SVETOG JOVANA ZLATOUSTOG,
ARHIEPISKOPA KONSTANTINOPOLjSKOG, BESEDA 66. NA JEVANĐELjE
SVETOG APOSTOLA I JEVANĐELISTE MATEJA[1]
I kad oni izlažahu[2]
iz Jerihona,
za njim pođe narod mnogi.
I gle, dva slijepca sjeđahu kraj puta,
i čuvši da Isus prolazi, povikaše govoreći:
Pomiluj nas, Gospode, sine Davidov!
(Mt 20,29-30)
1. Obrati pažnju, odakle
je došao Spasitelj u Jerusalim, i gde je boravio pre toga. Po mom mišljenju,
zaista je potrebno razmotriti zašto On odatle nije otišao pravo u Galileju,
nego je išao kroz Samariju? Ostavimo to, ipak, radoznalima. Ako bi neko hteo
savesno to da istraži, taj bi saznao da jevanđelist Jovan to dovoljno
nagoveštava i ukazuje na razlog. Mi se pak nećemo udaljavati od već navedene
teme našeg razgovora i poslušaćemo, više puta pominjane, slepce, koji su bili
bolji od mnogih koji vide. Nemajući ni vodiča, ni mogućnosti da vide Gospoda
koji se približava, oni su ipak snažno želeli da mu priđu, i počeli su glasno
da dozivaju; kada su im oni oko njih to branili, oni su još više podizali glas.
Eto šta znači silna duša! Sama prepreka vodi je do cilja. Hristos nije naredio
da im se zatvore usta, kako bi se još više pokazalo njihovo usrđe, i kako bi ti
znao da oni dobijaju isceljenje. On ih zato i ne pita: "Verujete li?"
- što je obično činio sa drugima. Krik i usrdna želja da mu se priđe - svima,
veoma jasno, pokazuje njihovu veru. Nauči se, odatle, ljubljeni, da i mi, kako
ne bismo bili bedni i odbačeni, možemo, sami po sebi prilazeći Bogu sa
istinskim usrđem, izmoliti od Njega ono što tražimo. Pogledaj, kako su i ovi
slepci, bez učešća bilo kog od apostola i slušajući od mnogih naređenje da
ćute, ipak smogli snage da prevaziđu sve te prepreke i priđu samom Isusu; iako,
po svedočanstvu jevanđelista, njihov život nije bio u skladu sa njihovom
smelošću, za njih je, umesto svega, dovoljno bilo samo usrđe. Revnujmo i mi kao
ovi slepci. Ako bi Bog i oklevao da nam pošalje Svoj dar, ako bi nas mnogi i
odbacili, nemojmo prestajati da molimo, jer ćemo samim tim umilostiviti Boga.
Pogledaj i ovaj slučaj - kako je bilo veliko usrđe slepaca: ni siromaštvo, ni
slepilo, ni misao da neće biti uslišeni, ni zabrane naroda, ni bilo šta drugo
nije ih zaustavilo. Takva je duša vatrena i stradalna! A šta je učinio Isus
Hristos? Šta hoćete da vam učinim? Rekoše mu: Gospode, da se otvore oči
naše. Zbog čega ih On pita? Zbog toga da ne bi pomislili da On daje
ono što oni ne žele. Zato je On, obično, uvek prvo pokazivao i otkrivao pred
svima vrline onih koje isceljuje, i tek potom ih je isceljivao - s jedne
strane, zbog toga da bi i kod drugih pobudio sličnu revnost, a sa druge - kako
bi pokazao da oni koji dobijaju dar, dobijaju ga prema vrlinama. Tako je On
postupio sa ženom Hananejkom, tako sa kapetanom, tako je postupio i sa
krvotočivom ženom; ta čudna žena je čak preduhitrila pitanje Gospoda, zašto je,
uostalom,
On nipošto nije ostavio,
ne obazirući se, nego je, iscelivši je, otkrio njeno srce drugima. Na taj
način, On se uvek trudio da prvo pokaže savršenstvo onih koji mu prilaze; kao
što je učinio i ovde - sa slepcima. Zatim, kada su oni iskazali svoju želju, On
ih se, umilostivivši se nad njima, dotakao. Milosrđe je bilo jedini razlog
isceljivanja, radi kog je On i došao u svet, pa ipak, Isus Hristos - ova
ovaploćena milost i blagodat, tražio je dostojne. A to da su slepci bili
dostojni, vidi se iz toga kako su oni gromko dozivali, kao i iz toga što oni,
pošto su dobili isceljenje, nisu otišli od Isusa Hrista, kao što su učinili
mnogi koji nisu priznavali Njegova dobra dela. Ne! Ovi slepci nisu takvi; pre
dara bili su strpljivi, a posle dara zahvalni, jer su pošli za Njim. Dalje: I
kada se približiše Jerusalimu i dođoše u Vitfagu prema Maslinskoj Gori, onda
Isus posla dva učenika. Govoreći im: Idite u selo što je prema vama, i odmah
ćete naći magaricu privezanu i magare s njom; odriješite je i dovedite mi. I
ako vam ko reče što, kažite da oni trebaju Gospodu; i odmah će ih poslati. A
ovo je sve bilo da se ispuni što je kazano preko proroka (Mt 21,1,6)
Zaharije koji je rekao: Raduj se mnogo, kćeri Sionska; evo, car tvoj
ide k tebi, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu (Zah 9,9). Često
je, i pre ovoga, Isus Hristos išao u Jerusalim; ali nikada nije išao sa takvom
slavom. Zašto je tako? Zato što je tada još bio početak Njegovog dela, i On sam
nije bio toliko poznat, i vreme stradanja, još uvek nije bilo blizu. Zato je On
živeo, ni po čemu se ne razlikujući od ostalih, i najvećim delom se skrivao:
jer da je bilo drugačije, Njegova pojava ne bi bila toliko zadivljujuća, i samo
bi probudila veliki gnev među Judejima. A kada je On, u dovoljnoj meri, pokazao
dokaze Svoje sile, i krst je već bio pred vratima, tada je On sve više i više
projavljivao Sebe, i sve više je javno činio sve što bi moglo da ih ražesti.
Naravno, to je moglo biti (učinjeno) još na samom početku, ali to bi bilo
nepotrebno i nekorisno. Razmisli, zajedno sa mnom, koliko je ovde izvršeno
čuda, i koliko je proročanstava ispunjeno? Isus Hristos je rekao: Naći
ćete magaricu - i tu je prorekao da niko neće stvarati prepreke, nego
će samo poslušati, ućutati. Upravo to što On primorava one koji ga ne znaju i
koji ga nisu videli da mu bez ikakvog protivljenja daju svoju imovinu nije mala
optužba protiv Judeja, koji mu, iako su bili svedoci tolikih čuda koja je
učinio, čak i preko Svojih učenika, nisu verovali.
2. Zaista, ovaj događaj ne
treba smatrati beznačajnim. Šta je primoralo te sirote ljude, možda zemljoradnike,
da bez pogovora daju svoju imovinu? Da - kao što kažem, bez pogovora? Ne - ne
postaviti čak ni pitanje, ne upitavši, zaćutati i prepustiti? Ako
oni ništa nisu rekli, kada su odvodili njihovu stoku, ili su možda nešto i
rekli, ali su je, čuvši da je Gospodu potrebna, prepustili bez ikakvog
pogovora; to je, tim pre, jednako zadivljujuće, što oni Njega samoga nikada
nisu videli, nego samo učenike. Samim tim, Isus Hristos daje da se shvati da je
On mogao da se usprotivi razjarenim Judejima, kada su oni došli da ga uhvate, i
da ih učini bezglasnim, (samo) On to nije želeo. S druge strane, On time uči
učenike da bez pogovora žrtvuju sve, ne samo što je Njemu potrebno nego i samu
dušu; jer ako su se Njemu povinovali neznanci, radi Njegove potrebe, tim pre,
učenici bi trebalo da mu žrtvuju sve. Pored toga, Isus Hristos je ovde ispunio
još i dvostruko proroštvo: jedno - preko dela, kada je uzjahao magare; i drugo
- proroštvo rečju, tj. reči proroka Zaharije, koji je rekao da će car jahati na
magaretu. Uzjahavši magare i ispunivši ovo poslednje proroštvo, On je,
istovremeno, započeo drugo proroštvo, tako što je, Svojim delima, predskazivao
buduće događaje. Kako? On je predvideo prizvanje nečistih mnogobožaca, tj. da
će On biti poštovan među njima, da će mu oni prići i slediti ga. Na taj način,
proroštvo je usledilo za proroštvom. Uostalom, Isus Hristos, po mom mišljenju,
nije samo zbog toga blagoizvoleo da jaše na magaretu, nego i zato da bi nam
pokazao obrazac ponašanja. Jer On nije samo ispunjavao proroštva i širio
istinsko učenje, nego je samim tim ispravljao i naš život, svagda nam ukazujući
na pravila koja obavezno moramo poštovati, koristeći sva sredstva za
ispravljanje našeg života. Zato On, koji je blagoizvoleo da se rodi na zemlji,
nije tražio ni bogato uređen dom, ni bogatu i uvaženu majku, nego je izabrao
siroticu, zaručenu za stolara; rodio se u štali i bio je položen u jasle; i
kada je birao učenike, On nije izabrao govornike i mudrace, nego
najsiromašnije, i među najsiromašnijima, one najmanje poznate; kada je
postavljao trpezu, ponekad je nudio ječmeni hleb, ponekad je zapovedao
učenicima da kupuju na tržnici, umesto postelje koristio je travu; odeća koju
je nosio bila je skromna, čak se nije razlikovala od odeće najnižeg sloja
ljudi; dom uopšte nije ni imao; kada je trebalo ići iz jednog mesta u drugo, on
je pešačio, umarajući se ponekad; kada je sedao, nije tražio stolicu, ni meko
uzglavlje, nego je sedao na golu zemlju - ponekad na gori, ponekad pored
izvora, ponekad sam; razgovarao je i sa Samarjankom; takođe, imao je meru i u
samoj žalosti; kada je trebalo plakati - plakao je tiho, u svemu, kao što sam
rekao, postavljajući pravila i granice, do kojih se može ići, ali koje ne treba
prelaziti. Zato i u ovom slučaju, ako bi se dogodilo daje nekome, zbog nemoći,
bila potrebna stoka, Isus Hristos je postavio granicu, pokazujući da nema
potrebe da se juri na konjima i mulama, nego se treba zadovoljiti magaretom; i
ne pružati se više nego što je neophodno. Razmotrimo zato samo proroštvo
izraženo rečju i delom. Kakvo je to proroštvo? Evo, car tvoj ide k
tebi, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu. On ne putuje na kolima,
kao drugi carevi, nisu mu potrebni danci, ne zastrašuje Sobom, ne okružuje se
kopljanicima, nego i tu pokazuje najveću skromnost. Pitaj Judejca, koji je car
ušao u Jerusalim jašući na magarcu; ni za jednog drugog se to ne može reći, već
samo za Njega. Ali i to je, kako sam ranije rekao, On činio kao predznak
budućeg. Magare ovde predstavlja Crkvu i novi narod, koji je nekada bio nečist,
ali kada je Isus Hristos seo (na njega), postao je čist. Zapazi, kakva dosledna
tačnost čitavog praobraza. Učenici odvezuju podjarmljene - i Judeji i mi smo
prizvani u novoblagodatnu Crkvu preko apostola, i uvedeni smo u nju, takođe
preko apostola. Pošto je naš slavni udeo i pobudio revnost među Judejima,
magarac ide iza magareta. I zaista, posle toga što se Isus Hristos ustoličio
nad neznabošcima, i Judeji mu prilaze iz zavisti, kako jasno pokazuje apostol
Pavle, kada kaže: Dio Izrailja otvrdnu, dok ne uđe pun broj
neznabožaca; i tako će se spasti sav Izrailj (Rim 11,25). Jer jasno je
rečeno da je to bilo proroštvo. U suprotnom slučaju, ne bi bilo potrebno da
prorok toliko govori o uzrastu magareta. Ali to nije vidno samo iz ovde
navedenog, nego i iz toga što ih apostoli privode bez napora. Kao što apostole
niko nije sprečavao da vežu magare, tačno tako je bilo i u vezi sa
neznabošcima, niko od onih koji su ranije bili nad njima nije bio u stanju da
spreči njihovo obraćenje. Zatim - Hristos ne seda na golo magare, nego na
haljine apostola, jer, privezavši magare, apostoli predaju i sve svoje, kao što
kaže Pavle: Ja ću vrlo rado trošiti i istrošiću se potpuno za duše vaše (2Kor
12,15). Ali obrati pažnju i na poslušanje magareta: kako ono, potpuno
neobučeno, još ne znajući za uzde, nije brzo pojurilo, nego je išlo tiho i
spokojno. I to je takođe bio predznak budućega, izražavajući pokornost
neznabožaca i njihovo brzo okretanje dobro uređenom životu. Sve to je izvršeno
rečima: Odriješite je i dovedite mi; nered je prešao u dobro
uređenje, i nečisto je postalo čisto.
3. Nego obrati pažnju na
niskost Judeja! Kada je Hristos činio tolika čudesa, oni mu se nikada nisu
toliko divili: a sada, videvši okupljeni narod, dive se. Potrese se sav
grad, govoreći: ko je ovaj? Narodi, pak, rekoše: ovo je Isus Prorok, iz
Nazareta Galilejskog. I ovde, kada su naizgled govorili nešto
uzvišeno, njihova misao je bila prizemna, niska, ulagivačka. Uostalom, Isus
Hristos to nije činio radi slavoljublja, već radi toga, kao što sam rekao, da
se ispuni proroštvo i da se prenese poučna lekcija; a ujedno s tim i da se
uteše učenici, koji su tugovali zbog Njegove smrti, i da se pokaže da sve to On
trpi dobrovoljno. A ti se zadivi time, sa kakvom tačnošću je sve predskazano
kod proroka, jedno kod Davida, drugo kod Zaharije. I mi ćemo tako postupati,
slavićemo ga i davaćemo haljine onima koji Njega nose. U suprotnom, čega ćemo
se udostojiti? Tada, kada su jedni, pri Hristovom ulasku u Jerusalim, svojom
odećom pokrivali magare, na kom je On jahao, drugi su prostirali haljine pred
njegove noge: mi, kojima je rečeno ne samo da skidamo odeću sa sebe nego i da
sve svoje potrošimo na druge - nećemo li pokazati nekakvu darežljivost i tada
kada vidimo Njega ogoljenog? Tamo ga je narod pratio, idući i ispred i iza, zar
ćemo ga mi odbacivati, progoniti uvredama, kada On sam nama dolazi? O! Kakvu
kaznu ovo zaslužuje, kakvu odmazdu! Dolazi ti Vladika, kome je nešto potrebno,
a ti nećeš ni da čuješ Njegovu molbu, nego ga još osuđuješ i vređaš, slušajući
te Njegove reči. No, ako ti i daš jedan hleb i nešto novca, tako štedljiv,
nedarežljiv i škrt, šta bi se onda desilo, ako bi od tebe tražili sve? Zar ti
ne vidiš koliko mnogo sujetni ljudi troše na razvratne žene, u pozorištu? Ti
pak ne daješ ni polovinu toga, a često ni najbeznačajniju sitnicu. Kada đavo,
pripremajući pakao, naredi da se da bilo kome, ti daješ; a kada pak Hristos
zapoveda da se daje onima kojima je nužno, obećavajući Carstvo za to, ti ne
samo što ne daješ nego još i vređaš. Nije valjda bolje, povinovati se đavolu i
podvrgnuti se mučenju, nego povinovati se Hristu i dobiti spasenje? Šta može
biti bezumnije od ovoga? Kod jednoga je pakao, kod drugog Carstvo, a vi
ostavivši poslednjeg, trčite prvome. Sam Hristos dolazi vama, a vi ga
otpravljate, a đavola sami prizivate izdaleka. To je nalik tome, da car u
porfiri, sa krunom, ne može da nas pridobije na svoju stranu, a razbojnik pak,
koji maše mačem i preti smrću, uspeva u tome. Tako, razmišljajući o tome,
ljubljeni, otvorimo svoje oči makar sada, i počnimo da bdimo. Priznajem, više
me je sramota da govorim o milostinji, jer često govorim o njoj, a (dostojne)
plodove propovedi ne vidim. Ako ih i ima nešto više nego ranije, to nije
onoliko koliko bih ja želeo. }a vidim da vi sejete, ali ne baš darežljivo; zato
se ja i plašim da ne požanjete oskudno. A da sejemo oskudno saznaćemo kad
ispitamo, ako to želimo, koga je više u gradu - siromašnih ili bogatih; i ima
li mnogo onih koji nisu ni siromašni ni bogati, nego zauzimaju sredinu među
njima. Ja mislim da je deseti deo bogatih i desetina sirotih koji nemaju
apsolutno ništa, a ostali su osrednjeg stanja. Dakle, ako podelimo broj svih
stanovnika grada sa brojem sirotih, videćete kakva sramota će biti! Veoma
bogatih je malo; ali onih koji imaju dovoljno je mnogo; siromašnih je pak
daleko manje u poređenju sa ovima. Međutim, pored takvog broja bogatih, koji bi
mogli hraniti gladne, mnogi spavaju gladni; ipak, to nije zbog toga što ljudi
koji ne oskudevaju nemaju pogodnih sredstava kojima bi zadovoljili njihove
potrebe, nego zato što su (oni sami) grubi i nečovečni. Jer ako bi bogati i oni
koji dolaze za njima među sobom podelili one kojima je potreban hleb i odeća,
jedva da bi na pedeset ili sto ljudi ostao jedan siromah. No bez obzira na
toliki broj ljudi, koji su u stanju da pomognu, vidimo one koji svakodnevno
plaču. Da bi video nečovečnost bogatih, treba samo da obratiš pažnju na to
koliko je mnogo udovica i devica kojima neophodno izdržavanje daje Crkva, koja
nema veći prihod nego jedan najbogatiji i jedan ne tako bogat. A broj onih koje
Crkva izdržava ide do tri hiljade. Osim njih, ona izdržava i zatvorene u
tamnicama, one koji su u gostoprimnicama, kako bolesne, tako i zdrave, strance,
bogalje, one koji prose pored hrama za hranu i odeću, i druge koji svakodnevno
dolaze, i ona ipak ne oskudeva. Dakle, kad bi se našlo samo deset ljudi, koji
bi želeli da potroše samo prihod, ne bi bilo nijednog siromašnog.
Reći ćete: "Šta će
ostati u nasledstvo našoj deci?" Glavnica će ostati, i prihoda će biti još
više, jer će, na taj način, biti pripremljena riznica na nebesima. Ali, ako
vama ne odgovara da na taj način koristite svoju imovinu radi siromašnih, vi im
odvojite makar polovinu, ili trećinu, ili četvrtinu, ili petinu, ili čak
desetinu. Jer, pomoću blagodati Božije, i u tom slučaju, naš grad bi bio u
stanju da prehranjuje siromašne iz deset gradova. I to mogu da dokažem, ako
hoćete, iako, uostalom, nema potrebe da se to dokazuje, jer očigledno je samo
po sebi koliko je lako to učiniti. Pogledajte koliko troši često jedan dom na
gradske obaveze, i ipak se ne opterećuje, jedva čak i primećuje neki gubitak!
Kada bi svako od bogatih
poželeo da izvrši slično služenje u odnosu prema siromašnima, on bi ubrzo
oduševio nebo. Dakle, kakav oproštaj mi možemo dobiti, kakav povod za
izvinjenje, kada mi ono što moramo ostaviti kada se budemo selili odavde ne
delimo onima kojima je potrebno, onako velikodušno kako drugi rasipaju na
lepotice, a za to bi mogli pobrati još i velike plodove? Ako bismo mi i zauvek
ostajali ovde, i tada ne bi trebalo da žalimo zbog tog predivnog gubitka; no
ako kroz neko vreme budemo morali da se preselimo odavde, i to bez ičega, nagi
- kakvo opravdanje onda možemo imati za to što nismo svoje prihode davali
gladnima i onima u nevolji? }a ti ne naređujem da trošiš imanje, ne zato što i
to ne bih želeo, nego zato što vidim kod tebe malo raspoloženje za tako nešto.
Dakle, ja ti još ne govorim o tome, nego da daješ makar od prihoda i da ništa
od njih ne utajiš. Dovoljno je od tebe i to da imaš neki izvor iz kog dolaze
novčani prihodi; podeli ih sa sirotima, i budi dobar ekonom u onome što ti Bog
daje. Reći ćeš: "Ja plaćam dažbine." Znači zbog toga ti to nemarno
zadržavaš, jer niko to uporno ne traži od tebe? Onoga koji traži od tebe danak,
i možda ga silom iznuđuje, ne možeš da odbiješ - donela ti zemlja plodove ili
ne: a sirotome, koji te sa krotošću moli, i to samo u vreme ubiranja plodova,
ti ne odgovaraš ni reč? Ko će te pak izbaviti od večnih muka? Niko. Ako se ti
samo zbog toga staraš da plaćaš dažbine, jer onaj kome ne platiš strogo
kažnjava ovde, znaj da se tamo priprema još strašnija kazna - ne okovi, ne
tamnica, nego večni oganj. Dakle, pre svega platimo te dažbine.
Radi toga ćemo imati i
više od udobnosti, i više ćemo za to dobiti nagrada, i više koristi; a ako
ostanemo neosetljivi na sve to, čeka nas kazna koja je nesravnjivo teža - večna
kazna. Ako ti budeš rekao da moraš da daješ za izdržavanje vojske, koja se za
tebe bori sa neprijateljima, pa i ovde je vojska - siroti, i ovde je bitka,
koju oni vode za tebe; jer primajući milostinju oni Boga umilostivljavaju
svojim molitvama, a umilostivljavajući Boga oni uništavaju klevete, ne varvara,
nego demona; ne dopuštaju lukavom duhu da se osnažuje i da te neprestano
napada, nego slabe njegovu snagu.
5. Dakle, videći ove
vojnike, koji se svakodnevno bore sa đavolom radi tebe, molbama i molitvama, odvoji
od sebe taj prekrasni danak - kako bi se oni prehranili. Car nebeski, po svojoj
krotosti, neće da te muči, nego želi da ti sam daješ dobrovoljno. Ako li daš
malo, On će zapaziti; ako zbog nemaštine odložiš i na duže, znaj da On ne
primorava na to onoga koji nema. Ipak nemojmo omalovažavati Njegovu
dugotrpeljivost; za sebe skladištimo, ne gnev, nego spasenje, ne smrt, nego
život, ne kaznu i mučenje, nego čast i vence. Ovde nema potrebe da platimo za
prenos onoga što nosimo; nije potrebno razmenjivati novac. Predaj tvoje telo, a
sam Vladika će ostalo preneti na nebo; On sam će za tebe napraviti
najpovoljniji obrt. Ovde ne treba tražiti čoveka koji bi prevezao novac koji
nosite: samo daj i smesta će ono što si dao otići, ne na izdržavanje drugih
vojnika, nego za uštedu i uvećanje u tvoju korist. Ono što je ovde dato ne može
se povratiti, tamo ćeš, naprotiv, dobiti svoje velikim delom, i steći ćeš
najveće i najduhovnije koristi. Ono što se ovde daje je nešto dobijeno na
zahtev, a tamo je dobitak, zajam i dug. Jer sam Bog ti je dao menicu, rekavši:Gospodu
pozaima ko poklanja siromahu (Prič 19,17). Dao ti je tako i zalog i
garanciju, bez obzira na to što je On Bog. Kakav je to zalog i garancija? Sva
blaga sadašnjeg života, i čulna i duhovna, kao naznaku budućih blaga. Zašto
onda biti neodlučan i dvoumiti se, kada si već toliko dobio i još toliko
očekuješ? Blaga koja si dobio su sledeća: On je oblikovao tvoje telo, položio
dušu u tebe, tebe je jedinog na zemlji udostojio uma, dao ti je pravo da vladaš
svim vidljivim, saopštio ti je znanje o Sebi, dao je za tebe Sina, darovao ti
je krštenje, koje odiše tolikim blagima; ponudio ti je svetu trpezu; obećao ti
je carstvo i neizreciva blaga. Dakle, već primivši tolika blaga i očekujući još
toliko dobrih dela, zašto ti, opet ću reći isto, toliko precenjuješ nestalnu
imovinu? I kakvo ćeš imati posle svega opravdanje? Valjda se ne nadaš da ćeš se
izviniti time što imaš decu? Ti si dužan i njih da naučiš da stiču takvu
korist. Ako tvoj novac, koji si dao nekome u zajam, bude donosio prihod, i
dužnik bude neki častan čovek, nesumnjivo ćeš sto puta bolje učiniti ako,
umesto zlata, svom sinu uručiš menicu, jer će se na taj način novac uvećavati i
on neće morati da traži ljude koji bi mogli uzeti taj novac u zajam. Zato daj
tu menicu deci, i ostavi im Boga za dužnika. Ni ti sam ne prodaješ sela, nego
ih ostavljaš deci, i to činiš u nameri kako bi se sačuvali prihodi i time se
uvećalo njihovo imanje; pa zašto se onda bojiš da ostaviš takav rukopis koji je
korisniji od svakog sela i svakog prihoda, jer donosi samo korist? Kakva
glupost i kakvo bezumlje! Još više, ako znaš da, i pored toga što ostavljaš tu
menicu deci, i ti sam dobijaš od nje. Jer takvo je duhovno - ono je veoma
darežljivo. Nemojmo biti tako ubogi, tako nemilosrdni i okrutni prema samima
sebi: nego, okrenimo se ovoj predivnoj trgovini, kako bismo i sami po svom
odlasku dobili, i svojoj deci ostavili, i udostojili se budućih blaga,
blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, sa kojim Ocu i Svetome
Duhu slava, sila, čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
NAPOMENE:
- Ova beseda se čita na jutrenju Cvetne
nedelje.
- Razlikuje se od slovenskog prevoda.
No comments:
Post a Comment