čoveka koji mu je pokazao put. Kada ih je uskoro
ugledao, iz daljine, potrčao je sa radošću, želeći da ih sve izljubi. I oni su
videli njega kako dolazi, i kao divlje zveri, namerili su da ubiju Josifa, a
on, kao nezlobivo jagnje, bio je spreman da se preda u ruke tih najljućih
vukova. Kako se pak ubrzo približio i pozdravio ih sa ljubavlju, donoseći im
pozdrav od roditelja, oni su, smesta ustavši, poput divljih zveri, svukli sa
njega šarenu haljinu, u koju je bio obučen, i svaki od njih je škrgutao zubima,
želeći da ga živog proždere; okrutni i nemilosrdni u svom neprijateljstvu, u
obesti, mnogo su mučili ovog časnog i radosnog mladića. Josif, videvši da je u
opasnosti, da niko nema sažaljenja prema njemu, na kraju pribegava molbama,
suzama, i uzdišući, podiže svoj glas i pita ih, govoreći: "Zašto se vi
gnevite? Molim vas sve, braćo moja, istrpite me još malo, da vas nešto umolim.
Majka moja je umrla, i Jakov do sada plače za njom svakog dana, a vi hoćete
našem ocu da priredite novi plač, kada prvi još uvek traje i do danas nije
prekinut. Molim sve vas, istrpite me još malo, da se ne razdvajam još od
Jakova, kako njegova starost sa bolešću ne bi sišla u ad. Dakle, zaklinjem vas
sve Bogom otaca naših, Avraama, Isaaka i Jakova, Bogom koji je u početku pozvao
Avraama i rekao mu: "Idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca
svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati (Post 12,1) i daću ti, i umnožiću seme
tvoje, kao zvezde na nebu, i kao pesak na obali mora, kome ni broja nema";
zaklinjem svevišnjim Bogom, koji je Avraamu dao trpljenje, da sa svim usrđem
prinese na žrtvu jedinorodnog sina svog Isaaka, kako bi trpljenje Avraama
prešlo u pohvalu; zaklinjem Bogom koji je izbavio Isaaka od smrti i, umesto
njega, dao ovna za blagoprijatnu žrtvu; zaklinjem svetim Bogom koji je dao blagoslov
Jakovu, iz usta Isaaka, njegovog oca; zaklinjem Bogom koji je išao sa Jakovom u
Haran, u Mesopotamiju, odakle je Avraam izašao; zaklinjem Bogom koji je izbavio
Jakova od žalosti i obećao da će mu dati blagoslov - da ja ne ožalostim Jakova,
kao što ga je ožalostila Rahilja, da on ne plače za mnom, kako je plakao za
Rahiljom, da se ne pomrače ponovo oči Jakovljeve, koji čeka da vidi moj
povratak njemu. Pošaljite me Jakovu, ocu mome, uzmite moje suze, a mene
pošaljite njemu."
Tako
je on zaklinjao Bogom otaca, a oni su ga odmah bacili u jamu, ljutiti, ne
bojeći se Boga, ne uvaživši ni kletve, i pored toga što je svima grlio noge, i
što je suzama natapao tragove braće, vapijući i govoreći: "Pomilujte me,
braćo"; ipak, istog časa su ga bacili u jamu. I Josif, bačen u pustinjsku
jamu, u najgorčim suzama, žalosnim plačem, oplakivao je sebe i oca Jakova, i
zalivajući se suzama sa prigušenim uzdasima, produžio je svoj govor, ovako
govoreći: "Pogledaj, oče Jakove, šta se dogodilo sa sinom tvojim; eto,
bačen sam u jamu, kao mrtvac. Eto ti, roditelj, očekuješ da ti se vratim, a ja
sada ležim u jami, kao ubica. Ti sam, roditelju, rekao si mi: 'Idi, pozdravi
braću svoju, i vrati se što brže'; i evo oni su postali kao svirepi vukovi, i
sa gnevom su me odvojili od tebe, dobri roditelju. Ti me nećeš više videti,
nećeš čuti moj glas, neće se više na mene oslanjati starost tvoja. Ni ja neću
videti više tvoju svetu sedu kosu, jer ja nisam ništa više od pogrebenog
mrtvaca. Oplači, roditelju, čedo svoje, i tvoj sin će plakati za ocem, zato što
je u detinjstvu odvojen od lica tvoga. Ko će mi dati goluba vesnika, kako bi
preneo tvojoj starosti moj plač? Neće u meni prestati suze i uzdasi, čak i kada
mi glas oslabi, i ne budem imao nikoga da mi pomogne. O zemljo, zemljo koja
vapiš svetom Bogu za pravednim Aveljom, koji je nepravedno ubijen (po predanju
predaka otaca, da je zemlja vapila Bogu zbog krvi pravednika), ti zavapi i sada
Jakovu, ocu mome, i jasno mu kaži šta se meni dogodilo od moje braće."
A
bezdušnici, samo što su bacili Josifa u jamu, sami su seli da jedu i piju sa
radošću; i kao što se preuznosi onaj koji pobedi neprijatelja, tako su i oni,
sa radošću u srcu, seli za trpezu. Kada su jeli i pili, odjednom podižu svoje
oči i vide kako idu trgovci Ismailjćani, putem za Egipat, i nose miomirise,
vezane na kamilama. I braća govore jedan drugom: "Mnogo je bolje da
prodamo Josifa tim stranim trgovcima; neka on ide i umire u stranoj zemlji, da
ne bude naša ruka na našem bratu." I njega su, svog sopstvenog brata,
izvukli iz jame, kao divlje zveri, i uzevši za njega novac, predali ga
trgovcima, zaboravivši na gorčinu i tugu svog oca.
Trgovci,
nastavljajući svoj put, svratili su na hipodrom, gde je bio Rahiljin grob; jer,
Rahilja je tamo umrla, na putu za hipodrom, kada se Jakov vraćao iz
Mesopotamije (Post 35,19). Čim je Josif ugledao grob svoje majke Rahilje,
dotrčavši, pao je povrh grobnice i podigavši svoj glas, zajecao je sa suzama, i
u jadu svoje duše je zavapio, govoreći: "Rahilja, Rahilja, majko moja,
ustani iz samoće i pogledaj na Josifa, koga si volela, šta se s njim dogodilo;
evo predan je, i kao zločinca, zarobljenika, odvode ga u Egipat, u ruke tuđina.
Braća moja, skinuvši me do golotinje, predali su me u ropstvo, a Jakov nije
znao da sam ja prodan. Otvori mi, majko moja, grob svoj, i primi me u grob
svoj; neka taj grob bude jedna postelja i za tebe i za mene. Primi, Rahilja,
čedo svoje, kako ne bi umrlo nasilnom smrću; primi, majko, mene koji sam
iznenada ostao bez Jakova, kao što sam u detinjstvu ostao bez tebe. Poslušaj,
majko moja, uzdahe srca mog i primi me u grob svoj; zato što moje oči ne mogu
više prolivati suze, i moja duša ne može više jecati i uzdisati. Rahilja,
Rahilja, zar ne slušaš glas sina svog Josifa? Evo, nasilno me odvode; zar nećeš
da me primiš? Prizivao sam ja i Jakova, ali on nije čuo moj glas; evo prizivam
i tebe, zar me ni ti ne čuješ? Umreću ovde na grobu tvome, da ne bih išao u
tuđu zemlju, kao zločinac?"
Kada
su Ismailjćani, koji su kupili Josifa, videli da je on otišao i licem pao na
grob svoje majke Rahilje; tada su svi, u jedan glas, rekli jedan drugome:
"Ovaj mladić hoće da izvede magiju nad nama, kako bi mogao da ode od nas,
i kako mi ne bi shvatili kad postane nevidljiv za nas. Zato uzmimo i vežimo ga
iz predostrožnosti, kako nas ne bi sve oslepeo." I prišavši, rekoše mu
preteći: "Ustani, napokon, i prestani da vračaš, inače ćemo, ako te
prebijemo nad grobnicom, izgubiti novac koji smo dali za tebe." Ali, kada
je on ustao, tada su svi uvideli da mu je lice gorelo od gorkog plača, i svaki
je počeo da ga pita, saosećajući: "Zašto ti plačeš? Zato što si se silno
uznemirio kada si video taj grob, dolazeći ovamo, na putu prema ovom hipodromu.
Slobodno nam reci, ne plašeći se koji je tvoj zanat i zbog čega su te prodali.
Oni pastiri, kada su te prodavali, govorili su nam: dobro ga držite, kako vam
ne bi pobegao na putu; mi za to ne odgovaramo, jer smo vam ovo rekli unapred.
Dakle, podrobno nam ispričaj čiji si ti rob? Da li tih pastira ili nekog drugog
slobodnog čoveka? I objasni nam zbog čega si, tako vatreno, pao na grobnicu? Mi
smo te kupili i postali smo tvoji gospodari, kaži nam sve o sebi. Ako od nas to
sakriješ, kome li ćeš onda moći otkriti? Ako pak ti, naš rob, kako su nam rekli
oni pastiri, misliš da pobegneš, kako onda da ne pazimo na tebe? Nego umiri se,
i kaži nam otvoreno koje je tvoje zanimanje? Čini nam se da si ti slobodan
čovek, i mi se nećemo odnositi prema tebi kao prema robu, nego kao prema bratu
i voljenom sinu. Jer vidimo u tvom ponašanju dosta slobode i dosta znanja. Ti
si dostojan, mladiću, da se pokažeš caru i budeš poštovan sa velikašima; zato
što će ti ta tvoja lepota ubrzo doneti veliko dostojanstvo i čast i moć, i
bićeš nam prijatelj i poznanik, tamo gde ćemo te odvesti, i živećeš tamo u
radosti. Jer ko neće zavoleti takvog mladića, koji je na oko tako predivan,
tako blagorodan i mudar?"
Josif
im odgovara, uzdišući: "Nisam bio ni rob, ni vračar, a takođe nisam ništa
ni pogrešio kako bi me predali u vaše ruke, nego sam bio omiljeni sin moga oca
i najmiliji sin majke. Oni pastiri su moja braća, i otac me je poslao da ih
vidim.i saznam o njihovom zdravlju, jer su se neko vreme zadržali na planini,
zbog čega me je otac i poslao da ih vidim; i oni, uzevši me, odmah su me
predali u ropstvo vama, i pobuđeni strašnom zavišću, odvojili su me od oca, ne
podnoseći tu ljubav, kojom me je voleo roditelj; a ovaj grob ovde - to je grob
moje majke, jer, kada se moj otac nekada vraćao iz Harana, idući ka mestu u kom
sada živi, prolazio je ovuda, i u vreme putovanja mog oca, ovde je umrla moja majka,
i sahranjena je u tom grobu koji vidite."
Oni,
čuvši sve to, proliše suze zbog njega i rekoše mu: "Ne boj se, mladi
čoveče; ti ideš u Egipat radi velikih počasti; tvoje crte pokazuju tvoju
plemenitost; bolje se raduj tome, što si se oslobodio od zavisti i mržnje braće
koja su te prodala nama."
Čim
su predali Josifa, njegova braća uzeše jare, brzo ga zaklaše, njegovom krvlju
umrljaše haljinu svetog Josifa, i istog časa je poslaše svom ocu, govoreći:
"Našli smo tu haljinu bačenu u planini, i odmah smo prepoznali da je to
haljina našeg brata, i svi smo u žalosti za njim; zato smo, ne našavši svog
brata, poslali tebi, oče, Josifovu šarenu haljinu; prepoznaj i sam, da li ona
pripada tvom sinu; mi smo pak svi prepoznali da je ona Josifova."
Videvši
haljinu, Jakov zavapi plačući i gorko jadikujući, i reče: "Ovo je haljina
moga sina Josifa. Zla zver je pojela sina mog." Ridajući, govorio je teško
uzdišući: "Zašto ja nisam pojeden umesto tebe, sine? Zašto zver nije
ranije srela mene, kako bi se nasitila mnome i ostavila tebe, sine moj? Zašto
nije mene raskidala ta zver, i zašto ja nisam postao hrana za zadovoljenje
njene gladi? Avaj, avaj meni, kida se srce moje od tuge za Josifom! Avaj, avaj
meni, gde je pojeden moj sin, da odem tamo i počupam svoje sede vlasi nad
lepotom njegovom? Ne želim više živeti bez Josifa. Ja sam sam kriv za tvoju
smrt, čedo, ja sam sam tamom pokrio svetle oči tvoje; ja sam sam tebe predao
smrti, poslavši te da ideš pustinjom, kako bi video svoju braću i čobane.
Plakaću zbog toga, i prolivaću suze svakoga časa; i sići ću u ad kod tebe, sine
moj. I umesto tela tvog, Josife, položiću haljinu tvoju pred oči, kako bi
neprestano prolivao suze nad njom. I eto, ponovo je tvoja haljina, sine moj,
povod novog gorkog jadikovanja. Ona je čitava, i zato ja mislim da tebe nije
pojela zver, mili moj sine, nego te je ljudska ruka skinula i zaklala. Da te je
proždrla zver, kao što kažu tvoja braća, tvoja haljina bi bila iskidana na
delove, jer zver ne može prvo da te skine, pa da se nasiti tvojim telom. Čak i
da si prvo skinut, pa pojeden, tvoja haljina ne bi bila zamazana krvlju; a sada
na haljini nema ni kandžama poderanih mesta, ni rupa od zuba zveri. Odakle onda
krv? Opet, ako je zver, koja je pojela Josifa, bila sama, kako je ona mogla
učiniti sve to? Eto meni jednako plača i žalosti, da plačem za Josifom i
tutujem nad haljinom; imam dva plača, dve tuge, dve najgorče gorčine, za
Josifom i za haljinom, kako je ona skinuta sa njega. Umreću ja, Josife,
svetlosti moja, tugo moja; neka haljina tvoja sada siđe sa mnom u ad. Neću da
gledam dana bez tebe, sine moj Josife. Neka ne ostaje moja duša u meni, bez
tvoje duše, čedo moje, Josife!"
Ismailjćani
pak uzevši Josifa, brižljivo su ga doveli u Egipat, jer su smatrali da će za
njegovu lepotu dobiti novac od nekog velikaša. I, dok su prolazili gradom,
ubrzo su sreli Petefrija, i on ih, videvši Josifa, upita: "Kažite,
trgovci, odakle je taj mladić? On ne liči na vas, jer ste vi svi Ismailjćani, a
on je prekrasan." Oni su pak odgovorili: "To je veoma blagorodan i
učen mladić." On im daDe novac koji su tražili i kupi Josifa od njih. I
dok ga je odvodio u svoj sopstveni dom, ispitao ga je kako bi saznao o njegovom
vaspitanju. Kao istinska grana svetog semena pravednog Avraama, Isaaka i
Jakova, napredovao je Josif u vrlinama i dobroti, u Petefrijevom domu, svakim
danom, u mislima i rečima, zadobijajući viši stepen celomudrija, imajući
neprestano pred očima svetog Boga svog, svevidećeg Boga otaca, koji ga je
izbavio iz jame smrti i mržnje braće. Međutim, njegovo srce je često obuzimala
tuga za njegovim ocem, svetim Jakovom.
Petefrije,
videći dobrotu mladića, njegovo veliko znanje i čestitost, sve što je imao dao
je u ruke prekrasnom Josifu, kao rođenom sinu, a sam uopšte nije znao kako je
Josif obavljao sve poslove; Petefrije se u to nije mešao čak ni rečju, samo je
u dogovoreno vreme jeo hleb. Jer je znao da je Josif veoma veran, naročito kada
se uverio iskustvom da se čitavo njegovo imanje umnožilo u Josifovim rukama; a
robovi i robinje bili su veoma radosni, jer su pod Josifovim nadzorom uživali
sva bogatstva.
Ali
njegova gospodarica, gledajući Josifa, ukrašenog lepotom i znanjem, bila je
pogođena ljubavlju i satanskom strašću prema njemu, i silno je želela da bude
sa njim, želela je da tog časnog mladića, taj izvor celomudrenosti, gurne u
provaliju razvrata. Rasipajući hiljade na spletke i ukrase, mislila je da će
delovati na slabost mladog čoveka; svakog časa je menjala odeću, dodajući sjaj
svom licu, kiteći se zlatom, satanskim pogledima i odvratnim osmesima, mamila
je nesrećnica svete oči pravednika; ona je mislila da će, tim svojim metodama,
lako uhvatiti dušu svetoga u svoju mrežu. Ali Josif, ograđen strahom Božijim,
nije na nju čak ni pogledao. I ona se, videvši da mnogi ukrasi na koje je
računala ne deluju na pravednika, raspalila još jačim plamenom i silno se
zamislila, ne nalazeći šta još da učini sa njim. Na kraju, smislila je da ga
otvoreno pozove na nečasno delo, i čekajući pogodno vreme, kada bi poput ljute
zmije izlila na njega sav otrov razvrata, bestidnog lica, rekla je svetome:
"Lezi sa mnom (Post 39,12), i ničega se ne plaši, slobodno mi priđi, do
sitosti ću se naslađivati tvojom lepotom, i ti sam se nasiti moje prijatne
spoljašnjosti. Ti imaš potpunu vlast nad svim slugama u domu; niko drugi neće
smeti da dođe i prisluškuje šta mi radimo. Ako se ne slažeš, plašeći se moga
muža, ja ću ga umoriti, daću mu otrov. Dođi meni, ispuni moju želju, ja sva
plamtim ljubavlju prema tebi." Ali on, i telom i dušom, dijamantski kamen,
nije se pokolebao u duši, čak ni usred takve bure, nego ju je, odbivši sve
strahom Božijim i prekrasnom dobrotom koja njemu priliči, ubedio rečju Božijom,
ovako govoreći: "Nije dobro to, ženo, da ja počinim greh sa tobom, mojom
gospodaricom. Ja se Boga bojim; jer, eto, moj gospodar je sve svoje imanje, i u
domu, i u poljima, predao meni, i nema ništa više što nije u mojim rukama, osim
jedino tebe, gospodarice moje. Zato ne pristoji meni da ni u šta pretvorim
takvu ljubav takvog gospodara, naročito jer me je on toliko zavoleo. Kako ću
učiniti takav greh pred Bogom koji poznaje srca i utrobe?"
Ove
svete reči je svakog časa ponavljao Josif svojoj gospodarici, savetujući,
moleći, prekorevajući, osuđujući je; ali ona nije prihvatala ništa božansko,
nego je kao aspida pokrivala svoje uši, i još više se raspaljivala od zle
žudnje koja je kiptela u njoj. Neprekidno je vrebala celomudrenoga, kako bi
našla pogodno vreme i bez stida ga primorala na greh. Josif je pak, videvši da
ta žena tako bestidno, kao zver, nasrće na njega, kako bi ga obeščastila, podizao
oči svoje Bogu otaca i često se molio Svevišnjem, ovako govoreći: "Bože
Avraama, Isaaka i Jakova, veliki i strašni, izbavi me od te zveri. Jer, eto
vidiš sam, Vladiko, bezumlje žene, koja tajno želi da me pogubi delima
beščašća, kako bih ja umro zajedno sa njom u gresima, i postao potpuno odvojen
od mog oca Jakova. Ti, Vladiko, koji si me spasao smrti od ruke bezakone braće,
izbavi me i sada od ljutite zveri, kako ne bih svojim delima postao dalek ocima
mojim, koji su silno i bogobojažljivo zavoleli Tebe, Gospode." I uzdišući
iz dubine svoga srca, on je prizivao i pomoć Jakova, govoreći: "Pomoli se
i sam, roditelju, za sina svoga Josifa; jer se silna bitka podigla na mene; i
može me odvojiti od Boga; ona je mnogo strašnija od smrti kojoj su htela da me
predaju braća. Oni bi ubili jedno telo, a ona odvaja dušu od Boga.
Znam,
roditelju moj, da su tvoje molitve za mene došle do svetog Boga, i ja sam se
zato izbavio iz jame smrti. I sada, isto tako, umilostivi Svevišnjega, da me
izbavi od ove zveri, koja hoće da obeščasti tvoga sina, nemajući stida u očima,
niti straha Božijeg u srcu. Pomoli se, roditelju, da ja, kao što sam telesno
lišen tvog okrilja, ne postanem stran i tvojoj duši. Ja sam došao braći, a oni
su postali kao zveri, i kao najljući vukovi su me odvukli od tebe, dobri
roditelju, i ja sam odveden u Egipat, u ruke tuđina; ali i ovde me je ponovo
presrela druga zver. Braća su htela da me ubiju u pustinji, a ona se trudi da
me rastrgne u svojoj postelji. Pomoli se, oče, kako ja ne bih umro pred Bogom,
i pred ocima mojim."
Kada,
na kraju, više nije hteo da se obazire na reči gospodarice, koja ga je
neprekidno napadala, poput bestidne aspide, ona je tražila pogodan trenutak da
ga nađe u svojoj spavaonici, i na taj način da učini greh. A kada ga je našla
kraj svoje postelje, kao što je to želela, bestidno pristupivši celomudrenome,
primoravala ga je, privukavši ga sebi, da počini bezakonje. A on, videvši
neizmernu bestidnost žene, trkom je pobegao od nje, iz spavaonice. I poput
orla, koji kada vidi lovce uzleti na nebo krilima svojim, tako je Josif bežao
iz dvora, kako ga ne bi pobedila lažljivim rečima ili postupcima; i ostavivši
svoju haljinu u rukama gospodarice, izbegao je đavolje mreže. Ovu ženu, videvši
kako on beži, obuzeo je veliki gnev, i ona je smislila da pravednika pobedi
najgnusnijim rečima, nameravajući da ga okrivi pred svojim mužem, kako bi njen
muž, čuvši to i zapalivši se ljubomorom, ubio Josifa. Sama sa sobom je
razmišljala ovako: "Za mene je mnogo bolje da umre Josif; tada ću i ja biti
spokojna; jer ne mogu neprekidno gledati takvu njegovu lepotu u svom domu, ne
nalazeći mogućnost da, tajno ili javno, posedujem njegovu lepotu ili iskoristim
njegova velika znanja." Zato je, dozvavši robove i robinje, njima rekla:
"Znate li šta mi je učinio rob Jevrejin, koga je moj muž postavio nad
svojim domom? Hteo je bestidno biti sa mnom. Nije mu dovoljna vlast nad mojim
domom, i hteo je da me razdvoji od mog muža." I uzevši Josifovu haljinu,
pokaza je svom mužu, žaleći se i govoreći: "Eto, ti si doveo roba
Jevrejina da mi se naruga i ožalosti me, tvoju suprugu; zar ti ne znaš,
gospodaru moj, da sam ja celomudrena i da sam ti zato to rekla?"
Čuvši
to, muž odmah poverova ženinim rečima, da je to zaista tako, i smesta naredi da
se Josif preda u tamnicu; uz mnoge potvrde i pretnje, bez saslušanja i istrage,
rekavši: "Naređujem da se Josif baci u tamnicu, i da mu se ne daju nikakve
olakšice." Ali sa njim je bio Bog Avraama, Isaaka i Jakova, koji poznaje
srca i utrobe, i dao mu je da pronađe saosećanje u očima tamničkih stražara; i
straža ga je ostavila na miru, jer Bog nikada ne napušta one koji ga se boje
svim srcem.
Posle
toga, dva evnuha su počinila grešku pred carem - faraonom: glavni peharnik i
glavni pekar, i car naredi da ih bace u tamnicu. A Josif ih je služio. Kada su
obojica proveli u tamnici dve godine, kroz nekoliko dana, i jedan i drugi,
imali su san o tome šta će se uskoro dogoditi sa njima. Sveti Josif pak, budući
da ih je služio, kao značajne ljude, po običaju je došao da ih usluži i našao
ih je u velikoj žalosti; zato što su oba sna, koja su videli, bila sumorna i
setna. Kada je on želeo da sazna razlog njihove tuge, obojica su mu rekli:
"Imali smo snove, i sada tugujemo, jer nema čoveka koji bi mogao
protumačiti snove koje smo videli." On im je rekao: "Božije delo je
da to otkrije onome koji ga se boji; nego kažite mi svoje snove, kako bi Bog
otkrio njihovo značenje preko mene." Saslušavši ovo, glavni peharnik i
glavni pekar, ispričali su svoje snove, šta je svaki video, i Josif im je, sa
malo reči, objasnio sve detalje onoga što će car učiniti sa njima, kako se i
dogodilo, a to je: glavnom peharniku je vraćen raniji čin, a glavnog pekara car
je osudio na smrt.
Josif,
predvidevši buduću počast glavnog peharnika, molio ga je, rekavši: "Pomeni
me faraonu, i ne ustručavaj se da mu objasniš sve što sam učinio, kako bi me
izveo odavde. Ja nisam ništa pogrešio i nisam učinio ništa loše, pa ipak sam
zaključan u tamnicu." Ali zašto ti, izabrano i blaženo seme, moliš smrtnog
čoveka? Ostavljajući Boga, moliš čoveka? Već si u tolikim nevoljama proverio na
sebi Božije zastupništvo, kada si i haljinu svoje celomudrenosti sačuvao
čistom? Zbog čega si malodušan, blaženi? Bog planira da ti daruje carstvo i
slavu, kada Njemu bude ugodno. Ako junački podneseš iskušenje, još svetliji će
biti pobednički venci. No da bi se ispunilo tumačenje oba sna, kako je rekao
Josif, faraon je kroz tri dana priredio gozbu za sve svoje velikaše, setio se i
glavnog pekara i glavnog peharnika, i peharnika je pozvao na svoje mesto, a pekara
je osudio na smrt. Ali, glavni peharnik je zaboravio na Josifa.
Posle
još dve godine, po promislu Božijem, faraon je usnio neobične snove, koji su
prevazišli umove svih egipatskih mudraca i čarobnjaka; i faraon je sazvao sve
mudrace i objavio im svoje snove, ali niko nije mogao da mu kaže koje je
njihovo značenje. I kako je car bio u velikoj žalosti, glavni peharnik se setio
Josifa, i podrobno je caru preneo sve o njemu i njegovoj mudrosti. Čuvši za
njega, car se veoma obradovao i pažljivo ga pozvao kod sebe. I kada je Josif
došao iz tamnice, faraon mu je rekao pred svojim velikašima: "Slušao sam o
tebi, da si ti mudar čovek i da možeš protumačiti važne snove." Josif je
odgovorio faraonu: "Tumačenje snova pripada onome koji daje mudrost."
I faraon je ispričao svoje snove pred Josifom i svim svojim velikašima; i istog
trenutka je čuo tumačenje snova iz Josifovih usta i iz usta Božijih. I zadivio
se faraon Josifovom znanju i njegovom izuzetnom savetu, jer ga je Josif
savetovao, ovako govoreći: "Pronađi sebi, care, nekog razumnog i mudrog
čoveka, i postavi ga da sakuplja egipatsku pšenicu, kako bi, kada nastupi
velika glad, bilo mnogo plodova u rezervi, u vreme nevolje." I car je
rekao: "Tebe postavljam, od ovog dana, nad čitavim Egiptom, kada si dao
takav savet, i neka Egipat i sav moj dom prima sud iz usta tvojih."
Tada
je Josif seo u svoja kola, i svi velikaši su išli ispred i oko Josifa.
Petefrije, koji je ranije bacio Josifa u tamnicu, videvši to neobično čudo,
kako je Josif seo na faraonova kola, veoma se uplašio, i neprimetno se
odvojivši od velikaša, brzo je otišao svojoj kući, i sa velikim strahom, rekao
je svojoj ženi: "Jesi li ti videla, ženo, to'neobično čudo? Preti nam
veliki strah, zato što je taj naš rob Josif, postao gospodar nad nama i nad
čitavim Egiptom, i evo u slavi seda na faraonova kola i svi mu ukazuju
poštovanje kao caru. Ja ga nisam mogao videti, i zato sam se neprimetno
udaljio." Petefrijeva žena, saslušavši sve to, ohrabri ga, govoreći:
"Reći ću ti svoj greh; ja sam to učinila; ja sam zavolela tog celomudrenog
prekrasnog Josifa, i svakog časa sam ga neprestano uvlačila u zamke mnoštvom
umiljavanja, kako bih bila sa njim i naslađivala se njegovom lepotom, ali nisam
mogla ostvariti svoj cilj; on me nije udostojavao ni reči; čak sam ga jedanput
uhvatila i primorala da bude blagonaklon prema meni, ali on je istrčao iz doma;
to je bilo onda, kada sam ti pokazala njegovu haljinu. Dakle, ja sam mu
omogućila carstvo i veliku slavu. Da ja nisam tako zavolela Josifa, on ne bi
bio bačen u tamnicu; on meni i duguje zahvalnost, kao krivcu za njegovu slavu.
A Josif je pravedan i svet, jer nikome nije otkrio ovo. Zato ustani sada i idi
sa radošću i pokloni mu se zajedno sa velikašima." Petefrije je ustao i
otišao da se sa poštovanjem pokloni Josifu. Međutim, sve godine velike
plodnosti su završene, i rasla je glad u čitavoj zemlji Hananskoj, i Jakov je
tugovao sa svojom decom. A Jakov je slušao da u Egiptu ima hrane u izobilju, i
rekao je svojim sinovima: "Spremite se i pođite i kupite nam egipatske
hrane, o kojoj sam slušao, kako ne bismo umrli od gladi." Primivši
naredbu, svih deset Jakovljevih sinova pođoše da kupe hleb; samo nisu znali da
je tamo njihov brat. Čim je Josif ugledao svoju braću, on ih je prepoznao i
ljutito je rekao: "Ovih deset ljudi su lukave uhode, i zato su došli u
Egipat; uzmite i dobro ih vežite, jer su došli ovamo da osmotre našu
zemlju." A oni, u trepetu i u strahu, odgovarali su mu, ovim rečima:
"Nije tako gospodaru! Mi smo svi braća, deca jednog oca pravednika; nekada
nas je bilo dvanaest, i jednoga je ubila divlja zver: on je bio prekrasan i
najvoljeniji sin svog oca; otac i do danas plače za njim. Drugi pak naš brat je
sada sa našim ocem u zemlji Hananskoj, teši ga." Ali Josif im sa gnevom
odgovori, govoreći: "Pošto se ja bojim i poštujem svetoga Boga, učiniću
vam tu milost: uzmite pšenicu, i brzo idite svome ocu, samo ako govorite
istinu, a vašeg brata, koga voli vaš otac, dovedite meni, ovde. Samo tada ću
vam poverovati."
Uzevši
pšenicu, oni su sa tugom otišli svome ocu u zemlju Hanansku, i ispričali mu o
neprijatnom ispitivanju koje su doživeli, i o ljutnji čoveka. I njihov otac se
strašno ožalosti tim rečima i uzdišući reče: "Šta ste vi to učinili? Zbog
čega ste rekli vladaru Egipta da ovde imate drugog brata?" Oni su mu odgovorili:
"On se sam raspitivao o nama i našoj porodici, sa svim detaljima."
Jakov im reče: "Bolje mi je da umrem nego da vam dam da odvedete
Venijamina iz mog okrilja." Ali kada je počela da ih savlađuje glad, Jakov
im reče: "Ako je, kao što kažete, potrebno da izgubim Rahiljinu decu i
ostanem bez mojih najvoljenijih sinova, onda ustanite, uzmite u ruke darove i
vašeg brata, i idite zajedno."
Oni
učiniše kako im je Jakov zapovedio. I kada su, sa velikim strahom, došli u
Egipat, tada se svi pokloniše Josifu. A Josif pak kada je ugledao svog brata
Venijamina, kako stoji pred njim u strahu i bojazni, silno se uzbudilo njegovo
srce; on je zaželeo da zagrli i izljubi brata, i upitao ga je: "Je li živ
otac?" Brat mu, sa strahom, odgovori: "Živ je sluga tvoj, naš otac."
Josif ga još upita: "Je li Josif još uvek u njegovom srcu?" Ovaj
odgovori: "Da, veoma mu je u srcu; do danas izgara ljubavlju prema
njemu." Kako Josif nije mogao da ga zagrli i da ga dalje ispituje; on je
otišao u postelju i gorko zaplakao. Jer, tog trenutka kada je ugledao svoga
brata, odmah se setio predivnog starca Jakova, i sa suzama je rekao:
"Blaženi oni koji gledaju svete crte tvoje starosti, dobri roditelju! Avaj
meni, sve carstvo i slava moja ne vrede koliko tvoja starost, predivni roditelju!
Želeo sam da se uverim, iz Venijaminovih usta, držiš li me u svome srcu, i
voliš li me, kao što ja tebe volim; zato sam lukavo primorao moju braću da sa
sobom dovedu Venijamina, moga brata. Jer njima nisam verovao ono što su
govorili o tebi, i da imaju oca i najmlađeg brata; mislio sam pak da su,
zavišću pobuđeni, oni ubili i najvoljenijeg tvog sina, najmlađeg Venijamina,
kao što su mene ubili po svojoj želji, i time sa najvećim jadom tvoju dušu
bacili u ad. Jer nas obojicu su oni mrzeli, jer smo ja i Venijamin od jedne
majke. Znam roditelju da si se silno ožalostio zbog nas, i sada posebno mnogo
tuguje starost tvoja za bratom mojim Venijaminom. Evo, i ja silno bolujem
zamišljajući žalost tvoju, zato što niko od nas ne služi tvoju starost.
Nije
bilo dosta tvog ranijeg plača, nego sam dodao još plača na tvoj plač,
roditelju. Ja sam kriv za tvoje jecaje i tugovanja; zato što sam pozvao ovamo
Venijamina, ali želja da slušam o tebi me je primorala, želeo sam da znam da li
je tačno da je živ moj otac. Ko će mi dati da ponovo vidim tvoje svete crte i
da se nasitim gledanjem tvog anđeoskog lica?"
Zatim,
gorko plakaše u postelji i, umivši lice, izađe veseo; naredi da se svi dovedu u
dom, kako bi seli sa njim za trpezu. Slušajte, braćo moja, kako ih Josif sve
zastrašuje. Svakoga od njih je pozivao da sedne, nazivajući svakoga po imenu i
po redosledu rođenja, i svakome je pokazivao, da ga naizgled, pogađa po posudi;
a to je bila srebrna čaša, koju je on držao u svojoj ruci. Postavivši tu čašu,
on je udario prstom svoje desne ruke i posuda je posle udarca pustila snažan
zvuk, koji su čuli svi prisutni u domu. Zatim, udarivši opet, govorio je:
"Prvi Ruvim, neka prvi sedne na počasno mesto." Udarivši ponovo,
prozvao je drugog, govoreći: "Drugi - ovaj Simeon neka sedne, po rođenju."
Udarivši pak treći put, reče: "Levije neka sedne i primi čast." Tako
je razmestio sve za sto, nazivajući ih po imenu i po redosledu. A zatim ih je
doveo u užas i veliki strah; "kako" mislili su oni "on zna sve
nas?" Naročito ih je u veliki strah dovodila čaša, i oni su mislili,
govoreći jedan drugome: "Da on ne zna i za ono što smo ga ranije slagali,
da je Josifa ubila zla zver." I zbog toga su bili veoma uznemireni. Ali da
oni ne bi posumnjali, on im daje deo svog sopstvenog obroka, a najviše svom bratu
Venijaminu; njemu je davao desetostruko više nego ostalima. A zbog čega je
Josif tako postupao sa braćom, i čašom prozivao ime svakoga od njih? Zato da bi
njihovu krivicu učinio još težom.
Tada
je naredio svom upravniku da im napuni torbe pšenicom, ne naplativši, i da u
Venijaminovu torbu tajno stavi njegovu čašu; i zatim ih ubrzo sa radošću
pozdravlja. Kada su se oni, radosni, malo udaljili od grada, stigao ih je na
putu Josifov upravnik, i izrekao im teške reči, obasuo ih pretnjama, nazvao
lopovima i nedostojnim časti koja im je ukazana. Oni su odgovorili upravniku:
"I ranije smo mi našli zlato u svojim torbama i doneli smo ga svome
gošodaru. Zar smo mogli sad da ukrademo čašu tvoga gospodara? Neće biti
tako!" Upravitelj im reče: "Skinite svoje torbe, kako bih mogao da ih
pretresem." I oni brzo skinuše torbe sa vučne stoke; i čaša bi pronađena u
Venijaminovoj torbi. Videvši to, oni razderaše svoje haljine, i sa mnoštvom
pretnji počeše da krive i optužuju Rahilju, a zajedno sa majkom i bratom, i Josifa,
govoreći: "Postali ste sablazan našem ocu, i ti, i Josif, Rahiljina deca.
Josif je hteo da caruje nad nama, a ti, njegov brat, doveo si nas do stida i
prekora. Niste li vi deca Rahilje, koja je ukrala idole svome ocu, i rekla da
ih nije ukrala?" Venijamin, podigavši svoj glas, sa jecajem i tugom, počeo
je da ubeđuje svakog od njih i da govori: "Evo zna sam Bog naših otaca,
koji je uzeo Rahilju sebi, kada mu je bilo ugodno, kome je znana smrt
prekrasnog Josifa, koji čuva Jakova utehom zbog rastanka sa Josifom i koji ga i
sada teši načinima koji su samo Njemu poznati, koji vidi sve u svakome od nas,
poznaje srca i utrobe;
On
sam zna da tu čašu, kako vi kažete, ja nisam ukrao niti sam i pomislio nešto
slično o njoj. Da bih video svete sede Jakovljeve, da bih izljubio njegova
kolena, ja nisam ukrao tu čašu! Avaj, avaj meni, Rahilja! Šta se desilo sa
tvojom decom? Prekrasnog Josifa, kako kažu, ubile su zveri; a ja, eto, majko,
postao sam najednom kradljivac, i ne znam kako; ostajem u ropstvu u tuđini.
Josif je vapio u pustinji, dok su ga proždirale zveri, kako bi našao nekoga da
ga izbavi, ali nije našao. Evo i ja, divna majko, uveravam svoju braću, i niko
ne sluša, niko ne veruje tvome sinu."
I
vratiše se Josifu u grad, ne znajući čime će se opravdati za to. A Josif im je
pak ljutito odgovarao: "Zar je to nagrada za moju dobrotu? Zar sam vas
zato poštovao, kako bi odneli moju čašu, kojom činim magiju? Nisam li vam ja
govorio da vi niste miroljubivi ljudi, nego uhode? Nego, radi straha Božijeg,
učiniću ovako: onoga, koji je ukrao tu čašu, zadržaću kao svog roba, a vi
ostali idite svi." I jedan od njih, po imenu Juda, istupi ispred ostalih i
prekloni kolena i poče moliti, govoreći: "Ne ljuti se, gospodaru, i daj mi
da kažem reč. Ti si nas sam pitao, sluge tvoje, govoreći: imate li oca ili
brata? I mi smo rekli da imamo oca, koji je, sluga tvoj, imao dva sina, koja je
voleo najviše i pre svih nas, i da su jednoga rastrgle zveri u planinama, i
otac ga oplakuje neprekidno, i do danas je ojađen i tužan, i može se reći da
sama zemlja plače na njegov glas, a drugog sina on drži uz sebe kao utehu zbog
prvog sina; ali sada, kako si ti naredio, mi smo doveli brata i našli smo se,
mi, tvoje sluge, u surovoj nepravdi.
Molim
te, dozvoli mi da budem tvoj rob umesto ovog dečaka; samo da se on vrati ocu,
zajedno sa braćom, zato što sam ga ja uzeo u ruke od moga oca, i bez njega ne
mogu da se vratim mome ocu, jer ću videti gorku smrt moga oca."
Josif,
saslušavši ove tužne reči, i videći sve njih kako stoje sa stidom, videći i
Venijamina, koji je razderao svoju haljinu, i u suzama pao pred kolena onih,
koji su istupili da umilostive Josifa za njega, kako bi mu on dozvolio da ide
sa braćom, neizmerno se uzbudio, pogođen do dubine srca. I brzo je naredio da
odu svi koji su tu bili; i kada su svi izašli, povisivši svoj glas, sa suzama,
Josif im je slobodno, jevrejskim narečjem, rekao: "Ja sam Josif, vaš brat.
Nisu me pojele zveri, kao što vi kažete; mene ste vi skinuli i bacili u jamu, i
bio sam prodat Ismailjćanima, iako sam vam svima grlio kolena i stope; tada se
niko nije smilovao na mene, u takvoj nevolji, nego ste se ponašali prema meni
kao divlje zveri. Ali neka se niko od vas, braćo moja, ne prepušta bojazni i
strahu, nego naprotiv, bolje se i vi radujte poput mene, jer ja carujem. I kao
što ste ranije govorili našem ocu, da je mene u planini usmrtila zver; tako,
vrativši se, opet javite Jakovu: 'Živ je Josif, tvoj sin, i eno vozi se u
kolima egipatskog carstva.'"
Dok
je Josif to govorio braći, oni su bili kao mrtvi od straha i bojazni, a Josif,
grana Jakovljeva, ljubio je svakoga od njih sa ljubavlju, zaboravljajući zlo,
kako mu je i priličilo, i darovima i velikom radošću ih je utešio. I poslao ih
je sve Jakovu, govoreći ovako:
"Nikako
se nemojte svađati putem, nego bolje brzo idite ocu i kažite mu: 'Ovo ti kaže
sin tvoj Josif: Bog me učini carem čitavog Egipta (Post 45,9); dođi, oče, u
veselju srca, kako bih video anđeosko lice tvoje starosti.'"
I
brzo se vrativši, preneli su Josifove reči Jakovu, kao što im je bilo naređeno.
Čuvši ime Josifovo, Jakov gorko uzdahnu, i zaplakavši, reče im: "Zašto vi
smućujete moj duh, kako bih se setio crta prekrasnog Josifa, i hoćete da
potpalite bol koji je tek malo utihnuo u mome srcu?" I Venijamin,
prišavši, i izljubivši njegova kolena i bradu, reče: "Istinite su ove
reči, dobri roditelju." I on mu pokaza sve što je Josif poslao. I tada on
poverova Venijaminovim rečima. I ustade sa svim svojim domom, revnosno i sa velikom
radošću, uputi se u Egipat, Josifu, svome sinu.
I
kada ču Josif da je stigao Jakov, njegov otac, ustade sa velikom radošću, i
izađe u grad sa faraonovim velikašima, i tamo ga dočeka u velikoj pokornosti.
Čim je Jakov ugledao Josifa, sina svog, pao je pred njegovu pojavu sa velikom
ljubavlju, govoreći: "Sada ću umreti, kada sam video lice tvoje, najslađe
čedo, jer ti si zaista još uvek živ." I obojica proslaviše Boga.
Za
sve ovo uznesimo slavu Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Njemu slava i sila, čast i
poklonjenje, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Prevela
Ksenija Zlatić
Ksenija Zlatić
NAPOMENE:
- Po
bogoslužbenom ustavu, određeno je da se ova beseda čita na časovima na
Veliki ponedeljak.
No comments:
Post a Comment